Више је него јасно да је поменута борба за очување идентитета добила карактер историјске, односно политичке борбе за очување државности на Косову и Метохији

Марија Јефтимијевић Михајловић

Реците нам нешто више о томе колико је историјско осећање и колективно памћење важно за очување идентитета јер се у својим есејима и критикама доста бавите и овом темом?

Проблем идентитета једно је од суштинских питања како за појединца, тако и за народ коме он припада. Савремено доба и његове „тековине“ (потрошачко друштво, вртоглава брзина којом је захваћено биће човека, површност сваке врсте) немилосрдне су према свему што носи печат Личности, односно идентитета, било да се ради о идентитету једног човека, било колектива – нације и/или народа. Сведоци смо тенденција укидања разлика и различитости: културолошких, социолошких, лингвистичких и других, па чак и покушаја укидања и бар умањења разлика међу половима. Наше време је време дехуманизације и дехристијанизације, време обезличавања (зар под маскама које данас носимо не изгледамо сви исто и без разлика?!). Под изговором да чине «јабуку раздора», разлике су постале непожељне, па се кренуло у свеопшти рат на њих, а нису оне повод рата, како тенденциозно намећу они који такве «ратове» иницирају.

На много начина нарушена је природна равнотежа, у човеку и свету чији је он становник, која почива управо на тасовима ових разлика. У том смислу, свако истицање посебности, аутентичности, на свим плановима, а посебно културолошком, данас је жигосано као конзервативно, архаично, али и анархично и деструктивно, као опасност нарушавања концепта унификације, који нови светски поредак намеће као образац. Историјско осећање и колективно памћење, које помињете, нису ништа друго до осећање и памћење разлика (оличених у споменицима духовне и материјалне културе), које су део богатог мозаика светске културне баштине којој и ми припадамо, а чију слику прети да наруши поменути концепт. Због тога је сасвим јасно да борба за очување тих разлика по својој суштини није ништа друго до борба за очување идентитета, која се не води само на бојним пољима, него се бојно поље пренело и на писану и усмену реч.

Које су историјске тековине Србије на Косову и Метохији и како гледате на одбрану српских светиња посебно која постаје један од најтежих задатака?

Више је него јасно да је поменута борба за очување идентитета добила карактер историјске, односно политичке борбе за очување државности на историјски, духовно и културно најважнијем делу Републике Србије – Косову и Метохији. Историја је показала да нема лаких борби, јер борба по својој иманенцији подразумева сукоб, а сукоби могу да буду веома оштри и са далекосежним последицама. Због тога се с много више права наде полажу у онај део борбе која се не води на физичком, него на метафизичком (духовном) простору.

Српство Косовским јунацима, Крушевац

Мудри Жарко Видовић је говорио да тајну историје треба тражити у поезији, јер «историја је тамо где је дата победа над смрћу». Зар најбољи доказ победе над смрћу нису управо споменици материјалне културе, бројни српски средњовековни манастири на Косову и Метохији, а још више усмена и писана предања, повеље, рукописи, књиге, као сведочанства неприкосновеног живог трајања српског народа кроз векове на простору јужне српске покрајине, као духовне колевке нашег народа. Истрајност и мудрост због тога су све кључне претпоставке ове борбе, која није започела јуче, нити ће се завршити сутра; њено трајање је трајно обележје српског националног бића, због чега и одређење према овом питању дефинише данас сваког човека у Србији.

Шта је оно што структуру идентитета чини целовитом и хомогеном, а шта је подложно промени услед прожимања са другим културама?

Сваки говор о идентитету јесте и нека врста говора о Личности, па и личности једне заједнице или једног народа. Идентитет је константа, непромењена и непромењива вредност, суштина. Зашто се увек говори о очувању идентитета, а не о његовом грађењу? Па управо зато што је дат као нека врста наслеђа коју смо дужни да неокрњено и неокаљано пренесемо нараштајима испред нас. Култура и језик, као две суштинске компоненте на којима почива идентитет сваког, не само српског народа, јесу највећи изазов али и највећи адут у духовној, културној и политичкој борби за очување Косова и Метохије. Они су залог бесмртности у беспоштедној и бескрупулозној борби у којој се све подвргава ревизији и све покушава сагледати кроз искривљену призму политичких интереса. Језик и култура су вечно живи токови, чије прожимање са културама других народа у мултинационалним и мултикултуралним срединама, какав је простор Косова и Метохије, траје кроз векове, па ипак то није учинило да ти токови пресахну, али ће томе значајно допринети наше занемаривање, наше затварање очију пред покушајима фалсификовања историјских података, покушајима присвајања и отуђивања наших споменика културе. Остајући по страни у тој бескрупулозној борби, ми не само да не чувамо наш идентитет, него дајемо прилику да друга страна гради свој лажни идентитет на темељима нашег наслеђа.

