Старе асоцијације на „бугарски кишобран“ из времена хладног рата, као и никада разјашњени случајеви Скрипаљ и Литвињенко, довољни су да поставе тон у бубњеве

Илустрација: Фајненшел тајмс

Од почетка марта 2020. чини се да је Русију опхрвало море проблема.

Прво је промена устава изазвала буру коментара у домаћој и још више у страној јавности. После тога стигла је корона. Русија – која je издашно помогла суседима, али и многим другим земљама, укључујући Србију и Републику Српску – према званичном бројању нашла се при врху светске листе земаља са бројем заражених. Економске последице тек ће бити обрачунате. Истовремено цена нафте, једног од главних извозних артикала Русије, која је пре неколико месеци била близу историјског минимума, отад се донекле опоравила, али је још доста испод релативно високих кота око којих се „вртела“ претходних година. Последица свега тога је логична: пад рубље, што само по себи говори о озбиљности ситуације.

Паралелно са економским невољама политичку ситуацију на свој начин осенчили су вишемесечни протести због хапшења губернатора Хабаровске области на далеком истоку земље Сергеја Фургала. Потом су уследили и белоруски догађаји, прво оптужбе Александра Лукашенка да се Русија меша, а онда протести слични украјинским из 2013. године, да би се Лукашенко вратио брже-боље у загрљај Москве када је почело да му гори под ногама јер су демонстрације масовније него што се у почетку чинило. Русија, наравно, не сме да дозволи да у Минску заседне власт која би пала у искушење да земљу окрене према НАТО, а опет отворенија подршка Лукашенку антагонизује део јавности не само у Белорусији него и у самој Русији. Лукашенка у Русији критикују и националисти и либерали, свако из свог угла. Било како било, тек чињеница је да је у овом случају Русија у врло деликатној позицији.

Протести у Хабаровску (Фото: Евгениј Переверзев/Ројтерс)

Да ли може још нешто да крене наопако? Показало се да може. У сред свега дошла је вест да је жестоком критичару Кремља Алексеју Наваљном нагло позлило у авиону који је због тога принудно слетео на аеродром сибирског града Омск и да је одмах смештен у тамошњу болницу у стању индуковане коме.

Свако искусније око могло је одмах да уочи PR катастрофу у најави. Кремљ ће хорски бити нападнут и од западне штампе и званичника и од домаће такозване несистемске опозиције. И, што је највећа иронија, једва да је икоме, осим можда самом Наваљном који је лошем стању, битно шта се стварно с њим догодило. Једноставно, наративи су спремни у главама људи, медијима и дипломатским одељењима и у току је борба за њих. Не само немачки недељник „Шпигл“, већ и немачки министар спољних послова Хајко Мас изразили су сумњу да је Наваљни отрован. Другим речима, посредно су, али нимало скривено, оптужили руску власт да стоји иза свега, уз претњу, да у случају да се то и докаже, свакако следе дипломатске последице. Сада је на неки начин лопта у немачком пољу и на њима је одговорност да са руском страном поделе све податке о здравственом стању Наваљног, како би се произвољност и нагађања свела на минимум.

Иако берлинска клиника „Шарите“, у коју је Наваљни на захтев његове супруге пребачен из Русије, није саопштила дефинитивну дијагнозу, чини се да је и оно што је саопштила западним медијима и неким дипломатама на Западу било сасвим довољно да изрекну пресуду. А „Шарите“ се 24. августа огласила тврдњом да је тестирање којем је руски опозиционар подвргнут показало да је Наваљни „вероватно отрован“. При томе, очекивано, ни медији ни дипломате нису доводили у питање кредибилитет реномиране установе која уз тако егзактну ствар попут тестирања, на којој се заснива прецизна дијагноза, ствар дакле која не трпи неодређености, немуштости нити двосмислености, ставља реч „вероватно“.

Алексеј Наваљни у берлинској болници Шарите (Фото: Ројтерс)

Поводом ових догађаја боље упућени присетили су се својевременог налаза клинике „Шарите“ да је бивши председник Украјине Виктор Јушченко трован диоксином. Тиме се позабавио и анкетни одбор украјинског парламента, који је – на основу видео снимака, прислушкиваних разговора и праћења – закључио, и јавно објавио, да је налаз „Шаритеа“ – фалсификат. Занимљиво је да је америчка амбасада у Кијеву пре тога тражила да резултати те истраге остану тајна. Сам Јушченко могао је тада да утера у лаж анкетни одбор на најједноставнији могући начин, тако што би дао крв на анализу. Могао би, чак, и сада то да учини, јер у крви трованога диоксином та супстанца остаје доживотно. Јушченко, из неког разлога, није никад после тога дао крв на анализу у Украјини. Једино је то учинио у „Шаритеу“, на основу чега су берлински лекари, с научним ауторитетом, саопштили то што су саопштили.

И могу Руси да дубе на глави од доказивања, западним партнерима ништа неће бити по вољи. Старе асоцијације на „бугарски кишобран“ из времена хладног рата, као и никада разјашњени случајеви Скрипаљ и Литвињенко, довољни су да поставе тон у бубњеве, наштимоване још од времена првих озбиљнијих инцидената са атлантистичким елитама на Западу. Узгред, зна ли ико шта је са Скрипаљима, оцем и ћерком? Власти Уједињеног краљевства о томе ћуте као заливене, а западни медији нешто нису ентузијастични да их о томе запиткују.

Кад смо већ код Британаца, мора им се признати да можда најбоље у свету граде зидове ћутања: један такав подигли су око свог највећег стручњака за оружје за масовно уништавање др Дејвида Келија, који је званично у јулу 2003. године извршио самоубиство, непосредно пошто је изјавио да је британска влада Тонија Блера „лагала о постојању ирачког оружја за масовно уништавање“. Убрзо потом Кели је пронађен мртав у шуми близу своје куће. Истрага поверена Блеровом пријатељу лорду Хатону нашла је да се Кели убио пресецањем вене на руци и узимањем таблета проксамол. Убрзо је посланик Норман Бејкер показао документ према којем је на такав начин самоубиство немогуће, као и документ којим министар за правни систем лорд Фалконер наређује истражном судији да прекине истрагу јер ће то радити лорд Хатон, не обазирући се на судијино упозорење да Хатон напросто није у могућности да утврди узрок смрти. Али све то, као што рекосмо, британске медије нимало не занима.

Форензички пункт на месту где су Сергеј и Светлана Скрипаљ изгубили свест (Фото: Викимедија)

Вештином ћутања овладали су добро и други. Холанђани, на пример. Уопште им није било стало до детаљније медијске анализе провокације холандског брода „Гринпис“ 2013. године у руским територијалним водама Северног леденог океана или полицијског малтретирања руског дипломате у Холандији. Све то чак и пре догађаја у Украјини који су додатно затровали односе Запада према Русији.

Иронија је да баш у Немачкој, која толико критикује руску власт, народ који више не може да трпи социјални експеримент који се над њима спроводи током короне од свег срца скандира Владимиру Путину, и тиме директно удара шамар сопственој власти, то јест Ангели Меркел.

Да није све тако црно Русе је подсетила Црна Гора. Усред буре напада на Русију неки горштаци са Балкана, које њихова власт напада да су руски агенти, победили су своју наглашено антируску власт, а баш због тих напада, вероватно у инат, није била реткост да се на литијама и протестима појави понека руска државна или царска застава. Руски медији као да нису навикли, чуду не могу да се начуде, да их Срби воле и с неверицом, рекло би се и дозом неповерења, посматрају догађаје који су их затекли.

Стеван Гајић (Фото: Новорусија)

И овде се чини да је битка за наратив заправо углавном већ добијена или изгубљена унапред. Народи и елите, свако у свом локалном контексту, једноставно имају разлог да размишљају овако или онако. Без обзира на корист или илузорност медијског ратовања за наратив, у садашњем изузетно напетом тренутку за човечанство, ово са Наваљним неће бити последње. Са сигурношћу се такође може рећи: ако је у данашњим условима новог Хладног рата нешто затровано – онда је то пре свега медијски простор.

Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе

Categories: Српске земље

Tags: Алексеј Наваљни, Владимир Путин, Русија, Русија и Запад, Русија и Немачка, Стеван Гајић