Сећање на игумана сланачког архимандрита Андреја Јовичића (1937–2020)
Архимандрит Андреј (Јовичић). Извор: СПЦ
Био је август као и сада, и то 6. август 2015. године. Тога дана смо отишли у манастир Сланци, први пут, и до сада једини. Ушли у цркву, поклонили се светињама, прошетали портом. Знали смо да је ту стари калуђер који је некада боравио на Косову и Метохији, али смелости да га потражимо нисмо имали. Али Неко је прочитао наше мисли. Ка нама по манастирској стази, пратећи црева којим су неки људи наводњавали травнате манастирске површине, у инвалидским колицима ишао је старац. Иза мене је један од момака прошаптао: ,,Ево оца, сад ће нам он најбоље рећи шта да радимо“. Старац је управљајући рукама точкове колица ишао право на нас. Таман почесмо да се померамо да га пустимо да прође он се заустави. Гледао је нашу дечицу и питао их одакле су. Рекосмо, уместо деце која су се стидела да говоре, да смо из Метохије, из Ораховца и Велике Хоче. Очи му засијаше. „Зочиште је тамо, знам. Колико сам само пута тамо боравио, служио, помагао у изградњи конака…“ Причао је о Призрену, Богословији, Светим Врачима… Мајстори који су поправљали неке цеви недалеко од нас су га чекали, а он је с нама разговарао. Питао нас је како живимо, колико нас има, како је у светињама. Нисмо хтели да му одузимамо време, био је уморан, затражили смо благослов да идемо. „А, не може тако, кад већ не можете да останете, бар да понесете благослов!“ – рече и позва момка који је тамо на чардаку нешто радио. „Донеси им по теглу нашег меда!“
За пар тренутака у ми одрасли смо у рукама носили по теглу меда, а деца су добила иконице и бројанице.
… Ух, како бих волела да снимим његове приче о Косову и Метохији, да напишем сведочанства из Зочишта, Призрена и Дечана, говорила сам себи. Да сазнам још нешто о времену оном иза нас… Доћи ћемо опет, прошапта ми Благоје, читајући ми мисли. Зна да ја сваки сусрет желим да преточим у реченице да остану траг и за оне који ће после нас доћи.
Извор: Фејсбук страница Оливере Радић
Придигао се уз помоћ штапа кад смо кренули. Благословио нас.
Жеља да опет одемо, да разговарамо, да га снимим и запишем није ми се испунила. Отац Андреј је пре пар месеци долазио на Косово и Метохију, био у манастиру Драганац. Нисмо се срели.
Претходних дана нам рекоше да је болестан. Молили смо се да оздрави. Данас је до нас допрла вест да се упокојио.
Нисам записала његове приче из Метохије, ал’ ћу се увек сећати те тегле меда. Сада празна, стоји на полици у подруму. На њој уместо налепнице иконица Светог архиђакона Стефана.
Њему је старац служио. Нека га он приведе Господу, а Господ да га прими у своје наручје.
Извор: Фејсбук страница Оливере Радић, професорке гимназије у Ораховцу, 5. август 2020.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Покрет за одбрану Косова и Метохије)
Categories: Преносимо
Оставите коментар