Св. Јустин Нови (Ћелијски): Светосавска просвета и доситејевштина

Прави просветитељ је у ствари само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете; без просветљења нема просвећења

Свети авва Јустин (Поповић)

/…/ Свети Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ. Просвета је само пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли, и тиме просветљује, просвећује. Просвета је свим својим бићем условљена светошћу; прави просветитељ је у ствари само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете; без просветљења нема просвећења. Светост је светост божанском светлошћу. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости; само су светитељи истински просвећени. Јер су божанску светлост разлили по целом бићу свом практикујући еванђелске врлине и тиме потисли из себе сваки мрак греха и таму порока. Еванђелска светост, еванђелска праведност и живи, и дише, и зрачи, и дела светлошћу. Освећујући, она у исто време осветљује и просветљује. To нам казује и сама етимологија српске речи: просвета, која долази од црквенословенске речи: просвјешченије; а свјет значи светлост, те просвета значи просветљење.

/…/ Просвету без светости, просвету без освећења Духом Светим, просвету без усавршења и довршења човека Богочовеком, просвету без Бога – измислила је Европа у своме хуманистичком идолопоклонству. Свеједно је да ли се то идолопоклонство појављује у обожавању папе или у обожавању културе, науке, цивилизације, технике, политике, моде. У свему томе главно је једно: и човека, и друштво и свет уредити без Бога, без Христа. Тако и у просвети, главно је: просветити човека и човечанство без Христа Бога. У том смеру хуманистичка просвета се дала на стварање новог човека. План за тог новог човека је класично прост и једноставан: у новом човеку не сме бити Христа нити ичег Христовог. И Европа се дала на посао: почела је стварати човека без Бога, друштво без Бога, човечанство без Бога.

/…/ Ренесанс је многа срца залио надом. Та ватиканизам је сасушио био европског човека: својим вампирским схоластицизмом у философији и људождерским језуитизмом у етици, он је испио европском човеку стваралачке животне силе. Најпреча је потреба: обновити европског човека хуманистичким духом старе Јеладе, и тако спречити његову смрт. To се може извести, прво: удаљавањем европског човека од Христа, друго: кидањем свих веза које га везују са горњим, невидљивим световима.

Јавља се Русо: човека треба вратити природи, а протерати из њега све што је натприродно; што је природно, то је и добро; природан човек је најбољи човек, – у томе је сва Русовљева емилска етика и педагогика.

Русо је много захватио од природе и унео у човека. Али, настаје питање: шта је то што чини природу самог човека? – Чула, одговара сензуалистичка философија у лицу Лока и Јума. Човек као чуло, – то је прави човек. Сва природа човека изводи се из чула и своди на чула. Када се одбије оно што није потребно човеку, онда остају чула која и чине човека човеком.

Али, човек сведен на чула, сувише је примитиван, рапав, груб, непосредан. Насупрот њему, рационалистичка философија, на челу са Декартом и Кантом предлаже нов тип човека. To је: човек као разум. Човек је пре свега и изнад свега рационално биће; разум и чини човека човеком; а све остало у човеку и сувише је споредно, да би могло претендовати на главно место у његовом бићу.

Пропуштено је оно што је најглавније у човеку, протестују волунтаристи у философији, које предводе Шопенхауер и Штирнер; човек се не може свести ни на чула ни на разум; он није ни једно ни друго; он је на првом месту воља. Да, човек као воља, то је прави, истински човек; то је – нови човек.

Тражећи новог човека, Европа је затим кренула међу нижа бића од човека, и у њима почела да трага за пореклом човека, е да би, ослањајући се на животињски свет, створила на неки начин човека без Бога. Било је не мало радости, а и хистеричне вриске, када је Европом прогрмела хипотеза да је човек постао од мајмуна и од других сисара. Тада је у свет европске троме и сушичаве мисли улетео Ниче са својим олујама, бурама и земљотресима. И са заносом пророка и пламеног песника, објавио свету своје еванђеље о надчовеку.

