Богдан Петровић: Каматни удар на српско задужење

Поставља се логично питање колико су реалне пројекције дефицита у буџету, односно, да ли ће рупа бити само пројектованих три милијарде евра

Александар Вучић (Фото: Танјуг)

Србија је у мају издала обвезнице на страним финансијским тржиштима у висини две милијарди евра за период од седам година са ефективном каматом од 3,375% годишње. То су знатно неповољнији услови у односу на емисију из претходне године: у јуну је камата (за десетогодишње, а не седмогодишње обвезнице!) износила 1,6%, а у новембру (приликом реотварања) 1,25%. Камата је скочила за више од 2% за пар месеци – за десетогодишње хартије била би вероватно преко 4%, па се власт определила за краћи период.

Конкретно, на две милијарде евра за камате држава мора да плати 35 милиона евра више годишње него за јунску емисију, односно преко 40 милиона евра више у односу на новембарску емисију.

Није спорно да су околности на међународном финансијском тржишту неповољније него прошле године, али то не објашњава оволики раст камате. Треба узети у обзир да хрватска 10-годишња обвезница у овом тренутку има принос од 1,35% годишње, а бугарска 7-годишња обвезница 0,6%, па се лако може закључити да инвеститори немају превише поверења у економску перспективу Србије.

При томе, треба имати у виду да јавни дуг Хрватске почетком године био чак 80% БДП-а наспрам нашег од 52% БДП и да Хрватску очекује ужасно тежак удар услед извесног краха туристичке сезоне (туризам чини преко 15% друштвеног производа те државе).

Власт покушава да емисију обвезница представи као успех, а народ се непрестано бомбардује оптимистичким вестима. Председник Вучић нам чак обећава да ћемо бити „најбољи у Европи“, односно да ћемо најмање (про)пасти ове године, а да ћемо најбрже расти идуће године.

Међутим, да у пројекције владиних финансијских стручњака не треба претерано веровати, говори податак о висини непосредне државне помоћи приватном сектору (тромесечни минималац који добијају приватна предузећа и предузетници). Крајем марта, када су мере представљене јавности, у оптицају је био износ од нешто преко 77 милијарди динара издвајања за ту намену. Међутим, после усвајања одговарајућих прописа, када су приватни субјекти поднели пријаве Пореској управи, испоставило се да треба исплатити помоћ за више од милион предузетника и запослених у приватном сектору, па је за државну помоћ у ребалансу буџета предвиђено преко 97 милијарди динара. Односно, држава ће за помоћ исплатити чак 25% више средстава него што су предвидели у министарству финансија на почетку кризе.

Драстичан „промашај“ показује да власт нема адекватне пројекције економских показатеља, као што је број запослених у приватном сектору. Наравно, поставља се и логично питање колико су реалне пројекције дефицита у буџету, односно, да ли ће рупа бити само пројектованих три милијарде евра или знатно већа?

Уместо најбољег од свих светова, јесен и зима ће показати дубину проблема, а држава ће морати да прибегне значајним рационализацијама текуће потрошње, али и инвестиција, уз одустајање од читавог низа прескупих пројеката који не доносе непосредне ефекте, као што су ауто-пут „Карађорђе“, београдски метро, тунел кроз Фрушку гору и слично.

Држава ће ове године морати да на међународном тржишту позајми бар још четири милијарди евра. Страни кредитори су са овом емисијом већ показали да немају превише поверења у наше „сјајне“ јавне финансије; свака следећа транша задуживања биће по свој прилици уз још већу камату. Сигурно је и да потреба да се подели „хеликоптерских“ 100 евра сваком грађанину не улива нимало поверења у квалитет економске политике код финансијских инвеститора. Зато је важно да наредни потези власти не буду популистички и да се што пре приступи рационализацији трошкова, примерено дубокој кризи која предстоји.

Опрема: Стање ствари

(Нова економија, бр. 71, 1. 6. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар