Убити крвника српског народа, свети је чин националне обавезе. И, тај чин је, надидеолошки, метаполитички. То је чин који превазилази једну личност
Оскрнављена табла посвећена Благоју Јововићу у Земуну (Фото: Twitter/Dejan Bursac)
Шта је, заправо, позадина оскрнављења табле Благоју Јововићу? То је, на први поглед, последица идеолошке борбе.
Ипак, ако се мало боље размисли, овај чин је слепи бес и бесимболични бунт ради бунта, против свега онога, што се не разуме. Оно што, заправо, подсвесно плаши извршиоце овог недела јесте мушки чин Благоја Јововића, који је њима стран. То је чин који намеће обавезе. То је мушка страна бића, или – како то Шпенглер зове – „страна мача“. Петокрака је, у овој ситуацији, ту само како би се извршиоци сакрили иза неког симбола, а не како би као стварни носиоци тог симбола били спремни да умру за исти. Такви немају никакву симболику, само филозофију свиње: у се, на се и пода се. Такви су рани зачеци Четвртог сталежа, који се у протестима у САД много јасније виде.
Убити крвника српског народа, свети је чин националне обавезе. И, тај чин је, надидеолошки, или ако хоћете, метаполитички. То је чин који превазилази једну личност, јер је Благоје био само алат у рукама српске правде, као што је то много година раније био Гаврило Принцип. Као што би бесмислено било, а што јесте покушавано, угурати Гаврила у неку идеолошку матрицу, исто тако је бесмислено редуковати чин Благоја Јововића на „четнички“. То је, пре свега, чин обавезе и свете српске освете за стотине хиљада уморених Срба у паклу НДХ. То је јављање, српског архетипског симбола, кроз одређене личности наше историје.
Наслов и опрема: Стање ствари