Страснији у мислима него у осећањима, он је из Шопенхауеровог волунтаризма Дарвиновог еволуционизма извео смео и логичан закључак: ако је мајмун прелаз ка човеку, зашто да човек не буде прелаз ка надчовеку? Да, човек је прелаз и пролаз ка надчовеку. Да, човек је нешто што треба савладати, превазићи. „Шта је мајмун за човека? Смех и жалосни стид. И то исто треба да буде човек за надчовека: смех и жалосни стид“. Надчовек је смисао земље и циљ историје. Надчовек, од чега је сачињен? Сачињен је од четири главна принципа. Први је: треба убити Бога. „Ви виши људи, обраћа се Заратустра својим ученицима, овај Бог био је ваша највећа опасност“. Али, не бојте се: „умро је Бог, – објављује Заратустра, – нема више опасности по вас, нема више сметње да се јави надчовек. – Други принцип: He штеди ближњега; што пада, то треба још гурнути. – Трећи принцип: главно је – воља за моћ, безобзирна и непоштедна воља за моћ. – Четврти принцип: све је допуштено; за надчовека нема ни добра ни зла; он живи с оне стране добра и зла, с оне стране истине и заблуде, с оне стране савести и одговорности.

Господо, завршена је драма хуманизма: створен је нови човек – надчовек. Од Русовљевог ембриона хуманистички човек се развио у надчовека; ренесански човек завршио се надчовеком. Али, шта је у суштини надчовек; од чега. је саграђен? – Само од једног инстинкта, инстинкта самоодржања. Али, допустите, зар се од једног инстинкта може саградити и најмања бубица, а камоли најкомпликованије на земљи биће – човек? Та у целом животињском свету, у коме има преко шест стотина хиљада врсти животиња, нема ни једне мушице ни прамушице, која би била искована само од једног инстинкта, па макар то био инстинкт самоодржања. А Ниче је један једини инстинкт прогласио за – надчовека. Отуда је надчовек ствари подчовек, a то значи нечовек. Ако хоћете, надчовек је најдаровитија карикатура човека на овој звезди помраченој.

Што важи за надчовека, важи и за све његове хуманистичке претке. Русовљев природни човек није друго до получовек, јер му је одузето све што је натприродно; а получовек је исто што и подчовек, јер су у њему несметано узрасла сва природна зла, па још мажена од хуманистичке просвете.

А локовски човек као чуло, шта је он? Разломак човека проглашен за човека. A то је већ нови подчовек, нова наказа од човека. Јер шта су чула без душе? -–Виолина са пет жица, али без виолинисте.

А кантовски човек као разум, шта претставља он? Исечак човека проглашен за човека. А где је свет, бескрајни свет људских осећања, у којима је и наш рај и наш пакао, – зар без тога човек може бити човек? He, не и кантовски човек је карикатура од човека.

А шопенхауеровско-ничеовски човек као воља, чиме личи на човека? Где је ту душа са својим бескрајностима, па савест, па самилост? и зар без свега тога човек може бити човек? Ах, и то је карикатура од човека, само нова карикатура.

Разгледајте хуманистичку изложбу нових људи: получовек до получовека, подчовек до потчовека, нечовек до нечовека, a то значи: карикатура до карикатуре. Све сам човечуљак до човечуљка. Зар не примећујете, хуманистичка просвета европска створила је све неке човечуљке и њима населила Европу. Човечуљак је Русовљев природни човек, човечуљак је човек као чуло, човечуљак је човек као разум, човечуљак је надчовек. Све сам закржљали човек; све сами одломци и разломци човека; нигде целог, интегралног човека. Ми присуствујемо трагичној изложби: европски човек без Бога кроз хуманистичку просвету дегенерисао је у човечуљке, у патуљке.

Урош Предић, Свети Сава благосиља српчад (Фото: Народни музеј)

Господо, европски хуманизам је извршио своју мисију: створио је новог човека, човека без Бога и душе. Али, где је тај нови човек, где – надчовек? Гле, он не постоји као индивидуална личност, али постоји као колективна сила, која пустоши Европу и кроз хуманистичку философију, и кроз хуманистичку науку, и кроз хуманистичку просвету и кроз хуманистичку културу, и кроз хуманистичку цивилизацију. Тако се изградио специфичан тип европског човека: холбаховски l’homme-machine, homo faber, homo technicus. To је, по свему, човек без Бога и без душе. Другим речима: обезбожен и обездушен човек -–робот. А робот је тиме робот што не признаје ни Бога ни душу. У томе га нарочито подржава, знате ли ко? – Експериментална психологија, Psychologie ohne Seele. To је европска хуманистичка наука о души. Наука о души која не признаје постојање душе! Може ли бити већег апсурда? Али тај апсурд је неприкосновена палата у којој живи њено божанско величанство: европска хуманистичка Psychologie ohne Seele!… А пред њом клањају многобројни европски роботи као пред непогрешивим божанством.

