Било каква резолуција о страдању Срба мора и Хрвате и Бошњаке да означи као џелате, иначе је злонамјерна и безмало издајничка
Спомен обележје на месту где су хрватске снаге, након десанта, починиле злочин над грађанима Козарске Дубице (Фото: Викимедија)
Лоше вијести долазе нам из америчке престонице. Као одговор на резолуцију о Сребреници, српски лобисти у Вашингтону припремају да америчком Конгресу поднесу приједлог резолуције о страдању Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини, између 1992. и 1995. године. Хрватски лобисти такву резолуцију, наравно, подржавају, шта им тешко.
Да, добро сте чули.
У Босни и Херцеговини нису убијали Хрвати Србе ни у Посавини, ни на Купресу, ни у Мркоњић-граду, ни другдје, нити је Република Хрватска извршила инвазију на српске дијелове бивше југословенске републике 1992., нити су 1995. као НАТО пјешадија хрватске и муслиманске војске сравниле пола Западне Републике Српске, него су Срби и Хрвати заједнички страдали од Армије БиХ. То амерички Конгрес, који већ тридесет година подржава и стоји иза свих против-српских дејстава, треба да призна резолуцијом, одмах пошто донесе резолуцију о геноциду Срба над Бошњацима у Сребреници.
Ако ово није изједначавање џелата и жртве, ја не знам шта је.
План о подношењу заједничке резолуције је у јавност изнио и за Србист потврдио Обрад Кесић, шеф Канцеларије Републике Српске у Вашингтону. У новинским чланцима се говори о заједничком напору српских и хрватских лобиста, као и српске заједнице у Америци, али Кесић није могао открити ни појединости ни учеснике тог процеса, што је разумљиво. У одговору Србисту је само додао да се ради о страдањима у Сарајеву.
Да се подсјетимо, за оне који би да под тепих гурну српске интересе зарад сумњиве дневно-политичке добити: Хрвати су од почетка босанско-херцеговачких сукоба Србима и Републици Српској били ратни непријатељ, а Бошњацима савезник у одлучујућим фазама рата. Војска Републике Хрватске, Хрватско вијеће одбране, Армија БиХ и све пратеће паравојске Хрвата и Бошњака су као савезници ушли у рат против Срба и као савезници га завршили. Било каква резолуција о страдању Срба мора и Хрвате и Бошњаке да означи као џелате, иначе је злонамјерна и безмало издајничка према гробовима Срба које су побили једни и други.
Да ли смо ми заборавили ко је против нас ратовао?
Смију ли се заборавити Сијековац, Брадина, Дретељ?
Смије ли се заборавити Мркоњић-град?
Смије ли се заборавити ко је држао у обручу Босанску Крајину и побио бањалучке бебе?
Не, нису Хрвати против Срба ратовали само мјесец на почетку и мјесец на крају рата, него кроз читав рат, иако јесу ратовали и против својих савезника Бошњака док им Американци нису заврнули уши Вашингтонским споразумом.
Од кога је Војска Републике Српске ослобађала Посавину и пробијала Коридор, без којег не би ни постала ни опстала? Од Хрвата и муслимана.
Ко је о Митровдану 1992. ударио на Невесиње? Хрвати и муслимани.
Ко је уз НАТО подршку операцијама Маестрал 2 и Сана очистио Србе из Високе Крајине и кидисао на Бању Луку? Хрвати и муслимани.
Овом резолуцијом се пљује не само на Србе страдале од Хрвата у Босни и Херцеговини него и на Србе страдале од руке хрватских војски по Далмацији, Лики, Кордуну, Банији, Славонији, у Лори, Воћину, Медачком џепу… Јесу ли ти Срби наша браћа или нису? Зар се ратови против Срба у Српској, Српској Крајини и Србији могу и смију раздвајати?
Не постоји ниједан разлог да се Срби и Хрвати као жртве рата сврставају заједно и ко то ради, пере Хрвате и унижава Србе који су побиле хрватске војске. Колико Курди имају право да се сврставају с Јерменима, које су побили заједно с Турцима, толико и Хрвати имају право да их се помиње у било каквој резолуцији о српским страдањима, осим као џелате.
Српски артиљеријски положај у Херцеговини (Фото: ЕТребиње)
Своје историјске проблеме са Бошњацима треба да рјешавају сами, без Срба.
Већ тридесет година је јасно да Вашингтон и амерички Конгрес нису црква у којој се Срби могу богу молити за било шта, нарочито за признање свога страдања, а разлог је прост: српске жртве су и пале за здравље баба у Вашингтону. Не очекујемо ваљда да ће нас џелат пожалити?
Кажу неки, боље је да се српске жртве помену икако него никако. Није боље поменути српске жртве ако ћеш их изједначити са џелатима. То је медвјеђа услуга српским интересима, јер се помаже хрватским интересима, који су директно супротстављени српским. Такво помињање унижава српске жртве.
Ни контекст тобожње сарадње унутар тренутних босанско-херцеговачких прилика није довољан да негира супротстављеност тих интереса, све док Сарајевска католичка надбискупија – далеко важнија институција него ХДЗ – у исто вријеме велича усташе обиљежавањем Блајбурга и придружује се Бошњацима у афирмацији лажи о сребреничком геноциду. Јасно је из ова два примјера, а и из мноштва других, да Хрвати Србима ни у БиХ, ни било гдје друго ни данас нису политички савезници.
И кад су то уопште Хрвати радили нешто са Србима у српску корист?
Ако и постоји прилика да се и српске жртве помену, то се очигледно покушава зарад прања хрватских злочина, јер ако Срби изједначе своје и хрватске жртве, онда на директан начин опраштају Хрватима злодјела и перу им ружну прошлост. Ако је Армија БиХ зла и осуђена резолуцијом зато што је убијала Србе и Хрвате, значи да су и Срби и Хрвати ту неки позитивци, неки савезници, жртве злих Бошњака, зар не?
Који то Србин мисли да су и Хрвати били позитивци и жртве злих Бошњака, а не њихови савезници?
Који то Србин мисли да су Хрвати били мање непријатељ од Бошњака током тог рата? Који то Србин мисли да су Срби и Хрвати страдали од заједничког непријатеља, а не Срби од Хрвата и муслимана, а они, савезници, једни од других.
Братуначко гробље (Фото: З. Шапоњић)
Нека Хрвати лобирају Конгрес за своја страдања од Армије БиХ. Нека они са својим савезницима пребијају рачуне код заједничких господара. Нека не зову Србе за тај астал.
Никаква дневно-политичка комбинација не оправдава пљување власти Републике Српске по српским гробовима заједно с Хрватима. Ако је то цијена, амерички Конгрес по тој цијени никад не мора да призна српске жртве.
Ако се резолуција ограничава на Сарајево, зар је шест хиљада побијених сарајевских Срба премало да се Армија БиХ осуди, па се мора додати и не знам ни колики број Хрвата?
Јасно је да је Сарајево одабрано као ријетко подручје на којем Срби и Хрвати нису ратовали директно, па је погодно да се ту зачне прича о заједничком страдању Срба и Хрвата од стране муслиманске Армије БиХ, као да Сарајево није у Босни.
Не, оваква резолуција или треба само Хрватима, па су повукли за нос и Србе, или jе власт Републике Српске одлучила да жртвује мртве Србе њиховим џелатима.
Могуће је да је у питању маневар с циљем скидања санкција америчког Министарства финансија Милораду Додику, па је цијена посредовања хрватских лобиста било уметање Хрвата у резолуцију о српским жртвaма.
Скидање санкција једном човјеку није вриједно штете коју ова иницијатива пријети да нанесе српском народу.
Могуће је и да се ради само о правдању уложених средстава Републике Српске у лобирање у Вашингтону, па се лобисти хватају за пјену и над главом надодају руке.
Такође остаје нејасно, а врло је важно, који представници српске заједнице у Америци учествују у овој иницијативи и које тачно дијелове заједнице они представљају. И на њима је, као и на Влади Републике Српске, да одустану од ове ужасно штетне резолуције.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
У овом контексту вредно је потсетити се на устанак од 27. Јула 1941. године у Крајини „каурској“ и „турској“. Такође, ради историске истине, потсетили бисмо да су према извесним хрватским службеним саопштењима оружание формације тзв. „Независне Државе Хрватске“ у току 1941. године прелазиле преко 350.000 хиљада хрватских усташа и домобрана.
Имајући у виду да су после априлског слома 1941. године за србски народ настали тешки и трагични дани у Павелићевој кољачкој Независној Држави Хрватској, која је била под окриљем злогласног немачког и италијанског окупатора. Срби су били окупирани, разоружани и осуђени на смрт. Народ , осуђен на смрт, најавио је рат хрватским усташким кољачима. Масовни покољи су утицали и на формирање србског отпора хрватским усташким кољчима. Дошло је до спонтаног србског народног устанка 27. јула 1941 године у „каурској“ и „турској“ Крајини, где се народ листом дигао на ноге.
Србски устанак је изазвао страх Брозове фашистичко-интермаријумске, великохрватске, фабијанске и бундистичко-троцкистичке клике, која се уплашила да се устанак у „каурској“ и „турској“ Крајини не „претвори у сасвим ‘српску ствар’…” (Види: Ђуро Станисављевић, Појава и развитак четничког покрета у Хрватској 1941-1942. године, Историја ХХ века, Зборник радова, књ. 4, Београд, 1963, стр. 45).
Као и сваки издајници, тако су и извесни “српски” комунисти-интернационални туђински најамници и нацифашистички сарадници прелазили преко интереса своје отаџбине и своје нације из које су потицали. Потпуно су занемарили чињеницу да и у другим идеологијама, догмама и национализмима има империјализма, али их нису нападали, јер су васпитавани на јаслама бечко-берлинских марксиста баљезгара, да је само србски и руски народ „хегемонистички и угњетачки“ и да их зато треба разбити, обесправити, потлачити, осакатити и лишити супстанце стварајући нове нације.
Нападајући на овај начин србски народ за тзв. „великоспски хегемонизам“ , „српски“ комунисти-интернационалисти су жртвовали и подредили националне интересе србофобичним туђинским интересима, представницима тзв. „Светске федералне владе великих изабраника“ и реакционарном Генералном Савету Интернационале Карла Маркса, чије седиште се налази у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама од
1872. године – “Pas seulement du transfert a New /York, en cette meme annee
1872, du siege du Conseil General de l’Internationale de Karl Marx qui allait
prendre l’essor que nous savons…” ( Види: Pierre Virion, Bientot un
gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).
Чињеница је, да су у Краљевини Југославији подјармљени „српски“ комунисти-интернационалисти и глобалисти са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање у неблагодарној Краљевини Југославији и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је
крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала и несрећна и неблагодарна
државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв.
„међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету
несерећних, обезглављених, обесправљених , потлачених и окупираних Срба.
Занимљиво је да „српски“ комунисти-интернационалисти и глобалисти нису створили тзв. „Народноослободилачке одреде“ пре напада национал-социјалистичке Немачке на СССР и ако је Немачка окупирала Југославију, већ онда када је Немачка напала интернационални совјетски социјалистички савез. Подјармљени „српски“ комунисти-интернационалисти и ренегати гледали су у интернационалном СССР своју „драгу социјалистичку домовину, нашу наду и кулу светиљу према којој са надом упире очи напаћено човечанство читавог света…“ (Види: Редакциони Одбор, Зборник
докумената и података о НОР југословенских народа, Књ. 1, Борбе у Македонији, јули 1941 – септембар 1943, Београд, 1952, стр. 5-9).
У вези са тим, ваља рећи да подјармљеним „српским“ комунистима-интернационалистима није био циљ „народно-ослободилачка борба“ против окупатора, већ је им је служила као политичка маска за борбу против Срба-националиста, као чисто тактички и стратешки потез, ради промене поретка, за отимање власти.
Када је ослобођен Дрвар и Срб 27. јула 1941. године неки руководиоци Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Хрватске за Далмацију, који си били незадовољни Павелићевом продајом Далмације Мусолинијевој Италији, издали су упуства извесним диверзантским НОП одредима Далмације 5. августа 1941. године, који су формирани тих дана, да се пребаце „у кнински, сињски, врљички, ливањски, и бенковачки крај и да тамо почну са освајањем села, а не у крајевима и селима приморја…“ (Види: Драгослав Џинић, Зборник докумената и података о НОР народа Југославије, Том 13, Књ.1, Документи Краљевине Италије 1941, Београд, 1969, стр. 331).
Националним хрватским комунистима је сарадња са подјармљеним „Србима“
комунистима-интернационалистима била потребна да би прикрили прави циљ своје борбе, јер им је „концепција Југославије била само опција транзита…“ (Види: Др Бранко Петрановић, Опција транзита, Спона, бр. 17, 22. април 1993).
Такође, имајући на уму једно сведочење Васе Иветића, које је објављено у књизи „Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања“, где између осталог стоји:
„5. марта 1942. године у Пеуље су дошли Вицко Крстуловић, Вице Буљан, Цвијо Орашчић и секретар Окружног комитета КПЈ за Ливно Едо Сантини, којег сам познавао под именом ‘Ђорђе’. Они су требали да се састану са Љубом Бабићем. Мени је јављено да дођем у засеок Гашиће, јер се Никица није налазио ту… Тако смо и учинили, рекавши да немамо времена. Стигли смо у Пеуље и преноћили. Сутрадан је одржана конференција у пеуљској школи, на којој је био присутан Маркица Ћућуз и његова група четника. На конференцији су говорили Вицко Крстуловић и Вице Буљан. Поред
осталог било је интересантно и ово, када је један од четника рекао Вицку
Крстуловићу: Друже Јовићу, ми знамо да си ти Србин, али је Вицко Буљан шокац и њему не вјерујемо…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања, Издавач: Савез удружења бораца НОР општине Босанско Грахово, 1971, стр. 266-267).
У „Србији“ од децембра 1980. године објављен је занимљив некролог о Сими-Мими Бурсаћу под насловом „ Животни пут једног хероја“, где између осталог стоји:
„Ове године, 22 јула, умро је у граду Милвоки у Америци, Симо Бурсаћ – Миме, како су га понајвише ословљавали. Сахрањен је на гробљу манастира Св. Саве у Либертивилу. Рођен је у селу Личка Калдрма на граници Босне 3. септембра 1911 године од оца Симе и мајке Софије, који су имали осморо деце…
У краткотрајном рату Југославије, Миме се из Далмације повлачио у Босну са својом војном јединицом. То повлачење ишло је до Гламоча, а онда су га зауставили Немци. Миме је успео да избегне заробљавање и стигне у свој Дрвар којег су Немци заузели тачно на Ускрс, да би на Ђурђевдан предали власт Талијанима који су се у јуну повукли у Далмацију, а власт предали усташама.
Усташе су одмах отпочели свој крвави пир пљачком српске имовине, клањем Срба и присилним покатоличавањем. У то време народ, колико то може, бежи у шуме и сакупља се у збегове. У тим збеговима истиче се и почиње са организовањем устанка, учитељ Лаза Тешановић, касније прослављени четнички командант. А збегова је било на све стране шума и планина на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. У то време свештеник из села Стрмице на Тромеђи, Момчило Ђујић, био се склонио са породицом испред усташке потере у Кистање, мали српски градић у Буковици, који је био под Талијанском окупацијом. У Кистање су стизале српске избеглице из Босне, Лике и осталих делова Далмације. Ђујић је ту основао Одбор за прихват и смештај избеглица. Али, главни је задатак био тог Одбора да набавља радио-апарате, оружје и муницију и то шаље у српске збегове на Тромеђи. Пренос тога у збегове, најуспешније су обављали Шпиро Лукић из Велике Попине (сад живи у Калифорнији) и Ђуро Крнета из Црних Потока, којег су касније комунисти због тога мучили на грозне муке и убили. Наш Миме Бурсаћ у то време био је у збегу у Оташевцу између Клековаче и Шатор планине, североисточно од Дрвара. Ту су колибе Кецмана, Дамјановића, Шобића, Трикића, родољубивих Срба. Међу њима се истиче као домаћин Пане Кецман, угледни српски трговац из Дрвара. Сви су ту већином Дрварчани. Пане је био већ и нека врста команданта тог збега. Одређивао је сталну смену патрола и заседа на цести Дрвар-Оштрељ, са задатком да мотре кретање усташа. Усташе су туда спроводиле похватане Србе на покољ и стрељање у Оштрељу или Петровцу. То је сада требало пресећи. У Дрвару је био велики број похватаних Срба које су усташе спремале за стрељање. У две заседе српских бораца, 26 јула 1941, били су, у једној заседи Бранко Богић и Милан Миљевић, а у другој Симо – Мимо Бурсаћ, Никица Кецман и Коста Дамјановић. Нешто пред залазак сунца, испред њих је налетео усташки ауто из Дрвара у којем је био домобрански бојник Конрад са посилним и шофером. Али мимо заседу нису прошли: одјекнуо је пуцањ из карабина Симе – Миме Бурсаћа а затим остали пуцњи и тресак бомба. Убијен је бојник Конрад и његов посилни, а шофер је појачао брзину аута и рањен успео да стигне до усташа на Оштрељу, где је за пар сати подлегао ранама.
Паљба пушака и тресак бомба изнад Дрвара одјекнула је брзо широм Тромеђе у Босни, Лици и Далмацији. Симо – Миме Бурсаћ уписао је са својим саборцима, тога дана име у историју српског народа и Другог светског рата. Те исте вечери српски борци из многих збегова одлучили су да у току ноћи, пре сванућа ударе на Дрвар, да поразе усташе и ослободе Србе ту доведене на усташку клаоницу. Тако је у 4 сата изјутра 27 јула 1941 почео устанак Срба ударом на Дрвар, који је био ослобођен до подне. После подне, у победи, већ су организоване борбене јединице са народним старјешинама. Међу њима била је прва чета славног Илије Деснице, који је тог дана у борби против усташа стекао славу хероја, због чега су га касније комунисти намамили на разговор и мучки убили. Неки комунистички зликовци и лажни борци за слободу писали су да су они дигли и организовали устанак у Дрвару. Међутим, један међу њима, код којег је остао трачак савести, Никола Котле, који је био учесник устанка у Дрвару, у својим успоменама на
устанак пише:
‘Нека ми другови опросте који другачије тврде, али ја се добро сећам како је било’, па онда каже да је главни организатор устанка био учитељ Лазо Тешановић, који је пред ноћни напад на Дрвар одржао важан родољубиви говор борцима који су напали и освојили Дрвар.
По паду Дрвара, устаници су кренули на све стране кроз борбе против усташа. Међу њима, наш Миме, био је у одреду Илије Деснице на Оштрељу, где су често усташе наваљивале из Петровца и у сваком нападу бивали тешко поражени и одбијени. Они су јављали у своју команду да је немогуће продрети преко Оштреља јер да ‘за сваком буквом има по један ћетник са карабином’. У борбама на Оштрељу истицао се Миме и скренуо на себе пажњу старешина као храбар, мудар и весео борац. Талас устанка брзо је запљуснуо Босну, Лику и Далмацију и за месец дана Срби на Тромеђи били су слободни. А четнички борци све се више сврставали у герилске војне јединице из којих је убрзо никла славна Динарска четничка Дивизија на Тромеђи под командом Војводе Момчила Р. Ђујића, којег су четници и четничке старешине у јесен 1941 једнодушно изабрали за команданта на познатој истријској скупштини у Црним Потоцима на Тромеђи.
Симо-Миме Бурсаћ, после убијства Илије Деснице, биће у другим борбеним јединицама Динарске дивизије, али вазда у борбеним линијама, у врликим окршајима. Вазда храбар и славан, ведар и весео, био је вољен од браће сабораца. Бивао је често у штабовима Корпуса и Дивизије и у пратњи Војводе Бране Богуновића и Војводе Момчила. За њега у ничем није било тешкоће нити нечег што би други сматрали немогућим. На крилима песме газио је из борбе у борбу. Због тога је одликован највећим војним одликовањем, Крађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин пешадијског наредника. Изузетно духовит, забављао је браћу саборце са својим оценама догађаја и шалом у којој је он знао да засмеје своје сабеседнике до суза. У идућем броју нашег листа објавићемо посебно низ његових шала које су јасан израз његове урођене интелигенције и ведрине духа. Био је познат и популаран у целом српском насељу у Милвоки, где се је доселио 1950 из Енглеске…“ (Види: Животни пут једног хероја, „Србија“, децембар 1980, Fruitland, Ontario, Canada).