Из даљине су се чули неки звуци који постадоше све јаснији и јаснији. То је први пут звонило звоно на једној цркви у Приштини
Чаршија у Приштини, крај 19. и почетак 20. века (Фото: Викимедија)
Ноћ је била потпуно мрачна да нисмо видели где стајемо. Наскоро дојури неко на коњу, да ли је официр или војник нисмо могли видети, и он приђе мајору и јави му да је Приштина пала око 5 часова после подне, али да у њу неће ући вечерас ниједна трупа из Шумадијске дивизије, већ ће се сви улогорити изнад вароши, па ће војска ући свечано сутра пре подне у варош.
Када смо чули да је пала Приштина, свима се оте:
Ура! Живела пешадија!
Настаде урнебес од одушевљења да је се орило по мирној ноћи. Стаде се проламати кроз ваздух песма коју је певала цела чета:
Радо иде Србин у војнике,
Да зелене бере ловорике
Једва се мало смирило и пожурисмо да стигнемо што пре до места где нам је одређено да се улогоримо.
Одједном угледасмо доле у даљини неку светлост.
Приштина! – повикасмо сви.
Опет узвици радости, опет песма.
Најзад се заустависмо у неким виноградима где смо требали да се улогоримо.
Поче киша да сипи. Мрак, ништа се не види. Мало, мало па се тек неко саплете о чокот и пружи се колико је дуг. Најзад стадосмо, почесмо подизати шаторе.
Више нас је било коњичко митраљеско одељење, десно логор XI пука. Свуда светлуцају ватре.
Шатори беху намештени, али није било сламе да се простре као обично. Морало се лећи у блато. Кола на којима је било моје ћебе остала су још код Тенешдола, јер је црко један коњ, те нисам имао ни ћебета да се покријем.
Дрва не би да се наложи ватра да се огреје, нема шта за јело. Једва нађох код каплара Терзића једно парче арнаутског сира, те то поједох без леба да не бих легао гладан.
Легох у блато под шатором и одмах заспах као заклан.
У Приштини
Зверство Арнаута – Логор XI пука – Мртав Арнаутин – Улазак војске у Приштину
10. октобра ујутру пробудише ме трубе које са свих страна свираху устајање.
Поустајасмо сви, али данас преко обичаја шатори остадоше разапети као што су и били, знак да нећемо дуго кретати.
Још у зору стигао је у логор свештеник и они болничари који су пошли са њиме да сахране два наша војника чији су лешеви код џамије пред Тенешдолом.
Свештеник причаше грозоте које је нашао. Оба та наша два војника била су потпуно скинути, тако да су на себи имали само шајкачу. Обадвојици беху одсечени нос и уши, беху испробадани и искасапљени ножевима тако да су више личили на масу меса која је лежала у локвама усирене крви.
Ти војници су били сигурно на предстражи или у патроли и запали су у заседу Арнаута.
Наш логор је био у једној удолини тако да се одатле није могла видети Приштина. Више нас је био логор XI пука, а одатле се могло сићи друмом у Приштину.
Изађем из нашег логора и одем у XI пук. Из њиног логора видела се цела Приштина. Око двадесет џамија издизало се изнад ниских кућа.
Из даљине су се чули неки звуци који постадоше све јаснији и јаснији. То је први пут звонило звоно на једној цркви у Приштини.
Доле поред пута постројавали су се војници који су имали да уђу у Приштину. То је био XII пук „Кнеза Лазара“.
Пођем у Приштину. Одмах на друму видех мртваца. То је био неки погинули Арнаутин. Куршум га је ударио више једног ува а изашао више другог. Он је лежао на леђима, а око главе биле су локве усирене крви. Мртвачка боја била се разлила по лицу, а испод полуотворених трепавица виделе су се стакласте зенице. У том дође неколико војника са ашовима и одвукоше га у страну да га закопају.
Станислав Краков
Пођем наниже и успут наиђох на неколико наших болничара, и са њима у друштву уђох у Приштину.
Ушли смо прво неким уским улицама. Све куће ту су биле затворене, а на свакој по бело крпче или марамче. Ту су становали Турци и Арнаути.
Изађосмо најзад у једну већу улицу у којој је врило од војника. Ту је била већина српских кућа и на свима су биле тробојке.
Српскиње из Приштине биле су изашле пред капије од својих кућа и китиле војнике цвећем.
По улицама Турци и Срби трговци изнели свој еспап и продају војницима који одмах плаћају новцем. Нигде није било примера да је ко узео а (да) није платио.
Ми смо лутали улицама, гледали где има да се купи што за јело и пише и нисмо ни осетили како време пролази.
Било је око 11 сати када се улицама крете једна поворка. Напред је ишао учитељ српске основне школе и за њима ђаци који су певали:
„Оро кликће са висине!“
Њихови нежни детињски гласови потресли су и душу српског сељака. Тада сам видео војнике, сељаке који плачу од радости и узбуђења.
Мало затим прође и друга поворка.
Напред на белцу јахао је генерал Јанковић, командант III армије, за њим је ишао штаб, па одред коњице. Затим је ишла музика XI пука, која је свирала целим путем, а за њоме XII пук „Кнеза Лазара“.
Ова поворка се заустави пред ућуматом око кога је била маса света. Војници свију родова са оружјем и без њега, Срби из Приштине у фесовима који су ударали кредом крстове, Турци, понеки Арнаутин у белом кечету, све се то смешало у једну масу.
Када поворка стаде, настаде тишина, Генерал Јанковић одржао (је) један говор грађанима Приштине.
Када је генерал свршио говор, настаде клицање. Музика засвира химну.
Свет поче скидати капе. Близу мене беше један Турчин у фесу који (га) не хтеде скидати. Неколико му викнуше:
„Скидај капу! Скидај капу!“
Он то не хте учинити, већ се лагано извуче из гомиле и изгуби се.
Потом генерал Јанковић и штаб одоше у уђумак, а војска удари улицама и изађе из вароши.
У вароши је врило од војника и грађана.
Ја чух и видех где војници носе војничку спрему и оружје које су узели из магацина. Пођох ка магацинима где сам мислио да узмем оружје.
Са мном пође и један болничар. Дуго смо лутали док не изађосмо на крај вароши где је била касарна и магацини пуни војничке спреме, одела и оружја.
Било је прошло подне док смо ми лутали, али малим улицама се није могло проћи од навале. Официри са револверима у руци одржавали су ред.
Видећи да се ништа не може добити, решимо се да идемо у логор који је био чак на другој страни вароши.
У том припуцаше пушке близу на пољани. Гомиле војника и коморџија јурну тамо. То су стрељали Арнауте.
Да би(смо) стигли пре, ударисмо другом улицом, а не оном којом смо дошли.
Ишли смо из једне улице у другу, које су биле све тешње и потпуно пусте. Нити једног нашег војника, нити Србина из вароши нисмо могли видети.
Ми смо били залутали у ма(ха)ли насељеној чистим Арнаутима, који се почеше појављивати један по један иза сваког завијутка.
Било је прошло скоро сат како смо пошли из магацина, а никако да нађемо излаза из овога лавиринта. Хтедосмо да се вратимо, али иза нас беше неколико Арнаута који нам готово препречише улицу.
Сад тек видесмо где смо запали. Били смо без оружја. Ја сам код себе имао један јачи перорез и бех решен да се пре њиме закољем него да се жив предам у руке Арнаутина. Имао сам и празну кубурлију од револвера коју дадох болничару говорећи гласно да би и они позади чули.
На ти револвер, даћу ти бомбу ако хоћеш, имам две у џепу.
Уз то намигнем на болничара да да негативан одговор.
Доиста је било интересантно посматрати болничара који дрхћући коленима млатио је оном празном кубурлијом од револвера. Али мени није било до смеја, јер је и мени било хладно око срца.
Арнаути, држећи руке за појасом и шапућући међу собом, ишли су иза нас и пред нама су бивале све узаније улице.
У том грмнуше пуцњи у близини. Ми предадосмо душу Богу. Нисмо смели да се окренемо да видимо шта раде Арнаути иза нас. Сваког тренутка очекивасмо куршум у леђа.
Одједном чусмо топот коња. То је била коњичка патрола која је јурила чувши пуцње. Ми им рекосмо да смо залутали и они нам дадоше коњаника да нас изведе одатле до места где су били наши војници.
Арнаути који су ишли за нама беху се нечујно изгубили кроз оближње капије чим су угледали коњанике.
Они пуцњи нису били намењени нама, већ једном пешаку који је такође био залутао у оближњој улици.
Патрола оде тамо и ми, вођени коњаником, уз пут нас се придружише и два артиљерца, изађосмо на друм којим се вратисмо у логор. Пешадијски пукови се су кретали из логора кроз варош. У логору болничарске чете шатори беху дигнути и сви се спремаху за покрет. Мајор Николић ми рече да идем у Приштину и тамо да останем у болници. Видећи да не могу да идем више са њима, ја се реших да пођем у XI пук где ми је био ујак. Пођем у њихов логор кад пук беше отишао. Остала је само комора и ја се кретох са њом.
Цела Шумадијска дивизија кретала се ка Феризовићу. Пешадија, артиљерија и дивизијска коњица беху отишли напред, само су остали помоћни радови војске и комора која је сада полазила.
Паде већ мрак када смо оставили варош за собом. Ишли смо дуго док најзад у мркли мрак не стигосмо у бивак XI пука.
Нађох 2. чету 1. батаљона где сам мислио да останем. Ту нађох ујака, потпоручника Недића који ми исприча како су их Арнаути напали кад су излазили из вароши.
Четири Арнаутина беху се убарикадирали у кући која је била поред пута. Кад наиђе XI пук који је тог дана био у претходници, Арнаути осуше паљбу на њих и убију једног војника. Војници опколе кућу и после кратке борбе бомбама је поруше и побију сву четворицу.
То пуцање из кућа било је првога дана више пута поновљено, јер су Арнаути имали доста оружја код себе, али сваки такав покушај плаћали су главом.
Пошто смо вечерали, пођосмо сви у шаторе. Ја сам добио место у шатору у коме су спавали официри из 2. чете. Како сам био уморан одмах заспах.
Ноћни напад Арнаута
Било је 11 сати када ми нешто паде на главу. Скочим одмах и видех да је то шатор који су официри оборили кад су из њега изјурили.
Онако бунован од сна гледах да се разаберем шта је, али ме за час растрезни пуцњава и вика:
К оружју! К оружју!
Пушке не престају. Војници скачу из шатора које руше, па и јуре из њих ка оружју које беше скупљено у купе.
Официри су били отишли ка војницима. Куршуми почеше звиждати око главе и ја видевши где неки војници легоше и где се прућих по земљи. Нисам знао ни где да идем ни шта да радим.
Мало па се пуцњава утиша. Ујак дође и речи ми да нигде не идем од шатора јер нисам имао војничку униформу, а да војници ме не познају те у мраку могу страдати. Ја остах код шатора а он оде.
Пуцњава поново ојача и ја пођох напред, али ни сам не знадох куда. Куршуми звиждаху свуда. Тек што сам пошао, када ме заустави један војник и не хте ме пустити, већ за мало окрене пушку на мене коју држаше „на готовс“.
Срећа моја те у том наиђе потпоручник Недић, те ме спасе беде.
Војници и официри вратише се у шаторе. Још се чула по која пушка, али то су свршавали са Арнаутима које су ухватили. Арнаути су у врло малом броју напали на бивак, али нису напали на наш батаљон, већ на један други, али да су пуцали и на нас.
Ујутро видех двадесет и седам лешева који су лежали на земљи. Сви су били Арнаути и сви са оружјем. Ја узех једну мартинку која лежаше поред мртвог Арнаутина.
Пушка M1874 Пибоди-Мартини коју је користила Османска војска (Фото: Old Sarge’s Armory)
То је било 11. октобра. Пук се већ спремао за покрет даље. Ујак ми рече да ме апсолутно неће повести са собом и да се морам вратити натраг у Приштину, где могу да останем у болници.
Ја се противих, али морадох пристати и он ме стрпа у једна коморџијска кола која су носила мартинке заробљене ту ноћ од Арнаута.
Како је била несигурност од Арнаута, то се и сви официри беху наоружали. И музиканти, и коморџије и болничари из XI пука, сви се беху наоружали чиме је ко стигао, а већином мартинкама.
Повратак у Приштину – Разоружање Арнаута – Пушкарање са Арнаутима – Ступање у болницу
11. октобра око подне вратих се у Приштину наоружан мартинком.
Улазећи у варош чу се нека пуцњава, ја потрчим тамо и видех где један комита тера једног Арнаутина пред собом, бијући га све револвером по глави, а у рукама је носио своју пушку којој је био преломљен кундак.
Цео дан а и доцније за десет дана непрестано су долазили пред ућумат пуна кола оружја, војничке спреме и муниције. Свака џамија у Приштини, а има их 12-15 била је оружани магазин. Све државне зграде тако исто биле су магацини са оружјем и војничком спремом. И готово у свакој турској и арнаутској кући налажено је по неколико пушака, револвера и доста муниције. Првих неколико дана разоружање је вршено поглавито у Приштини, а сваки дан је налажено по десетак кола пуних оружја, а после су почела да стижу кола са оружјем и муницијом и из околних села.
Разоружање су вршиле комите и војници, и то поглавито из VI пука II позива, који се задржао неколико дана у Приштини.
12. октобра по одобрењу референта санитета III армије ступио сам у приштинску етапну болницу. У болници сам био од ујутро до у крак, а онда сам после вечере ишао да спавам у ућумат, где сам добио једно сопче.
Пре подне оде из Приштине штаб III армије.
По вароши се сваки час, нарочито кад се смркне, чују пушке. Арнаути се користе сваком приликом да пуцају на усамљене војнике.
Наше патроле су ишле по вароши и сваког таквог Арнаутина који би пуцао на наше војнике, убијали су на лицу места.
Пред ућумат у Приштини комите и војници дотеривали су масе Турака и Арнаута, тако да их је у дворишту било пуно.
Сваки дан је по неколико стотина чучало ту пред ућуматом, окружени са свих страна нашим војницима. Одатле су их спроводили у затвор, а одатле за Куршумлију и Ниш.
13. октобра предвече, наоружан као и обично, дођох пред ућумат када ме један поручник из VI пука II позива заустави; мислим да се звао [Јончић?] и упита ме да ли бих могао да причувам осам Аранута које су његови војници ухватили, док не дође капетан Рафајловић, који је био командант места. Ја рекох да могу и остадох да их чувам. Напуних шушку, метнух нож на њу и наредих овима знаком да поседају на земљу. Тако сам их чувао више од сата. Био је потпуни мрак када ми рече један официр да их терам у затвор, јер капетан Рафајловић не може сада да их испитује. Ја и питомац-каплар Стојан Стојановић спроведосмо ову осморицу у затвор.
Арнауте смо упарадили, све два и два; он је ишао са стране, а ја позади њих, носећи пушку „на руку“.
14. октобра цео дан је пролазила војска кроз Приштину. Допунски батаљони свију пукова Шумадијске дивизије прођоше кроз Приштину. Тако исто прође један пук III позива.
15. октобра пре подне подигоше вешала пред ућуматом. По вароши објави добошар да је пао Качаник и Скопље да је заузето. Пред ућумат дође музика XI пука па одсвира химну, два-три марша и најзад једно коло које војници одиграше заједно са грађанима.
16. октобра дан је протекао у миру. Само око подне Арнаути су тешко ранили једног нашег војника из VI пука II позива. За њих су намештени већ и конопци на вешалима.
17. октобра пре подне обесише два Арнаутина на вешалима. Обадвојица су млади људи и браћа су. Обешени су због тога што су тешко ранили једног нашег војника из VI пука II позива, који је био дошао на једну чесму на крају вароши. Ту иза једне ограде опали неко из мартинске и овога тешко рани у бутину. На пуцањ дотрчаше наши војници, уђу у кућу и ту нађу три брата Арнаутина. Претресу кућу и нађу пушку мартинку из које се видело да је скоро опаљен метак и реденик у коме је фалио један метак. Једнога од оне тројице Арнаута одмах убију, а ону двојицу дотерају у ућумат и осуде их на вешала.
Вешање су извршили другови рањеног војника. И сада су се на вешалима љуљала два леша, са жутим лицима као восак, избуљеним очима, вратовима издуженим и јако стегнутом омчом од конопца да се глава накривила на једну страну.
Једноме на грудима стајала је хартија на којој је писало:
Обешени што су убили војника
Онај војник што су га ранили умро је после два дана од тровања крви.
Предвече пуче прво једна пушка а потом два револверска пуцња се чуше и мало доцније сазнадох да је опет рањен један наш војник. Тако су Арнаути хтели да свете обешену браћу.
Вечерас скидоше са вешала ону двојицу и на колима воловским однеше да их закопају.
Сваке ноћи улицом су крстариле патроле, а све улице око ућумата поседане су са стражарећим одељењима од по 6-7 војника, Пред ућуматом је био цео вод на стражи. У ућумату је, поред команданта места и других, сада био и командант Дринске дивизије II позива, пуковник Пауновић.
18. октобра видео сам први пут новине од како сам пошао из Београда. Из њих сам видео појединости о бици на Куманову.
По подне прочитано је војсци да је заузет Призрен.
20. октобра отиде Дринска дивизија II позива из Приштине.
Стрељање 60 Арнаута – На Газиместану – Муратово тулбе – Вучитрн – Митровица
22. октобра пошао сам ујутро са једним наредником-телеграфистом Пупићем за приштинску железничку страницу која је удаљена неколико километара од вароши. На једној ливади видесмо мртвог Арнаутина где лежи потрбушке. Убили су га наши војници јер је пуцао на њих.
У ваздуху су крстариле орлушине.
Пут до станице био је раван као на длану.
Дођосмо на станицу где очекивасмо да наиђе први воз који је пуштен на прузи Скопље-Митровица.
У томе наиђе један транспорт око шездесет Арнаута и Турака које су похватали трећепозивци и терали са собом.
Тек што су стигли ови Арнаути када у станицу уђе воз који је имао само један отворен вагон у коме је било десетак инжењеријских официра и војника. Један инжењерски потпуковник, видећи Арнауте, упута куда ће их, и када му један трећепозивац, поднаредник, рече да ће их у Приштину, он викну да се одмах стреља.
Војници одведоше Арнауте у једну ливаду. Арнаутима су све повезали тканицама руке на леђа и везали једне за друге и тако везане одведоше да их стрељају.
Мало затим запрашташе неколико пута плотуни из берданки и заскоро би све свршено.
По подне сам ишао фијакером до Муратовог тулбета. Пред тулбетом била је наша стража. Један војник уведе ме у тулбе које би било изнутра богато украшено. На средини је стајао ковчег покривен црном кадифом и зеленом свилом. Под је био застрт богатим персијским ћилимовима, на прозорима су биле зелене завесе, а над ковчегом је висио велики полијелеј. Свуда унутра биле су саксије са цвећем.
Муратово турбе на Косову (Фото: Museums of the World)
Одатле пођем натраг и онда свратим на Гази-Местан, где је „Барјактаров гроб“. Уђемо у тулбе. Унутра су била два сандука покривени зеленим покривачима. Један је ковчег неког барјактара за кога предање каже да, када је била на Косову битка – он је био рањен, али ипак је хитао да однесе у Приштину вест о победи, но успут малакше и издахне на месту где је сада то тулбе. То место зове се Гази-Местан. Други је ковчег неког везира. На зидовима су висиле урамљене хартије са турским натписима и једна убојна секира коју су носили дервиши.
23. октобра изјутра кренуо сам са колима за Митровицу са наредником Пупићем, и два војника из телеграфске чете. Пут је био у почетку хрђав, неколико пута смо хтели да се изврнемо.
Око 10 часова пре подне пређосмо Ситницу.
Око 10:30 стигосмо у Вучитрн. То је мала варошица, има православну цркву и три џамије, касарну, војне магацине и једну четвртасту кулу од камена. Као посада био је ту допунски батаљон X пука I позива.
У Вучитрну смо се задржали до после подне, те беше доцкан да идемо у Митровицу, већ пођосмо натраг за Приштину. Између Ситнице и Вучитрна цела телеграфска линија је покварена. Жице исечене а чашице поразбијане, негде и бандере исечене.
У Ћамиловој батерији – Узбуна у вароши – Претрес арнаутске куће
24. октобра затвори се пре подне сва чаршија, јер се био пронео глас да ће Арнаути да нападну на варош. Доцније се видело да није истина.
Од 25. до 27. октобра непрестано је падао снег.
28. октобра после ручка изашао сам на коњима са доктором Здравковићем и Церовићем на положај изнад вароши, где је била III позадинска батерија, чији је командир био капетан Живковић – Ћамило. Ја сам јахао једно заплењено кљусе – биџу. Место узде имао је улар а место седла један савијен јорган.
Дођосмо до батерије која је имала 6 Дебанжових топова, од којих су два била наперена на варош, а сви су били у опкопима за њих ископаним.
Војници су спавали у шаторима који су били укопани у земљи. Командир, капетан Живковић, уведе нас у његов шатор где је било необично топло, јер је у шатору била мала плехана фуруница. И мада је напољу падао снег, унутра је било топло као у амаму. Пошто смо седели ту око сата, вратисмо се коњима у варош.
30. октобра поче нека пуцњава по целој вароши, тако да је изгледало као да се борба води. Цела болница се узбуни. Доктори Селимир Ђорђевић, који је био управник болнице, Церовић и Здравковић беху се устрчали, а и сви остали, јер су мислили да је напад Арнаута и спремали се за одбрану. Ја изјурих из болнице наоружан и пођох ка ућумату. Ту видех како комите и неки војници иду кроз варош и пуцају у вис из пушака и револвера. Било је јављено да је пао Солун, те један потпоручник узме неке трећепозивце музиканте, и са комитама пође кроз варош пуцајући. То угледају мештани, Срби и војници, па и они отворе паљбу, те се начини узбуна. Позадинске батерије чују пуцњаву, па опале плотун бојевцима, мислећи да је нека побуна Арнаута.
Капетан Ћамило послао је патролу да се извести шта је, јер је хтео да бомбардује варош. Најзад би наређено свима трубачима да свирају прекид паљбе.
1. новембра славила је болница своју славу Св. Кузмана и Дамјана.
2. новембра би достављено да се у кући једног Турчина налази доста државних ствари и разне војничке спреме . Ја, доктор Церовић и неколико војника од болничке страже, сви наоружани, пођосмо тамо. Капија на кући је била затворена. Лупасмо и најзад наиђе један Турчин и ми му рекосмо да хоћемо да претресемо кућу. Уђосмо унутра и претресосмо сву кућу од подрума до тавана и наиђосмо на доста војничке спреме, ћебади, око стотину војничких кревета, итд. Док смо нас тројица били у кући, пред кућом су стајала два војника с пушком на готов, а један је стајао на капији. Ми нисмо ни спазили да у зиду иза дрвета има капиџик, кад спазисмо да неко шмугну кроз њега. Ја онда одем и доведем једну десетину војника да остану као стража око куће, јер је била ноћ, а сутра је кућа требала сва потпуно да се претресе.
***
3. новембра кренуо сам са транспортом из Приштине у Скопље. [Ова реченица је из одељка „Од Приштине До Битоља]
Одломак из Ратних дневника 1912-1916. Станислава Кракова. У питању су белешке које је Краков писао током 1912, 1913. а потом 1915. и 1916. године. Чувају се у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке Србије. Најобимнији део сачуваних ратних бележака односи се на 1915. годину, и описују ратно затишје и потоњу инвазију на Србију. Према запажању приређивача овог дела дневничке белешке послужиле су Кракову приликом писања можда његовог кључног дела Живот човека на Балкану (објављено постхумно, 1997. године). Краковљеве Ратне дневнике приредио је Мирко Демић а издали су их новосадска издавачка кућа Прометеј и Радио-телевизија Србије 2019. године. Одломак који описује ослобођење Приштине 1912. и потоњи Краковљев боравак у овом граду налази се на странама 42-59. овог издања. Краков бележи датуме по старом календару.
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар