Бјелорусија по америчком налогу оптужује Русију за организовање обојене револуције

Александар Лукашенко (Фото: AP)

(One World, 16. 7. 2020)

Очекиваном побједом предсједника Лукашенка на предстојећим августовским изборима Бјелорусија се спрема да убрза своје окретање према Западу, али јој је потребан изговор да би то „оправдала“ пред углавном русофилним становништвом. У том је значај скорашњих Лукашенкових тврдњи да Русија спрема „обојену револуцију“ и поред званично проглашеног стратешког партнерства. У позадини ових никад раније изношених оптужби је видљиво погоршање билатералних односа током посљедње године, чему је непосредан повод био спор око цијене нафте и гаса, али чији је прави коријен у бјелоруском „балансирању“ између Русије и Запада у посљедњих пет година.

Сажето речено, Бјелорусија је дошла до закључка – исправног или погрешног – да ће своје националне интересе – како их она разумије – најбоље остварити „балансирањем“ између Русије и Запада, надајући се да ће извући корист окрећући једне против других у Новом хладном рату. Ова изузетно ризична стратегија почива на претпоставци (то је кључна ријеч) да ни једна од страна себи не може допустити дестабилизовање Бјелорусије као граничне државе, јер би тако угрозила своје интересе у тој области. Лукашенко је стога помислио да може успјети у оном у чему нису ни Гадафи ни Јанукович. Какви год да су му разлози – личне природе или америчка уцјена као један од метода хибридног рата – Лукашенко је на крају одлучио да глуми „балансирање“ као покриће за притајени заокрет према Америци.

Он одлично зна да већина русофилног становништва не би прихватила одбацивање Русије као првог стратешког партнера без „разумног“ образложења, као што је и поред својих заблуда о геополитичком значају свјестан чињенице да му земља дословно не може преживјети без повлашћеног приступа руском тржишту (укључујући енергетику). Зато му је потребно да уприличи „увјерљиве“ провокације ради оправдавања овог тихог али довољно очигледног великог стратешког заокрета за који се нада да би у идеалном случају био спроведен „одговорно“, тј. постепено. Тиме се објашњава озбиљан спор око цијене енергената, као и обојена револуција ниског интензитета тренутно у току у његовој земљи. Да кажемо да је Лукашенко окривио и Пољску за мијешање у унутрашње ствари, али се чини да је то више намијењено Русији, ради стварања привида да јој критиковањем и њеног историјског супарника Бјелорусија не окреће леђа, иако Варшава за то више нема интереса откад је Минск почео видљиво побољшавати своје односе с Вашингтоном посљедњих година.

Александар Лукашенко и Мајк Помпео (Фото: Николај Петров/Белта-ЕПА)

У стварности, не постоји стварна пријетња од обојене револуције, бар не у овом тренутку, јер Лукашенко намјерно дозвољава испољавање ових размирица да би пред изборе користио такозвану спољну пријетњу ради учвршћивања власти. Послије побједе на изборима, што очекује већина посматрача, извршиће притисак на појединце и организације наклоњене Русији ради „националне безбједности“, истовремено се отвореније окрећући према Америци.

То је изузетно ризична стратегија која би му се могла вратити као бумеранг. Уколико се Лукашенко из неког разлога почне предомишљати у погледу окретања Америци, ова би могла у потпуности ставити у погон методе хибридног рата, пошто јој је, вођен личним политичким интересом, дозволио да се размахне на његовом терену. Друга страна медаље је што ће, настави ли с окретањем према Америци и вршењем притиска на углавном русофилно становништво и његове представнике, политички радикализовати велики део становништва и утрти пут за истинске народне протесте и немире.

Играјући се, међутим, с тако опасном политичком динамиком, Лукашенко можда копа јаму у коју би кад-тад сам могао упасти.

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

Categories: Посрбљено

Tags: Александар Лукашенко, Белорусија, Ендру Корибко, Русија и Белорусија