Господо, фабрика робота, ето у шта се претварала, и најзад претворила, Европа од Ренесанса до данас. А робот, то је најбеднији тип човека. Ко има очи да види, може видети: на овој планети није било беднијег, наказнијег и нечовечнијег човека од европског робота.

Стид и срамота, вечни стид и вечна срамота Европе, то је њен „нови човек“, човек без Бога и душе, човек = робот.

Пошто је убио Бога и душу у себи, европски човек већ неколико деценија врши постепено самоубиство. Јер је самоубиство неуклоњиви пратилац богоубиства… Просвета без Бога увукла је Европу у такав мрак, у какав ниједан континент није запао никад. У том мраку нико никога не распознаје, нико никога за брата не признаје…

Господо, шта је циљ просвете, ако не: просветити човека, осветлити све његове поноре и јаме, и протерати из њега све таме. А човек без Бога, без Христа, без те једине неугасиве светлости, како ће развејати космички мрак који са свих страна наваљује на њега, и како ће протерати таму из себе? Са свима својим светлостима човек без Бога није друго до свитац у бесконачном мраку ове васионе. А његова наука, његова философија, његова просвета, његова култура, његова техника, његова цивилизација, то су ситне свећице које он пали у помрчини земаљских и космичких збивања. А све те свећице шта значе у бескрајној ноћи и мрклом мраку индивидуалних, социјалних, националних, интернационалних, проблема и збивања? Зар се већ нису све погасиле, и Европом је полегао густ и тежак мрак и попала је непрозирна тама?

Доситејевштина

Кроз доситејевштину та тама је захватила донекле и нас Србе. Јер доситејевштина и јесте лакомислена вера у свећом хуманистичке науке, у свемоћ хуманистичке просвете, у свемоћ хуманистичке културе, у свемоћ хуманистичке технике, у свемоћ хуманистичке цивилизације. Под трагичним утицајем доситејевштине европска хуманистичка просвета створила је у нас сукоб између цркве и школе, који за наш народ значи, и увек је значио, катастрофу. Под утицајем доситејевштине и наш се човек почео механизовати, роботизовати.

Фото: Сродство по избору

Да бисмо избегли завршну катастрофу, постоји само један излаз. Који? -–Прихватити светосавску просвету, и потпунце је спровести у свима школама, од најниже до највише, и у свима просветним, народним и државним установама, од прве до последње. Светосавска просвета зрачи, светли и просвећује једином неугасивом светлошћу и једином истинитом светлошћу у свима световима: Богочовеком Христом. Њу никаква тама, па ни тама Европе, не може ни угасити ни обузети. Она једина прогони све таме и из човека, и из друштва, и из народа, и из државе. Она, једина истинита светлост, осветљава до дна свакога човека, и у свакоме нам открива нашег бесмртног, нашег божанског брата и вечног сабрата. И она нас учи да се и проблем човека, и проблем друштва, и проблем нације, и проблем човечанства, могу лако и јасно и схватити и решити само када се и човек, и друштво, и нација, и човечанство прочитају у контексту са Богочовеком Христом.

Господо, главне смернице и одлике светосавске просвете могле би се формулисати овако:

  1. Човек је биће које се најидеалније и најреалније може усавршити и довршити Богочовеком;
  2. усавршавање човека Богочовеком бива помоћу еванђелских врлина;
  3. просвећен човек у сваком човеку види свог бесмртног брата и вечног сабрата;
  4. свака људска делатност: философија, наука, занатство, земљорадња, уметност, просвета, култура, добија своју непролазну вредност када се освети и осмисли Богочовеком;
  5. истинска просвећеност се постиже светим животом по Христовом Еванђељу;
  6. светитељи су најсавршенији просветитељи; што светије човек живи, то је бољи васпитач и просветитељ;
  7. школа је друга половина срца Богочовекова, а Црква је прва;
  8. у центру свих центара, свих идеја, свих делатности стоји Богочовек Христос и његов Богочовечански колектив: Црква.

Јустин Поповић, СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА (одломак из поглавља: Светосавка философија просвете)

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

Оставите коментар