Tри стражара остадоше да чувају мост и гробове својих другова
У кршу Албаније, фотографија Ристе Марјановића (Извор: Политика)
На походу кроз Албанију усред кршева остављене су страже које су чувале мостове на Дриму и другим рекама да их не би Арнаути порушили и пресекли везу са трупама које су напред измакле.
На једној речици крај моста остављена је стража од пет војника Дринске дивизије II позива.
Када су доцније наишла нека одељења из Шумадијске дивизије крај моста су била два гроба покрај којих су седела три војника. Она двојица су умрла од глади, зиме и изнемоглости.
Ова тројица нису хтела да напусте место где су остављени на стражи, мада су их војници из трупе која је наишла звали да пођу са њима јер ће и они пропасти у тој пустињи.
Станислав Краков (седи први с лева) са групом официра (Фото: Ратни дневници)
Ова одељења прођоше, оставивши стражи нешто хране, а три стражара остадоше да чувају мост и гробове својих другова.
Није прошло ни недељу дана а крај срушенога моста, и два раскопана гроба, лежало је три мртва стражара.
Арнаути су, чим су наше трупе измакле, напали на стражу, побили ову тројицу, порушили мост и оскрнавили гробове двојице погинулих стражара.
И сада пет мртвих стражара чувало је велику стражу у непроходним албанским кршевима.
Одломак из Ратних дневника 1912-1916. Станислава Кракова. У питању су белешке које је Краков писао током 1912, 1913. а потом 1915. и 1916. године. Чувају се у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке Србије. Краковљеве Ратне дневнике приредио је Мирко Демић а издали су их новосадска издавачка кућа Прометеј и Радио-телевизија Србије 2019. године. У оквиру Ратног дневника налази се одељак „Епизоде из 1912, 1913, 1914. и 1915. године“. Једна од тих епизода односи се на „мртву стражу у Албанији“
Categories: Поново прочитати/погледати
“Станислав Краков: Мртва стража у Албанији”
Мртву стражу у Албанији – сменила је Мртва стража са Кошара.
Mртва стража са Kошара
(Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)
Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.
Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.
Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.
Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.
Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“
Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“
„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“
„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“
Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.
„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“
,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“
„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“
„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“
„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“
„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“
Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.