Манипулације везане за донацију полних ћелија нарушавају целовитост личности и искључивост брачних односа, допуштајући да се у њих умеша и трећа страна
Извор: iFamNews – Србија
Живимо у доба када је неплодност постала масовна појава. Истовремено, све је присутније уплитање биомедицинских технологија у процес зачињања људског живота, што прети духовном и физичком здрављу личности, а у исти мах штети и традиционалним породичним односима, који су темељ сваке заједнице. Идеологија тзв. „репродуктивних права“ ствара однос према људском животу као према својеврсном производу, који се може бирати као у супермаркету. И у Србији се о томе расправља, и нуде се нарочите врсте „репродуктивне помоћи“.
Када се млади људи венчавају у Цркви, читају се молитве да имају благословено потомство. Зато у „Основама социјалне концепције Руске православне цркве“ јасно стоји да супружници који не могу да добију децу треба то да схвате као нарочити призив, и, по узајамној сагласности, усвоје дете.
Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)
Руска црква истиче и ово: „Манипулације везане за донацију полних ћелија нарушавају целовитост личности и искључивост брачних односа, допуштајући да се у њих умеша и трећа страна. Осим тога, таква пракса појачава неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено сваке обавезе према онима који су „тело од тела“ анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала подрива темеље породичних односа јер подразумева да дете, осим „социјалних“ има и такозване „биолошке“ родитеље. „Сурогатно материнство“ тј. уношење оплођене јајне ћелије у жену која након рођења враћа дете „поручиоцима“, противприродно је и морално недопустиво чак и у оним случајевима кад се остварује на некомерцијалној основи. Тај метод претпоставља рушење дубоке емотивне и духовне блискости која се између детета и мајке успоставља још током трудноће. „Сурогатно материнство“ траумира како жену која носи дете и чија се материнска осећања газе, тако и само дете које касније може доживети кризу самосвести.“ Са православне тачке гледишта, морално су недопустиви и различити облици тзв. вантелесног оплођења, који подразумевају припрему, конзервацију и намерно уништење „сувишних“ ембриона. Управо је на схватању да чак и ембриони поседују људско достојанство заснована морална процена абортуса, који Црква осуђује.
Оплодња неудатих жена коришћењем донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права“ неожењених мушкараца, а такође и лица са тзв. „нестандардном сексуалном оријентацијом“ лишава будуће дете права да има и оца и мајку. Употреба репродуктивних средстава изван контекста благословене породице представља супротстављање Богом даном поретку, у име тзв. „људских права“.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(iFamNews – Србија, 15. 7. 2020)
Categories: Преносимо
С обзиром да људски геном садржи 8% препотопских ретро вируса, што ће рећи да смо сви ми генетски модификовани организми, што даље значи да нам није први пут да се играмо Бога. Тако да, можемо са великом сигурношћу да закључимо, како ће се све опет завршити!
Јако поштујем професора Димитријевића, имао сам част и да га упознам. Надам се да ће ми и он и читаоци дозволити добронамерно полемисање са његовим ставом (у ствари, размишљање на тему).
Читао интервју са једном Изрелком која је истраживала везе које се стварају између “сурогат” и “биолошких” мајки, затим њихове везе са децом, итд.
И свашта сам сазнао из прочитаног. Она је модерна, левичарка, али пред новинаром брани систем који се тамо примењује, дајући му једну узвишену ноту. Sapienti sat.
Неко ће се изненадити да је по тамошњем закону обавезно да “сурогат” и “био” мајка буду обе исте вере! Дакле, Јеврејка ће родити дете само Јеврејки (а муслиманка муслиманки). У комисији која одобрава трудноћу налази се и свештеник.
Па сам се сетио како су у Србији Двери и друге патриотске странке критиковали сурогат мајчинство јер ће омогућити куповину (“наручивање”) деце од хомосексуалних парова до богаташа. Занимљиво је да су у Србији и марксисти против тога (в. https://marks21.info/iznajmljivanje-materice-nije-emancipacija/).
Мени је одавно јасно да елите, па и понеки народи имају једне критеријуме за себе а друге за остале. Тајкун рекламира гарсоњере које продаје у радничком насељу, а он живи на имању окружен ергелом, виноградима, вештачким језером. Чедомир Јовановић има четворо деце а просечан српски верник једно и по.
Србија се празни, земља је затрована, стерилитет у огромном порасту.
Сурогат мајчинство је нешто ново, да на тренутак заморавим примере из XX века за које знам да су нпр. брат/сестра давали тек рођено дете бездетном/ј брату/сестри да га подигну као своје.
Правим мисаони опит, не замерите: замишљам да кума роди куми дете (и да га касније крсти!), после саветовања са духовником. Каква би то тек веза са дететом била! Или сестра сестри, на пример. Шта је ту нехришћанско?
Да напишем и размишљање о препоруци РПЦ да бездетни супружници треба да схвате усвајање као призив, овде представљеној у контексту вештачке оплодње. Хајде да променимо контекст.
Нешто мало знам о теми, па да поделим.
У Србији има јако мало деце за усвајање. Доста је деце у домовима, али нису сва усвојива (нека су тамо чак и због тога јер су родитељи у иностранству, нећете поверовати). Ту су многа деца са здравственим проблемима, нешто ромске деце, затим из проблематичних породица (родитељи алкохоличари, наркомани).
Као и код сурогат мајчинства, неретко је у питању куповина. Кад смо код Русије, странци су донедавно могли да усвајају децу преко разних организација, али и приватно. Уз доброг адвоката и позамашну своту (око 30.000) могуће је и да се “фризира” лекарски извештај, тј. додавање непостојећих болести детету да би било лакше усвојено (последњих година је давана предност домаћим усвојитељима), а неком сиромашном може да се деси и обрнуто – тек по усвајању схвате да дете има здравствене проблеме који им нису пријављени. У Кини су дају углавном женска деца на усвајање странцима. Геј парови из земаља које признају бракове (махом богате земље Запада, да не кажем Севера) могу да легално усвајају децу од сиротиње у земљама пуним корупције као што су Бразил и Колумбија.
Свесни смо и да су у Србији пооштрени закони за одузимање деце, питаћете се зашто… Па онда случајеви где се дете одузима усвојитељу због процедуралне грешке…
Да ли знате да у нашој земљи постоји законска могућност да биолошки родитељ детета може одредити усвојитеља? Можете нпр. да платите мајци и она ће вас предложити…
Могао бих о овоме до сутра. Небројене манипулације (као и код сурогат мајчинства).
Важно: код усвајања се примарно гледа добробит детета а не усвојитеља. То што неко не може да има децу не значи да ће бити добар родитељ. И не решава се њихов проблем, већ је циљ да се дете удоми.
У ствари, код нас се ретко на усвајање одлучују људи који већ имају децу. То би могао да буде узвишен хришћански чин. Питаће неко, зар детенцету неће бити боље у здравој породици са троје-четворо браће и сестара него негде где ће доћи као јединче?
Шта ме је нагнало да све ово пишем?
Па, делује ми да ће децу ако треба и отимати законски (не бих сад о отмицама и несталој деци), а да ће православне Србе на разне начине затирати, па можда и преко убеђивања да се не боре са стерилитетом. Видео сам и вести на почетку короне где здравствени радници говоре да је пандемија лоше време за трудноћу и да треба сачекати. Говорено је и женама за време бомбардовања да би требало да абортирају плог због зрачења. А ја се сетих оне Селићеве приче како су се Осети суочени са нестанком после геноцида од муке женили рођакама не би ли сачували род од затирања – као потомци славних Алана то им је било за срамоту, за разлику од нпр. народа где је женидба између блиских рођака чак и пожељна.
Шта је нама чинити пред белом кугом, не знам. Али знам да треба тражити начине пред Богом, а оставити “методике” на страну. Не огрешити се. Потрудити се. Не дати непијатељу да оствари наум.
Не желим да скренем с теме, али искрено ми млади Срби, али и други, смо сами криви због неплодности, поготово девојке. Ево примера: Данашње младе девојке (од 14 година креће та младост), и оне из града и оне са села које касније настане град ради “студирања, итд” веома рано крећу у сексуалне односе, углавном незаштићене и са пуно партнера, што утиче на њихова тела у сваком смислу. Наравно, утиче и на психу, много горе него што знамо. Поред тога, крећу да пуше (нешто најгоре за изглед и здравље жене) и пију, оне мало “урбаније” крећу и са дрогом. Дакле, комбинација деструктивног понашања са “прво фаск и посао, па онда породица” размишљањем нам постепено доноси многе удаваче од 30 до 45 година које желе принца и прву трудноћу. Ето вам главни разлог зашто смо у овом проблему. Ово пишем као удата Београђанка, 32 година, двоје мале деце, брак и прво дете пре 30 и као неко ко има много згодних, “успешних” неудатих другарица које мало-мало па упадају у епизоде раскалашног понашања да надоместе досаду/ депресију у свом животу. Да не буде да сам “аутосексиста” и мушкарци доприносе проблему: већина њих чека до 35-40 за прво дете, а квалитет семена опада што због година, што због горе поменутог дувана, пића и дроге. Међутим, мушкарци су спашени јер немају биолошки сат и због тога могу да касније крену у репродукцију. Најгоре је што су комунизам и холивуд убедили Српкиње да су “једнаке” мушкарцима иако се проверено зна да најплоднији реп. период за прво дете за жену је од 20 до 27. Будимо паметнији и научимо нашу децу да не греше овако, јер колико прочитах скоро и 3 дете као просек нас неће довести до population replacement, а камоли до повећања становништва.
https://youtu.be/t4k41-LTEXk
једно занимљиво предавање на ову тему, свештеник Милорад Мировић са радија Беседе
@Ko smo?
Da li je sterilitet glavni uzrok bele kuge?
Da li mislite da bi u Srbiji (zemlji periferije) situacija bila kao u Izraelu ili kao u Indiji?
Situacija kuma-kuma/sestra-sestra je blago poliamorna. Zar to dete nije rođeno van braka?
Kakav će biti zakonski status surogat majke? Kakav će biti status partnera surogat majke (u nekim zemljama i on može da bude otac).
Negde je surogat majka u prednosti i vodi se kao zakonita majka ali ima mogućnost da preda pravo materinstva. Negde prednost imaju nameravane majke na osnovu ugovora i surogat majka predaje dete, u zavisnosti od ugovora može da posećuje dete a može i da joj se zabrani svaki kontakt.
Šta ako se žene odluče da imaju decu bez oca?
Šta ako se odluči na posthumnu oplodnju?
Šta ako beba ima neki nedostatak pa jedna strana želi prekid trudnoće?
Znate li za slučaj Bebe M I sudskog spora o kom se do danas vode polemike?
Ruska crkva u svom socijalnom učenju navodi da surogat materinstvo ugrožava duhovnu i emotivnu povezanost koja se stvara još u prenatalnoj fazi, kao i da može da dovede do krize identiteta kod deteta.
Pročitajte i:
https://www.porota.rs/milomir-salic-o-surogat-materinstvu/
@Jovan T.
Хвала на озбиљним питањима на која није лако одговорити, пре свега јер су бројна. Могу да покушам, са жељом да то неће створити типичне интернет полемике, само искрено желим да се разумемо.
Дакле, ја НИСАМ никакав фанатични заговорник сурогат материнства, као што нисам за то да се људи жене својим рођакама, али сам то навео као пример шта су све људи у православној Осетији радили у невољи, не би ли сачували род од затирања.
Друго, хтео сам и да покажем како непознавање усвајања чини да је оно “подобно”, иако полуге утицаја, од новца до голе моћи, остварују исти ефекат. Самој појави сурогат материнства се унапред одузима могућност смештања у православни контекст (говори се и о емоционалним пренаталним везама), не схватајући да је нпр. при усвајању све то могуће, па и горе: куповина детета, усвајање од стране геј парова, корупција, чак и манијаци (буквално педофили) који плету своје мреже око сиротишта. Не бих да овде дајем детаље. Где су “емоционалне пренаталне везе” код КУПОВИНЕ деце при усвајању?! Да ли треба онда забранити усвајање?
Стерилитет није главни узрок беле куге, али сам прочитао да погађа сваки четврти или пети пар у Србији. Па зар то није велики проблем са којим морамо да се суочимо?
Важно: ја НЕ очекујем од државе Србије било какву смислену породичну политику, већ сам хтео да ова питања опстанка поставим пред верујуће људе, где се траже начини ОТПОРА анти-породичној политици. Ако јеврејски свештеници саветују сурогат мајке, само сам се питао да ли би и православни свештеници могли да у врло специфичним случајевима где обе стране показују духовну зрелост, могли да подрже овакав чин.
Ово аутоматски даје одговор на Ваша питања “Šta ako se žene odluče da imaju decu bez oca?”, “Šta ako se odluči na posthumnu oplodnju?”, “Šta ako beba ima neki nedostatak pa jedna strana želi prekid trudnoće?”, итд.
Држава Србија дозвољава и чедоморства (бројеви абортуса су страшни), вађење органа (као што неко цинично примети: сад је цела Србија једна “Жута кућа”), па може да дозволи и ово што набројасте, а ја кажем да духовник НЕ би смео то да дозволи, строго пазећи да дете буде рођено у браку.
На пример, да је наша држава онаква каква није, она би могла да донесе закон по коме је комерцијализација суброгат трудноће строго КАЖЊИВА (нпр. могућа само између блиских чланова породице, кумова и др.).
На жалост, данас се усвајање неретко своди на уговор (читај: КУПОВИНУ детета).
Нека на крају то буде и одговор на Ваше прво питање: ми смо по “донацији” органа већ Индија, а треба да тежимо не да будемо Израел, већ Израиљ, народ Божији.
Са пажњом сам послушао горњи видео и прочитао чланак са линка.
У правне аспекте не бих да улазим, али бих желео да се осврнем на одређено схватање законитости, канона, препорука итд. Трудећи се да у животу будем веран Цркви.
Дилема која ме мучи и у овом случају се своди на неке раније. На пример, по канонима свештеник не сме да носи оружје, али онда ни Свети Петар Цетињски не би могао да “канонски” води војску на Крусима. У НДХ је неретко цело село водило пар усташа до губилишта. Они су у некој јами мученички завршавали свој хришћански живот. Знамо и за мисли наших отаца, да ли бисмо пре желели да будемо у оној групи џелата или жртава? Али мене мучи питање: да су Срби који су ишли на губилиште били они старински, његошевски, као у време Светог Петра, они би вероватно и онако завезани зубима покидали тог једног усташу са пушком и спасили погибије не само себе, него и жене и децу која су побијена.
Отишао сам предалеко.
Надам се да грешим, али ми се чини да долазе времена пуна нових начина затирања људи, вере, слободе. Ми смо добро проучени од оних што би да нам ставе јарам и затворе нас у кавез. Хоћемо ли се понашати њима предвидиво, идући на разна губилишта и полако нестајати, уздајући се да смо достојни Божијег чуда, или ћемо изнова, живом вером проналазити начине опстанка?