Ни овај разговор не може да прође без короне, па да ли се бојимо вируса или смо у страху од непознатог?

Парадоксално је, али истинито: живимо у времену у коме готово свака информација у делићу секунде путује с једног на други крај света, а да истовремено нисмо сигурни у њену веродостојност. Наше време информације претворило се у време манипулације, а најбоље и најуспешније средство за манипулисање и владање јесте страх. Уплашен човек није у стању да гледа и види далеко; њему је важан једино садашњи тренутак, како да сачува сопствени живот, а не како ће његов живот изгледати после садашње здравствене, социјалне и друштвене кризе, а још мање какав ће живот имати они који долазе после њега. Ову пандемију вируса званог ковид-19, ма каква била природа његовог порекла, пре бих назвала пандемијом страха, који је, с једне стране, подгрејао иначе изразити егоизам човека савременог доба, а са друге, пробудио, или бар верујем да ће то моћи, оно зрно човекољубља, оно клицу хришћанске љубави која једина може спасити свет. Веровати у то зрно Добра, значи бити ослобођен страха, а то је већ пола здравља.

Имајући у виду затвореност због корона вируса, какав став имате о онлајн настави?

Марија Јефтимијевић Михајловић

Нагли и неочекивани прелаз на виртуелну наставу, чије је покретање свакако једна врста нужног решења у време епидемије, показао је неколико важних ствари: прилагодљивост деце савременим и бржим облицима комуникације, способност да лакше и брже усвоје неопходне информације и знања, али је та брзина истовремено знак кратког памћења. Не верујем у квалитет и дугорочност тако усвојеног знања, будући да недостатак интеракције и непосредне комуникације са предавачима истовремено значи и недостатак валидне провере или контроле наученог. Огроман терет био је и на наставницима који су морали да мењају облике предавања, али је још већи терет пребачен на родитеље који су активно морали да учествују и у учењу са децом и у провери знања, уколико нису желели да све «препусте случају», односно онима који ће оправдања за сутрашње пропусте своје деце пре тражити у друштвеној кризи него у својој непосвећености. Али пре свега и изнад свега, највећа мањкавост таквог школовања јесте десоцијализација деце. Њима није само наметнута физичка дистанца, о којој се толико често говори протеклих месеци и дана; њима је наметнута емотивна дистанца: прилика да кроз игру, причу, смех или неспоразум граде своју личност, своје место под сунцем. Деци је, у ствари, много више одузето него њиховим родитељима и то ће с, сигурна сам, одразити на њихово одрастање и сазревање.

Који је, из Вашег угла гледајући, најбољи начин за савладавање страхова, немира и ограничења која су се нашла пред савременим човеком услед пандемије ковид вирусом?

У буци света која нас окружује, свакодневном страху за сутрашњи дан, којима смо засути са насловних страна свих новина, вестима са малих екрана или друштвених мрежа, тешко је ослушнути тишину. А само у тишини можемо свој поглед усмерити у себе и своје биће консолидовати. Потребно је најпре да заћутимо и ослушнемо друге шта имају да нам кажу, пре свега своје најближе. Наше доба карактерише одсуство културе дијалога. Говоримо сви у глас, верујући да је само наш глас важан. Престали смо да слушамо и ослушкујемо друге. Чујемо само сопствене жеље и хтења. Ми се изгубило пред великим ЈА, као новопроглашеним божанством данашњице. А ниједан рат, па макар то био и рат против епидемија и пандемија, није водио нити добио појединац, него снага мноштва. Потребно је, дакле, да сахранимо свој егоизам, пре него што егоизам сахрани нас.

Славица Ђукић 

Опрема: Стање ствари

(Јединство/Блог Santa Maria Della Salute, 29. 7. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Жарко Видовић, КиМ, Марија Јефтимијевић Михајловић, Славица Ђукић, идентитет, пандемија, просвета