Брину ме и додатни описи посла просветног радника – медицинска сестра и полицајац. Временом сам, нерадо, прихватила посао књиговође. Овог пута не желим да будем оно за шта се нисам школовала
Фото: Damien Meyer/AFP
Звучи парадоксално, али настава на даљину учинила је да се наставници и родитељи зближе и боље разумеју. Схватили смо колико смо немоћни пред сервираним обавезама и упутствима које је Министарство просвете мењало и мења на дневном нивоу.
Изјаве Кризног штаба као и опречне изјаве разних епидемиолога – од оних који „дувају у исту маску“ до оних који истичу њихову штетност, као и бројни извештаји и истраживања Светске здравствене организације учинили су да људи више не знају коме пре да (не) верују.
Последњих дана родитељи увелико попуњавају анкете. Имају две могућности – или да прихвате „онлајн“ наставу, или да се деца врате у школске клупе уз поштовање свих мера заштите.
Наставници немају могућност да бирају. На основу резултата анкете добиће распоред часова и сасвим је извесно да ће радити и у школи, и од куће.
Трећа могућност – повратак у школе без обавезног ношења маски никоме није понуђена, а верујем да има оних који би је прихватили.
Без обзира на различите ставове и уверења сви смо у истом чамцу чије су даске одавно попустиле. Међусобна сарадња и разумевање родитеља и наставника никада није била неопходнија. Не постоји идеалан родитељ, нити постоји идеалан наставник. Крајње је време да схватимо да смо на истој страни чамца.
Повратак у школу после дуже паузе никада није био лак, али било је сасвим довољно десетак дана да се и наставници и ученици уходају.
Као неко ко ће се двадесет и шести пут вратити у школу, морам да признам да никада нисам имала већу трему. Муче ме многа питања. Како ћу учити прваке и ученике другог разреда енглески ако је забрањено певање и хорско понављање – две најважније методе учења у овом узрасту… Како ћу се осећати док их гледам са маскама… Како ћу и сама носити маску када не могу под њом да дишем дуже од десет минута, а камоли да говорим и објашњавам… Како ће деца видети да им се осмехујем… Како ћу ја моћи да видим њихов осмех?!
Питам се где су сада они силни борци за заштиту дечјих права и шта би рекли о препоруци да се дете које, забога, кине или се закашље одведе у учионицу за изолацију и тамо сачека свог родитеља или старатеља. Зар то није злостављање, етикетирање и/ли дискриминација? Зар на тај начин деца млађег школског узраста неће стећи одбојност према школи за цео живот?
Брину ме и додатни описи посла просветног радника – медицинска сестра и полицајац. Временом сам, нерадо, прихватила посао књиговође. Овог пута не желим да будем оно за шта се нисам школовала.
Бити просветни радник није само занимање, већ позив на који се одговара љубављу, одговорношћу и бригом за садашње и генерације које тек долазе. И баш због тога, на нове „позиве“ које ми шаље ресорно министарство нећу да одговорим.
Ауторка је професорка енглеског језика