Једно је сигурно – образовање је ресор око кога се нико неће отимати. Од њега је безначајније само бити министар без портфеља
Народни посланици полажу заклетву, 2020. (Фото: Филип Краинчанић/Нова.рс)
Јуче је одржана конститутивна седница Народне скупштине Републике Србије.
Тачније, одржана је седничица од пола сата, са пригодном сценографијом – црвени тепих, гарда, била химна, биле маске, неки плексиглас испред посланика, била народна ношња, био хиџаб први пут, Ђука носио навијачку маску, Маја имала неке перле, распоп бацао јаја на скупштину, Ного није стигао на заказани пејнтбол, ново поглавље у светлој будућности отворила госпођа стара 91 годину, хорски извели заклетву, лица им, богу хвала, нисмо видели од маски.
Диоген је дунуо у фењерче, одмахнуо руком и помислио – шта ли ја тражим овде.
Првом седницом дванаестог сазива Народне скупштине, и верификацијом посланичких мандата, отпочео је период од 90 дана у току којих Један Човек треба да одлучи кога ће називати председником Владе, и коме ће у прво време тепати „мандатар“, а онда ће Један Човек обавестити мандатара кога ће све маскирати у министре.
Посланици пристижу у Народну скупштину (Фото: Зоран Жестић/Танјуг)
Једна од тих особа глумиће министра просвете. Да ли ће му придружити и област науке, технолошког развоја, или можда омладину, да ли ће високо образовање бити издвојено из корпуса – одговоре на ова питања у овом тренутку има само Један Човек.
Мени ће то бити тринаести министар, откад сам са ове стране катедре. Симболику и народна веровања ћу прескочити, али не и чињеницу да је сваки следећи био гори од претходног. На страну и то што безвезе расипамо паре на кабинете, шофере и службена возила, када се ионако о свему пита Један Човек, уз асистенцију понеке амбасаде, лоби групе, невладине организације.
Но, добро, министра ћемо свакако добити. Новог или старог, то не знамо. Ако буде стари, образовни систем ће и даље бити предузеће. А шта ако буде нови?
Једно је сигурно – образовање је ресор око кога се нико неће отимати. Од њега је безначајније само бити министар без портфеља. То би могла да буде наша шанса, јер смо довољно неважни да нас дају некоме ко је само стручан. Само.
Међутим, мала бара, пуно крокодила.
Сасвим је вероватно да ће Један Човек овом министарском функцијом наградити неког свог пулена за лојалност, за лармање по емисијама или у скупштини, за многе облике понашања које би пристојан човек једноставно назвао непристојним.
Младен Шарчевић (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)
Уколико развој ситуације буде такав, компетенције кандидата биће потпуно небитне. Образовање, радна биографија, план рада (бар офрље, руком, на једној страни) – све ће то бити неважно. Чист страначки плен, могућности за уградњу, лепа путовања о државном трошку, лукративно како год окренеш.
То је један део проблема.
Други део проблема је у самом кандидату.
Озбиљна, одговорна, образована, остварена особа (све на „О“?), када јој се понуди функција, себе пита да ли је довољно компетентна за ту функцију, које су јој референце, шта је препоручује за тај посао, да ли има и професионалне и личне квалитете потребне за обављање дужности, и на крају, да ли ће да обрука себе.
Таква особа би добро размислила о томе да ли је способна да доноси одлуке које ће бити директно повезане са будућношћу наше државе, народа који у њој живе, одлуке које ће данашњим генерацијама ђака направити квалитативну разлику између озбиљно образованих људи, и озбиљно потрошне радне снаге.
Таква особа би морала себе да преиспита и објективно процени у којој мери може да се одупре притисцима, да ли је способна за подношење оставке уколико се од ње тражи нешто што није у интересу образовања у Србији. У професионалном смислу, морала би да познаје и слабе и јаке тачке у свим циклусима образовања, морала би да јасно види циљ на крају мандата, претпостави препреке на путу до остваривања циља, и има идеју о томе како ће препреке превазићи.
Мора да има јасну визију, и спремност да при остваривању циља не подлеже популистичким решењима, подилажењу било којој групацији, и да има одлучност да доноси непопуларна решења.
Нажалост, нико не бира такве људе за министре, па ни Један Човек.
Зато онај коме је шапнуто да је најозбиљнији кандидат, тренутно размишља о шурњаји у Малој Крсни која би баш могла да буде директорка једне школе тамо, или о пашеногу који би, као вечити апсолвент могао да се запосли у гимназији. Шара по глобусу, и по атрактивности дестинације бира где би могао службено да отпутује и провери њихов образовни систем. Тражи по интернету информацију колико школа треба реновирати, а онда по страначкој документацији провера где му ко води локалну политику. Мислим, лакше ће да се договори ако зна човека.
И ја сада размишљам шта је у нашем најбољем интересу.
Пошто оног првоописаног кандидата свакако нећемо добити, можда је најбоље да добијемо неког неопеваног. Неког, ко толико неће имати појма ни о чему, да ће нас пустити на миру да радимо како мислимо да треба.
Значи – Ристичевић!
Нећете?
Онда Палма!
Ни њега не бисте?
Хм… Размислите двапут, јер и они су посланици:
Народни посланици (Фото: Весна Лалић/Нова.рс/Е-Сток/Милош Рафаиловић/Нениска)
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар