Фића је сматрао / И сад, као некад у учитељској школи / Да нас прожима десетерац / Да се ми бијемо /  За народну песму /  Да припадамо потпуно народној песми

Станислав Винавер (Фото: Француски институт/Политика)

Драгош из Липолиста

Драгош из Липолиста
У поцепаном гуњу
Са старом пушком берданком

Чувао је као и остали
Из трећега позива
Неку ћуприју иза фронта.

Када затутњи воз
Он би се испрсио и салутирао
И ни један мишић не би затреперио

На старачком лицу.

Он је причао готово цео дан
О прошлим ратовима
Када је био млад
И тукао се у првој линији
Ти ратови били су тежи

И лепши.

Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
Да некако продре у први позив
― Као стари сват на свадбу ―

Где су његова два сина
Милутин и Мутимир,
― Макар колико за један бој.
― Макар колико за један јуриш.

Најзад се завршило чување ћуприје
Мале, несачуване ћуприје.

Од тешког напора при повлачењу
Он је заглавио у болници на Виду
Ако је и остао жив кроз Албанију
То је само о нади да види синове.

Он је синове видео
Под маслинама на Крфу

И сити су се изразговарали
И алалили.

…На војничком гробљу на Виду
Без обзира на јединицу и позив
Удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,

― Стари и искусни трећепозивац ―
Не чува више обичну ћуприју
Због које је било незгодних речи
И свакојаких шала ―
Него читаво једно острво.

Капетан Живота

Целе ноћи клокотало је на све стране.

Будећи се у земуници
Командир, капетан Живота
Научен на звук
Утврђивао је где је забуна
Где се боје, где мирују, где нешто крију
И како од прилике изгледа распоред

И на шта слути.

За дуго време била је иста свирка
Што значи да се ништа не догађа
И да иде како је почело,
И тако би могло у бескрај
А да не погине ни један војник.

Ма да хиљаде не спавају
И можда мисле да се бије битка.

По неки пут промени се музика
Сасвим се друкчије објаве
Густина и реткост звучне кише,
Осете се празни простори

Осете се брисани правци ―
И као да је нека огромна звучна аждаја
Запала у жагор
Па се присећа и урла.

Опет се уједначила грмљавина
Навикли се размаци на размаке

Све појединачно претргло се
И све је неки страховити лавеж
Једног јединог бескрајног разбоја
Који тка нераскидано и недељиво
И згрануто.

Капетан Живота био је мераклија

Он је био музикалан
Наравно на свој ћатински начин.
Волео је да све добије свој смисао и пропис
И да се зна на чему смо.
А лов, пре свега, био му је страст.

Он је осећао планину кад зашумори

У јесењој ноћи
И када и сам шапат дрвећа
И повијање младога шибља
Опомиње на жубор потока и језера
И на сребрне млазеве водопада.

Њему је одједном било неиздржљиво

Због ове једноликости
Ове увредљиве удешености
Ове варљиве саобразности
Као да је томе он једини крив!

Он је устао
Испослао је две патроле

Као хртове на звери,
Дао им бомбе и наређења
И чекао да отпочне хајка.
Најзад се осетило
Да се једноликост мути
Да свирка и паљба добијају

Неки страснији занос
Неку ужурбану сложност,
Да је неко некоме ушао у траг
И да се разбио у парампарче
Онај громовити и страховити
Али празни и уједначени

И безначајни тупи врисак
Челика и гвожђа.
― И да се потмули тутњеви прекаљују
Да плотун као да њуши плотун,
Да се кува нешто ново
У огромноме казану,

И да из злокобног клапарања
И тупе помаме метала
Извире надахнута горска песма
И обузима ноћ.

Баба Ранђица

У дну своје огромне баште
У кућици пуној икона
Баба Ранђица примала је болеснике

Изгонила је нежити, скидала уроке,
Исцељивала је вилосане
Гасила угљевље, бајала басме.

За разлику од толиких врачара
Баба Ранђица била је код Бога добро уписана,
Она је ситним мачјим гласом

По цео дан певала тропаре.

Берући траве на Церу
Она је мрморила црквене стихире.
Била је побожна вештица ―
Мала као пањ
Зелених оштрих очију

Оретке риђе браде.

Зли духови нису је подносили,
Јер не само да је вршила свој посао
Како је већ то усвојено,
И терала их у глуху гору
Где петао не кукуриче

Где звоно не звони
И где путева нема за повратак.

Него их је и изоблачивала
Срамила их и стидила
Терала са њима шегу
Што су тако крмељиви и ружни

Блесави и тужни,
Ћорави и врљави
Ћопави и прљави,
Криви и суви
Глупи и глуви,
Смрдљиво смеће

Везане вреће
На зло брзи, на све готови
Репати скотови,
Сакате грдобе
Нечастиве неподобе.

Грдила их је до неба и до пакла

И тежа им је била њена псовка
Него и сама басма,
И горе им је било оно што су чули
Од старе бабе Ранђице
Но што је икад знао да промуца
Преплашени сељак

Затресен грозницом и згранут мором.

У самом почетку рата
Оба сина погинуше баба Ранђици
Бранећи храбро отаџбину
У шестоме пуку.
А крвава казнена експедиција

Која се светила нејачи и бабама
Затворила је и баба Ранђицу у шабачку цркву.

Њу су тукли и мучили ―
Да л’ туга, да л’ јад,
Да л’ нешто јаче ―
С које ли стране?

Отпочела је нека промена са њом.
И све је више почела да осећа
Жалост
За јадне буновне
За потиштене
Презрене бесове,

За болне и збуњене
Уроке и нежити,
Жалосне недуге,
За тешке, помрачене
Слепе бољетице,
За поморе скоротечне.

Она је знала да нико никада
Није им рекао лепу ни пристојну реч,
Да они и као деца
Нису имали материнске неге,
Да нико није умео, ни хтео
Да их пригрли и приљуби,

Припитоми и умири
И бољем поучи.

Баба Ранђица престала је да чита тропаре,
Чак није читала ни оче наш
А камо ли псалтир.
Јер то је болело и огорчавало нечист.

Она им је тепала благо
Као некад својој рођеној деци,
Миладину и Стојадину ―
И они су без по муке напуштали сељака
Само је требало да она принесе руку,
Да мало покади,

Или да именом позове
Урока горостаса
Који је некада, на дивљем коњу
Ужагрених очију
Избезумљено се отимао
Њеном страховитом заговору.

Сви су је покорно слушали
Око ње се понизно скупљали
Подвијали репове
Шенили око ње, као кучићи
Чак и певушили нешто неразумљиво.
И нису хтели да напусте

Мирисну башту и милосну мајку
Коју су тек сада нашли.

…Само је црни мачак Угљеша
Остајао неприкосновен од ове промене
И чим би нагазио на нежит
Разрогачио би огњене очи

И помамно фрктао . . .

Ранисав буба

Ранисав Вујадиновић
Дошавши у ђачку чету
Само са стручном пољопривредном школом
Коју су звали ћупријски универзитет
Патио је од непросвећености.

У први мах
Осорно и плахо се бранио
Од безбројних доскочица,
Од подругљивих алузија другова,
Како још сриче буквар
И да је дошао тек до „осе“

Коју изговара: „буба“.

Пошту су му читали на глас,
Састављали су и писма од куће
Где је највише било речи
О воловима и кравама
И о неком пастуву

Са којим се упознао у стручној школи.

Доцније је Ранисав
Потонуо у неку потиштеност.
Просвету је ценио нада све
И употребљавао је стране речи
Где год би их чуо ―

Али се и њих окануо. ―
Дошавши у пук
Као поднаредник ђак,
Само се Богу молио
Да се не прокљуви за његов надимак
Ранисав „Буба“.

Зарекао се да ће учити.
Набављао је књиге,
Слушао сваког школованог човека.
Рукопис му је и онако био леп
Помагао је и у штабу,
Сређен и смишљен и ћутљив.

Њега је засенио за сва времена
Криви сјај штампане речи,
Коју није разумео до краја
И која је играла пред очима.
Знао је на памет
Безброј израза и изрека

Које су се урезале у савршено сећање.
Али је схватао тешко.

Рањен, и у грозници,
Са партијом официра
Евакуисан је за Француску
Где се дивио култури

И најмањем натпису на радњи,
И како тај свет зна да говори.

Али је био решен
Да дивни француски језик
Не научи само са усана,
Него и помоћу књиге

Као прави ђак.
Нашавши неку стару читанку
Он је крај ње проводио многе ноћи.
А када је опет тешко рањен на фронту
Молио је сестру болничарку
Да му донесу из торбе књигу

Са изгужваним страницама
Са Лафонтеновим баснама
Са познатим анегдотама.

Сричући басну о Попцу и Мраву
Он је умро жедан науке,
И срећан, што је нашао њен извор.

Дача учитељ

У селу Вреоцу, Дача учитељ

Дебео, нешто подбуо од вина и седења,
Са маленим оштрим очицама,
Са танким високим гласом
Бавио се страсно политиком,
Малом и најмањом,
Ситном и најситнијом.

И свак је морао помислити
Да припада ономе познатоме реду људи
Без кога се не да ни замислити наша земља
Којима је партија главни покретач мисли
И који и у сну бунцају о партији.

У истини Дача учитељ

Имао је тајно и велико занимање,
Једино право занимање живота
О коме нико није имао појма.

Научивши самоучким начином
Кријући то од свакога
Руски језик,

Бавио се читањем руске литературе.
Достојевског, Толстоја, Тургењева
Знао је у прсте
Све је читао по неколико пута
Жедно и гладно и чежњиво.
Због Наташе Ростовцеве

И Настасје Филиповне
Он се никад није женио.

На своје тајно руско блистање
Дијамантско бездано блистање
Био је горд
Био је срећан

Али никоме није смео да се повери
Да подели срећу
Бојећи се разочарења и богохулства.

И у војсци, у ратовима,
Доспевши до капетанског чина
― Све звездица, по звездица ―,

И до командирства,
Наставио је са тајном Русијом.
Имао је пун сандук руских књига.

А Вјерочки, Аглаи, Настасји
У европскоме рату
Писао је чак и писма

Са мекоћом Тургењева
И прочитавао их са ганућем.

Писао им како сиротињски ратујемо
У сламним шеширима и гаћама
Са мало артилерије.
Снабдевање нам је посве оскудно

Већ смо исцрпени од два ранија рата,
И како смо простосрдачни
И мали, али честити.

Јављао им да цела наша дивизија има
Подарене руске пушке
Са дугачким бајонетима, као ражањ,

Што нас некако још више зближава,
И стално опомиње на Русију.
У једном писму
Објашњавао им став Фиће учитеља
Свога старога друга
Опет из неког шумадијског села.

Фића је сматрао
И сад, као некад у учитељској школи
Да нас прожима десетерац,
Да се ми бијемо
За народну песму
Да припадамо потпуно народној песми

Да сваки наш покрет проистиче из ње
И да уопште нисмо своји.

Дача је писао Аглаи Николајевној
Да је то за њега само делимично тачно,
Да он још увек највише припада
Великој Русији Тургењева, Достојевског

И човечанству
И да су и ови наши кротки и храбри војници
Ма да то не знају
У основи на истоме путу.

…Када је погинуо Дача
Неко је случајно разгледао његове ствари

Нашао сандук са руским књигама
И много бележака о борбама
И много писама никад непослатих,
Пажљиво преписиваних.
И последње писмо
Звезданоме кнезу Мишкину

Из Достојевског

У коме Дача, учитељ из Вреоца
Уверава кнеза Мишкина
Да није напустио ни једну реч његове поруке,
Да мора доћи велика душевна свест међу људе
И да су и код нас душе све зрелије

Као никад раније
За огромни сан руске књижевности
За велики завет који се само наслућује
И који се не да изразити речима . . .

Ђока Недић, верни виолиниста

Увек је свирао у виолину
Од како за себе зна
Ђока Недић, син старог лекара

Који се позно оженио
И убрзо је по Ђокином рођењу умро.

Мајка Ђокина
Срчано ходајући кроз живот
Одвајајући од уста
Школовала је Ђоку,

Довела га до матуре и права.

Слагали су се у свему
Само не кад се радило о виолини.
Мајка је хтела да Ђока и ту
Испече занат
И укроти инструменат.

А Ђока је бежао од ноталности,
Од насилне школске музике
Која мења душу мелодије,
И свирао је претежно некако српски,
А давао ствар већ у првом такту
Остајући доцније само веран почетку.

Ђоки је био туђ учени развој хармоније
Који гради мостове преко светова,
И у превеликој охолости
Напушта све и свакога.

Ђока је био веран, веран до краја
Успомени оца, срцу мајке,

Животу оскудном и чистом
Тужној судбини свога народа,
И сваком другу
И свакој мелодији и звуку
И чак и нечујноме слогу сна.

Нашавши се у Албанији у одступању

Као наредник ђак
У глади и очајању,
У слому земље и песме,
Он је грлио виолину
И цео свој мучни и чедни живот
Понављао је преко њених жица

У којима је тако много места.

И чинило му се најпре
Да је живот уопште излишан
Када драга виолина
Може све то да изазове и изнесе.

Свакога свога друга

Сећао се преко виолине,
И свакога дана са мајком,
― И све брже
Све потмулије.

И чинило му се најзад,
― Када су се ствари згуснуле ―

Да је виолина сатерала живот
У мањи размак и дубљи осећај
И постала од прошлости потпуно различна,
Да се можда морамо одрећи
Свих старих љубави
Као гломазних и расплинутих.

У леденој Албанији
Крај утрнуле ватре
И занемелих костура,
У мећави злокобној
Згрченим прстима
Миловао је виолину,

И када се потпуно приволео
Њеноме цвокоту
Чуо је што није чуо смртни човек:
Последњу песму верности.

Кад верност није
Око неколико пуких ствари и мисли,

Када смо верни до краја
Свакој частици снега и треперења,
А највећма белој, нежној блиској смрти
Од које се толико отимају
У језама и грчевима
Сваким живцем и сваком ћелијом,

Да губе сав слатки садржај бића
А не схватају њено вечно присуство.

Сташа

Потпоручник Сташа, песник
Ако песник бити значи
Написати неколико патриотских стихова
И десетак љубавних елегија

И искрено веровати у све лепо
Што је постало од како човечанство
За себе зна ―
Био је ађутант пристаништа на Крфу,
По цео дан је обилазио
Пристаниште, лађе, логоре, болнице

Раднички батаљон,
Многобројне установе за снабдевање.

Чак је и хлебац пробао
Јурио је са сваким војником из пука
Који је дошао са неким требовањем
У француско и енглеско слагалиште,

И старао се да човек не чека
И да пук добије све најбоље.

Ако је коме требао пропуст на Видо
Да види брата ког није видео годину дана
― А Французи затежу ―
Ишао је лично

Француском команданту базе
И богорадио и успевао.

Сматрао је сваки посао
Као неопходан, и као да је њега
Поставио сам Бог
Да браћи у невољи помаже

Безбројним везама са малима и великима
Са француским подофицирима и командантима,
Са енглеским магационерима,
Са особљем лађа
Које су пловиле за Француску
И где је увек требало неког убацити.

Једно јутро, сасвим у зору
Потпоручник Сташа пошао је са пристаништа
У заспалу варош Крф
Да нађе неког високог старешину
У вили крај мора
Ради неодложнога посла.

Море је било тако плаво,
Ветрић тако љубак
Ваздух се дисао тако слатко
Широки видици пружали се у недоглед
Вртови са поморанџама обузимали груди миљем,
Чак се у Сташи пробудила однекуд

Прохујала успомена на Одисеја
Који је овде нашао рај
На острву Феачана
У бесмртним хексаметрима
Које ми данас више не разумемо.

Њих је Сташа схватио за трен ока

И још хиљаду преслатких, прелепих
Преведрих, предивних снова
Чија је најдубља стварност
Ово занесено острво
Ова вечност екстазе.

Јасно је сада било Сташи

Да је највећа срећа лична и ћудљива,
Да тражи да се свега одрекнемо
Чак и дужности, чак и морала
Ма како били постављени ―
Да бисмо постигли нешто тајно
Неиздржљиво своје, раскошно и безмерно.

Када је свршио посао
Сташа се вратио на пристаниште
И опет прионуо раду
Али га није остављала више никад мисао
О оној безазленој срећи
Која га чека, кад буде хтео

И која надмашава сав занос
И сву оданост и верност.

Опет једнога дана
Сташа се кренуо у саму зору у град
Право према великом призору
Да се надише среће

Да осети огромни обухват
Вечне неизмењене природе
Када јој прилазимо
Без икаквог човечанског плана.

Море је истина шумело
Певајући своју прастару песму

И чврсти, и ведри видици
Оцртавали су се сигурним обрисима
Као да је ненадмашни мајстор
Све то сам нацртао, удесио, угодио
Не остављајући ништа ађутантима.

Па као да је и цео свет

Где год се протежу обзорја
Дело савршенога уметника
Коме се ништа не може замерити
Осим можда то:

Да је све то некако празно и туђе,
И претерано раскошно,

Док трају међу људима ратови
И народи страдају у ропству и беди,
И нико не успева
Да лепоту стварно потчини човеку
Рад кога је она и постала
Па да заједно дрхте, стрепе и саосећају

― И ликују.

Глиша из Дрниша

Све је знао Глиша из Дрниша:
Како стоји европска политика,
Који су узроци светског рата,
Каква је привреда Америке
И како се тамо бира Председник.

Прометао се он много по свету
Пре но што је дошао за посилног
Код команданта пука.
Био је права филаделфија.

Бистар је био Глиша из Дрниша,
Умео да се снађе

У свакој околности
Са старешином и редовом,
А причајући о свакодневном
Остајао је увек тајанствен,
Некако по страни
Као да зна тајније разлоге

Који се не поверавају никоме
Па ни самоме команданту.

Одобравао је паметној речи,
Свему што је на свом месту
Некако раздрагано,
Али ипак са висине

И болећиво.

Званичну и коморџијску вест
Умео је одмах да оцени
По правој вредности.
Но нико није имао утисак
Да му је Глиша икад казао

Своју последњу, праву мисао
Коју је чувао ваљда
За дан растанка
Или за смртни час.
Увек трезвен и мудар,
Увек тајанствен,

Са осмехом видиоца
Који зна.

Рањен је тешко шрапнелом
Када је носио пелерину команданту.
Прихватили су га другови,
Причестили ракијом

Завили рану.

У последњем часу исповести
Кад душа излази из човека,
И кад не постоји снебивање пред друштвом
Уздахнуо је тешким уздахом,
А затим развукао цело лице

У осмех, стари осмех.

И не саопштавајући никоме тајну
Којом је живео целога века
― Коју је чувао целог века ―
Већ далек, већ одсутан
Присећао се детињства . . .

Трубач Мркша Златић

Једини трубач у трећем батаљону

Мркша Златић из Белог Полога
Био је стар и наглув
И несумњиво ударен.
Али је трубне знаке
Изводио беспрекорно.

У борбама и јуришима

Заборављао је пропис,
Бог зна чега се све сећао
Које ли младости лудости
И свирао је кола и кокоњешта
И неке старинске песме свога краја
Где је некад био свирач на гласу.

У великом клокотању
Страховитога казана
Мало је ко водио бригу
О његовој свирци.
Тако је и сад, при јуришу
Отезао нешто прастаро

Од пре створења света.

Нови командант трећег батаљона
Затекавши се у близини
Са чудом је слушао Мркшу.
У његовој свирци
Он је препознавао нешто присно

Као неку заборављену шару
Која се више не тка.

А ову је песму чуо последњи пут,
Када је напуштао своје родно село
Пре неких тридесет година,
Тамо далеко у планини

Од забрађене старамајке.

Пратећи борбу
Командант је слао и примао ордонансе
И захтевао све нове песме
Од унезвереног трубача
Који је навикао само за себе да свира.

Но нарочито
Као да је обожавао
Мајор Десимир Ристић
Ону криву, спору, бескрајну песму
Од само две три ноте:
― Па да се жално отегне

И нагло прекине…

Наредник Танасије

Наредник Танасије
Још без ватреног крштења
Са маљама над уснама,
У новој униформи,
Мален и кошчат

Оштар и плах.

Вежбао је по наређењу из пука
Старе бркате домаћине
Усред средине примирја.
Да их, помоћу мирнодопског егзерцира
Начини правим војницима.

Сваки је од њих превалио
Борбе и ране, походе и болести
Дневне и ноћне маршеве
Жеђ и глад и толике напасти.
И све су подносили
Радо и стрпљиво

Знајући да друкчије не може бити.

Све би они прогутали
Само не ― овај егзерцир
У позним годинама
Некако дечачки,
― Под овим преозбиљним дечаком.

Они су молили Танасија
Опрезно и човечански
Да их ослободи од обуке:
Та они већ знају како се води борба
И на све су огуглали,
Они нису млади ренци

Којима треба пример
И које тек треба упутити.

Али Танасије
Ни да опепели.
И све сложније
Они су се окретали,

И престројавали се
Трчећим кораком!

Жалили су се Милојку
Староме командиру,
Који је покушао
Учитељски ― очински

Да уразуми жутокљунца
Присећајући се неких израза
Из опште педагогике.

Танасије се ипак чудио
― Макар што је Милојко резерва ―
Да он не схвата

Тако просту ствар
Да ће тек после оштре обуке
Ови бркати сељаци
― Што још увек иду у раскорак
И ни из далека немају војнички вид ―
Постати војска,

И бити способни за борбу и окршај
Како то предвиђа
Правило службе . . .

Пантелија

Пантелија из Горње Петловаче
Лежао је код Француза у Ахилеону
У чаробној палати чаробна врта

У царској раскоши.

Био је тежак болесник.

Сестра Маргерита обилазила га
И радо са њим ћаскала
И тешила га.

Она је била строго побожна

Свет је разумела до краја
И давно је све опростила.

Није знала ни речи српски
Као ни Пантелија француски.
Ипак, увек су имали шта да кажу.

Она је говорила:

Бог је милостив и чини чудеса,
Ти ћеш ускоро устати
Вратићеш се у чету
Вратићеш се у отаџбину
И твоји ће се силно радовати
И славиће Божју промисао.

Он је говорио:

Зашто си тако добра са мном,
Имаш ли брата, сестру,
Имаш ли родитеље
Јесу ли они сељаци
Божји посленици

Или живе у граду
― И тамо има добрих људи ― …

А кад му је било врло тешко,
И већ се ближила смрт
Пантелија је уснио сан
Да се не мора ни враћати у Петловачу:

Јер ово је Горња Петловача.
Што су изгледале маслине
То су шљиваци
Што је било море
То су зелене ливаде
И свуд је наше плодно богатство.

Он показује сестри Маргерити
Воћке које је сам калемио
И стари дедин дуд.

И отац и мајка питају
Ко ти је то, сине?
Браћа се вратила из рата

― Али они не говоре ништа. ―
Само сестра Драгојла
Она што се није удавала
Каже:

Ово је нека добра душа
Сигурно је ваљала нашем Пантелији

У туђем свету
Па је повео, да јој покаже
Како је лепа наша Србија…

Цветан коморџија

Цветан Лекић, коморџија
― О коме су дуго већали
Пре но што су га узели у војску

И доделили комори ―

Који је на беломе коњу Маринку
Носио официрске сандуке
Већ у три рата
Мислио је по цео дан на свог коња Маринка.

Умео је да му угоди,

Да удеси корак
Да меко подметне самар,
Да га одмори и осоколи
Разговарао је с њим, тепао му
И био је задовољан
Што их је рат тако зближио,

Њега и драгог коња Маринка:
Рат се претварао у друговање с Маринком.

Није много осећао потребу
Да приповеда са другим војницима,
Његов најужи круг и видик
Био му је довољан.

Ипак је каткад нешто са собом разговарао,
Као и нешто мрмљао,
Као и нешто певушио,
Што није било намењено Маринку
Него тако празно и насумце
Па му то и ветар донесе.

Али је после, наравно,
Када је ушао у смисао речи
Све то саопштавао Маринку
Који му је благодарио свесрдно,
И погледом
И фрктањем

И на сто начина,
И репом.

Њега је свакако разумео боље
Него самога себе,
Јер о себи као да уопште није мислио.
По нека успомена

Залепршала би се крадом и чудом
Испред њега,
Некако би га узрујала
Али би ишчезла како је и дошла.

И опет је остајао Маринко.

У оном великом одступању

Кроз страшну Руговску клисуру
Маринко је почео да рамље,
А потковица подесних нигде!
У Пећи је застала наша војска
На огромној пољани
Топове смо бацали у провалије

Да не падну у руке непријатељу,
Палили смо све што је излишно
А што смо стекли с толиком муком:
Целу нашу цркавицу.

Спремали смо се за пробој
Кроз беспутне кланце дивље Албаније

Горела је наша држава
Наша муниција, наше снабдевање,
Наша цела тековина
Кућа коју смо кућили
За више од сто година слободе.

Пламен је лизао небо,

Срца су била тешка и очајна
Молити се није било коме,
Нико није тумачио ништа
Само се го живот спасавао.

Остатци чета су се постројавали
Гласови команде били су крти,

И промукли.

Цветан коморџија, нашавши у општем слому
У пламену, кркљању, пожару, хаосу
Подесне потковице за Маринка
Скакао је од радости.

Сад је Маринко спасен,

Сад неће да буде бос,
Сад ће да има добар ков!
И не знајући шта ће, од радости
Он је вукао за копоран свога другара
Коморџију Радисава
Старца ― неборца ― ћутљивца.

Хвалио се шта је нашао
Показивао у смеху, огромне зубе
Викао, певао, клицао ―

И није разумео зашто
Радисав, чији је коњ у потпуном реду,
Плаче крупним сузама

И брише рукавом црвене очи
И као да не обраћа пажњу ни на шта…

Каплар Радојко Ивезић 

У безбројним покретима
Нашу заставу ретко је ко сагледао.
Њу је увек чувао један изабрани вод
Она је живела својим тајанственим животом.

Ми смо знали да она постоји
Да је чувају
Да је сакривена и савијена.

Виђали смо и команданта
Са револвером, у цвикеру
Када се изненада појави

Да нешто расправи, нареди, покаже.
Па и благајника, после борбе
Необично удешена и обријана,
Војне чиновнике, неке цивиле, неборце
И Бог те пита какве коморџије,
Само заставу нисмо видели,

Ваљда је била у дубокој позадини.

Када је наш пук прешао Саву
И понтон био грађен
И смрвљен
И настала погибија и паника,
Каплар Радојко Ивезић

Изненада је видео заставу
Саму, у блату, у кукурузима
Једним јединим севом очију
И крај ње два давно погинула војника
Чија се крв усирила.

Каплар Радојко отцепио је заставу

Није стигао ни да је види честито
Обавио је преко нагог тела
И под кишом куршума и шрапнела
Запливао је леденом реком.

Одавно је већ био изгубио праву свест
Али грчевито, између лешева надувених

У ужасној ватри и води
Које су се завериле противу нас,
Пробијао је једнако пут.
Све се гибало, таласало, заносило, тресло
Тако је далеко била чврста благословена земља.

Најзад се нашао на другој, нашој обали
Ах, како је слатка та тврда земља
Од земље нема ништа тврђе и сигурније!

Он је хтео заставе да се нагледа
Да је целива
Да је однесе команданту

Да тражи да га пусте до самог Краља
Да њему преда свету крпу.

Једва отварајући очи
У највећем напору
Он виде у магли официра из нашег пука
Који се над њим наднео.

И потону у истом часу у провалију
У неку страшнију Саву,
Јер земља, та чврста, та ужасно јака земља
Која је јача од свих вода и потреса
Занијала се, и расклопила се.

Крца

Крца Спасић био је од целог нашег друштва

Највеселији и најведрији
Најбољи севдалија
Најчудесније спадало.

Смејао се громогласно,
Изналазио увек изговор за смех.
У ђачкој чети

Поднаредници су га се бојали као ватре
И ма да нису разумели његове досетке
Које су често биле и навлаш тупе
И на силу двосмислене,
Знали су да је на њихов рачун
И да му се не може дохакати.

Он је светио високу школу и културу
И логаритме и коњугацију перифрастику
Над наивним нашим
Детињастим водницима,
Тако озбиљним и кочоперним
Недопеченим подофицирима.

На Крф је дошао из Драча
На француској лађи
Као тежак болесник.
Друговима је причао
Како му је од целога пута
Само мрачно остало у глави

Да је спасен чудом,
Да се у брод угурао последњом снагом,
Да су се много бавили о њему
И чим је стигао на острво
Да су га пренели на Видо
Да умре.

Он се сећао разговетно
Како је руски генерал
Дан и ноћ стојећи на пристаништу
Као статуа
Као бедем над судбином
Бедем о кога се валови узалуд ломе

Гледао наше јадне војнике
Изгубљене од глади, јада и вашију.
Једнога по једнога је гледао
Једнога по једнога погледом бранио
― Најзад спасене Србе ―
За које је само Русија мајка.

Једнога по једнога у памет је резао
Баћушка!
Да свакога запамти,
Да свакога закрили
Од страшне зле силе
― Која се на нас окомила ―

Као брат старији и најрођенији.

Крца не зна ко га је спасао са Вида
И пренео поцрнела од грознице
У чамцу
На ону другу страну,
Међу оне који су остали да живе.

Зна само да је био неки друг.
И да је дрекнуо:
„Држи се Крцо још мало“.

Повративши се донекле
Он је изгубио стару ведрину
Али не и старо другарство,

Питоми кротки
Честити осмех
И нешто благо и чедно и драго
У целоме бићу.
Крца је много пио, као и сви ми.
И када би тешко грчко вино

Оборило последњи свесни отпор
Крца је певао место толиких песама
У којима је био ненаткриљен
И због којих је био толико омиљен
Само руску химну,
Лагано, убедљиво, отегнуто

Као неку старинску севдалинку
Која је од увек наша,
И коју само нисмо до сада умели
Певати као што треба.

Када бисмо се нашли у граду
После рапорта и дозволе,

У некој загушљивој кафаници
Ми млади потпоручници ― ђаци
У тешкоме очајању оних првих дана
Са душама пијаним од страдања и слутње
Ми смо клечећи певали руску химну
И желели да се однекле појави наш Крца

Први севдалија наше поробљене земље
И да је запева на свој нови начин . . .

Мајор Деснић и потпоручник Левић

Лежећи крај једре сељанке
Која је још стењала у сну
И слатко хркала
На ниском сељачком миндерлуку

Потпоручник Левић ироничан, насмејан
Некако огорчен, али ипак весео
Сам је себе питао, сам себи одговарао.

„Шта нам је требала ова пустоловина
Најлуђа од најлуђих ―
Толико ставити на коцку

Да обиђемо старе љубазнице
Које баш ништа за нас не значе,
У овом селу које су заузели Аустријанци
У овој кући где су њихови војници ―

Истина, тек су стигли на конак,
Истина, ми ћемо се искрасти

И командант и ја
И посилни ће нас на време пробудити
И стара срећа ићи ће нам на руку . . .

Али је то против свих прописа
Човечанских и божанских
И деморалише војнике

Ако се сазна,
А могли би нас и на ратни суд?

Мајор је, ко зна по који пут
Имао лакомислену ћуд,
А ја сам био тај који сам га помамио
Претекао тобоже у лакомислености

Тек колико да га и ту надмашим
Као и увек,
Онде где је највише свој и спонтан.

Још од нашег уморнога
Декламатора цара Соломуна
Ми знамо из Песме над Песмама

Колико је безнадежна плотска љубав
Колико безизлазна,
И сва та чулна острвљеност.
Безмерни океани времена
Давно су то преплавили и однели.

Ипак, увек сам некако за све предрасуде

Које имају печат племенитости и лакоумља.
И храбрији сам од храбрих, кад се тако деси.
И када се људи разумно забрину
И потпуно им одобравам у души
Што предузимају оно што треба предузети
Ја сам им једини зазор

И парам очи.

Тако сам их дражио и при црној паљби
Баш пре неки дан,
И самога команданта
Натерао да се јалово јуначи
Где томе није ни место ни време

Јер сам стајао усправљен, несакривен
И врачао сам топовску музику.
Требало је лећи, сакрити се, чекати
Можда и нестати
Свакако поштовати неки прекид
У вечној умној будноћи.

Ах, макар и тешка страха
Макар и тупа кукавиштва,
Или потпуног безумља и бесвести
Или дрхтања, или грча
Или круте свирепости ―
Само да ти осећаји

Припадају само мени,
Да нису изазивање, врачање, дражење
Урок и чаролија, и мађија
И неки уплет у туђи живот
И неко вечито посматрање и сналажење!“ . . .

А мајор Деснић

Такође већ будан,
Такође насмејан,
Пред прве петле
И нимало неузнемирен ―
Он који је толико волео Левића
И дивио му се што је лудо храбар

А умно фантастичан
И чита Платона
И свира у клавир
И зна енглески
И живи у високом и највишем правилу
И никад не може да буде схваћен

Од обичних другова
Ма да је тако јасан и одређен ― ―
― (А можда и сам себе не схвата? . . .)

Био је сретан због малог интермеца,
Збиља нерасудног

О коме ће једном моћи причати

Синовцима.

Али још сретнији
Што је ађутанта одмах послушао
И није му допустио
Да сам, за свој рачун, изводи фантазије
И проналази опасности.

. . . Као да је тај светски рат, најзад
Само за младог потпоручника
И интелектуалца са Сорбоне,
И из Старог Завета,
А не и за кочоперног мајора
Из Старога Влаха . . .

Радомир Чолић, Телеграфиста

Радомир Чолић редов неборац

На служби у пуку, код телефона
Свршио је архитектуру у Минхену
Слаб и нејак, проглашен је за неборца
И Бог зна како је доспео
За пуковског телефонисту.
Ћутљив и мало саопштљив

Он већ и за то није много брбљао
Што није имао снаге чак ни за речи
За велике и тешке речи рата.
Његове фине руке замишљено су шарале
По ваздуху
Неке заплетене катедрале и палате.

Приликом отступања
С муком се вукао иза пука
Последњи међу последњима
(Који су се сви познавали)
Али је ипак стизао.

После Албаније добио је одсуство за Француску

И дошао је с Крфа у Рим
За којим је увек чезнуо.

Само, величанствене цркве и куполе,
Чудесни каменити складови Рима
Цртежи зглобљени у виши поредак
Који су били сан његове младости

Опијали су га, заносили, али и будили
Трезнили неиздржљиво.
Њему је пред очи излазила
Цела недавна историја,
Све што је лично доживео
И чега као да није био довољно свестан

У оном напору, у пуку,
Када се вукао последњом снагом,
Када је мислио само колико је било потребно
Да ноге иду и носе тело.

Чак и појединости које су му биле тако далеке
Неке случајне речи, и неки непримећен јад

Добијаху снагу и очајни дрхат
Који се хрвао са палатом и црквама
Са трговима и чесмама
Са сјајем степеница и стубова.
Боловала је тешко Србија, кроз вечити Рим
У грозници, у бунилу тресла се

Улице се јежиле
Извори текли крвљу,
Видици горели
Језивим пламеном.

Сећао се погинулога брата Јована ― академца
Који је пао на Церу

Разних преплашених тетака из бежаније
И бледе дечурлије њихове
Коју је покосио пегавац
И свога ратнога друштва.

И како смо палили мостове и слагалишта,
И поднаредника Славка

Кад је левом руком држао испала црева
А десном поправљао спој.
И надувених страшних коњских лешева
У блату и крви.

Што је здравији и јачи бивао
Све је већма осећао прошлост

И пожар земље, и смрт и бол и дим.
Зато се и вратио у пук
На стару дужност
Ма да је могао у позадину,
Чак у Африку.

И када је на Солунском фронту

Са огромним напором помагао
Стиснувши зубе
На исправљању линије
Он је од успомена и жала и очаја
Имао само онај најмањи део
Који је остајао за душевни живот

Када се одбије физички грч.

. . . А једнога дана на фронту
Када је некако све било ведро
И бескрајно празнично
И сви били радосни и одморни.
Он је осетио да се враћа стара минхенска снага

Цртача и гледача:
Да све види и обухвати.

Од страха, он се скупио
Зимогрозно, и задрхтао ―
Нека мала жилица прсла је у мозгу:
…Он је престао да тиња.

Опрема: Стање ствари

Станислав Винавер, Ратни другови, Жагор, Београд, 2005.

(Српски лист)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Први светски рат, Станислав Винавер, српска историја, српска књижевност