Стефан Божић: Геноцид као „трауматично искуство“ и етничко чишћење „чисто као суза“

Борис Милошевић заиста има желудац за сваку врсту геста, али питање је како ће симболичко поклањање жртве својим џелатима побољшати жртвин положај

Избегличка колона, операција „Олуја“

Уочи обележавања 25-огодишњице хрватске војне операције „Олуја“, током које је убијено преко 2000 Срба а са својих вековних огњишта протерано више од 250 000, сазнајемо да ће овај пут овакву једну „свечаност“ својим присуством увеличати још и, ни мање ни више, представник Срба и члан хрватске Самосталне Демократске Странке Срба (СДСС) господин Борис Милошевић, који у Книн долази као потпредседник Владе Републике Хрватске задужен за људска права.

Ово је, мора се признати, несвакидашњи гест једног припадника српске заједнице, поготово у вези са тако осетљивом темом као што је последње у низу етничко чишћење српског народа са подручја данашње Хрватске. Међутим, можда би имало смисла посматрати овај гест и кроз призму чињенице да је Милошевић потпредседник Владе Републике Хрватске и самим тим хрватски чиновник који се, по свој логици ствари обавезао да ради у интересу државе Хрватске. Циљ једне овакве више него симболичне посете, како наводи сам господин Милошевић је „побољшање статуса његове заједнице“, иако је свестан да ће његов одлазак (или неодлазак) у Книн значити грешку. Питање је да ли је неумитна грешка тежа у односу на хрватску државу или српски народ који у њој живи? Да ли је тежа за хрватског чиновника или за припадника српског народа? За српски народ грешка је очигледна, док остаје да се запитамо каква би то грешка била по хрватску страну, осим можда непожељног одступања од договореног политичког ангажмана…

Како примећује господин Милошевић: „Досадашњи владајући наративи и код Срба и Хрвата ишли су на раздвајање.“ Морамо се сложити да је ова констатација тачна, будући да Србе од Хрвата и њиховог државног наратива који се садржи у формули „Србе на врбе“ дели огроман број страховитих историјских искустава који су преточени у народно (о)сећање и предање.

Главни хрватски наратив: усташки поклич „Србе на врбе“

Ипак, оно што делује неумесно је његова изјава „за већину Срба „Олуја“ је трауматично искуство“.

Како Срби ово могу да протумаче? Постоји ли нека мањина (осим убијених) за коју то више није?

А да ли је „трауматично искуство“ још једна еуфемистичка језичка кованица попут „колатералне штете“ или „хуманитарне интервенције“ изгледа остаје да се види у односу на учесталост њене евентуалне будуће употребе.

Ипак, господин Милошевић износи и алтернативно виђење „Олује“:

„… За Хрвате је она симбол почетка дуго жељеног мира[1] и престанка окупације[2]…“

Интересантно би било сазнати киме и откад је то Хрватска била окупирана. Да ли се мисли на „окупацију“ бивших територија Аустро-Угарске 1918. године или на „окупацију“ територије СФРЈ од стране једине легитимне оружане силе у грађанском рату-ЈНА?…

Загреб, 5.12.1918. године

Видимо да господин Милошевић заиста има желудац за сваку врсту геста на чему му свака част, али питање је како ће то конкретно симболичко поклањање жртве својим џелатима побољшати жртвин положај? Овде се можда нехотично извитоперује девиза СДСС „Буди оно што јеси-поштуј оно што ниси“ (Буди жртва-поштуј џелата)…

Ипак, председник СДСС-а господин Милорад Пуповац је изјавио како „нитко тамо не иде да би више икоме стварао бол“ и како „Борис Милошевић иде с много значајнијим циљем, а то је да се почну поштовати међусобне жртве и почне стварати култура мира“. Интересантно је то да се почетак поштовања међусобних жртава иницира од стране српске мањине и то не у хронолошком редоследу историјских догађаја, а чији први и прави гест би морала бити јавна осуда геноцида у НДХ и престанак релативизовања улоге усташтва и умањивања броја његових жртава.

Српска страна свакако никога не ниподаштава јер нити обележава нити је прогласила за државни празник годишњицу етничког чишћења својих сународника са циљем стварања етнички чисте државе…

У том светлу, чињеница да су свој долазак на српску комеморацију у Груборе потврдили министар бранитеља Томо Медвед и председник Хрватске Зоран Милановић – у атмосфери свеукупности званичне државне проусташке и антисрпске хистерије – далеко је ближа ругању жртвама и ономе „злочинац се увек враћа на место злочина“ него искреном изразу поштовања.

Томе у прилог отворено говори и порука бивше хрватске премијерке Јадранке Косор како представник српске мањине треба да:

А) Каже како та акција није била етничко чишћење.

Б) Осуди српског председника Вучића који „грми о етничком чишћењу упркос пресуди суда у Хагу“.

Порука Јадранке Косор (Извор:Twitter)

Госпођа Косор се прави да не схвата да узрочно-последична веза између војне операције, изгнанства више од 250 000 људи из својих домова и постојања Срба у Хрватској у виду статистичке грешке и те како постоји и да се нешто тако управо и назива: ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ.

Стога се може закључити да:

  1. Хрватска држава наставља своју усташку традицију фалсификовања историјских чињеница и то овај пут врло инвентивно.
  2. Званични политички представници и припадници српске мањине (жртве етничког чишћења) одласком на прославу „обљетнице“ операције „Олуја“ у неком смислу:
    А) дају легитимитет злочину.
    Б) скидају са њега предзнак етничког чишћења (све у циљу „побољшања положаја заједнице“).
  1. Присуство Медведа и Милановића на српској комеморацији за жртве „Олује“ треба да замаже очи и наивнима пошаље лажну поруку о спремности Хрвата на помирење и нормалан суживот са Србима (поред Томпсонових концерата, напада на Србе и експлицитним графитима мржње).

Оно што је сигурно јесте да нема поштовања за жртве док се негира геноцид над Србима у НДХ и док се релативизују усташки злочини, (канонизују) њихови извршиоци, помагачи и подстрекачи, као што нема помирења док се гради свој наратив искључиво на културно-историјско-демографском поништавању и сатирању другог.

Једини који ће имати штету од ове посете Книну су Срби, јер овакав потез демонстрира сервилност њихових представника проусташком режиму док истовремено наивнима шаље лажну поруку о спремности Хрвата на некакав нормалан суживот са Србима.

Милорад Пуповац и Борис Милошевић (Фото: Dragan Matic/Cropix)

У окружењу које активно фабрикује антисрпске наративе (ЦГ, БиХ, Хрватска, шиптарски сепаратисти/терористи, Запад) нама остаје да се запитамо да ли је за очекивати следећи корак у виду званичног озакоњења „Олује“ као „ослободилачке операције“ у смислу да свако друкчије изјашњавање о тој теми буде кажњиво, попут најављеног шиптарско/терористичког „закона о очувању наслеђа УЧК“? Имамо ли адекватан одговор на овакве манипулације?


[1] https://www.youtube.com/watch?v=ELcS6CxzEVM на 4:44

[2] http://www.nspm.rs/dokumenti/tudjmanovi-brionski-transkripti-udariti-srbe-da-nestanu.html?alphabet=l, транскрипт снимка



Categories: Судбина као политика

Tags: , , ,

2 replies

  1. U staroj Atini postojao je zakon po kome je bilo zabranjeno pominjanje imena ljudima koji su izdali svoju drzavu,valjalo bi imati takav zakon i kod nas.

  2. Да ли икоме пада на памет да кривица за то што је један Србин приморан да оде тамо на поклоњење хрватској држави припада и нама у Србији? Шта су власти Србије учиниле да побољшају положај Срба у Хрватској? Да ли су било шта покушале? Како онај ко је пристао на то да му целокупна прехрамбена индустрија, значи стратешки важна ствар, у потпуности буде у хрватским рукама има права да коментарише то што Срби у Хрватској савијају кичму? Само онај ко је у стању да позове брата из Хрватске овамо и да му обезбеди услове за живот има права да критикује понашање тог брата. Овај одлазак у Книн је пораз свих нас.

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading