Spiritual guerilla: Божја премудрост и људска лудост

Иако је Ердоганов чин изузетно увредљив, он је на известан начин разбио једну илузију, што увек представља добитак: „Не, нисте видели Свету Софију, посетили сте музеј, који ни то више није.“

Света Софија

Укидање статуса музеја Светој Софији у Истанбулу је само једна од све бројнијих епизода из серије догађаја који се нижу на два колосека: 1) фалсификовање историје и 2) уништавање изворних култура. Што се тиче конкретног случаја најзнаменитије од свих цркава у историји хришћанства, ту се уплело мноштво фактора који у неку руку замагљују претходно изнети суд. Први је сам Ердоган који, због природе своје личности, преузима на себе кључну улогу у овој срамној и надасве глупој мери (неки мудрији ирански ајатолах би, на пример, одговорност пренео на сопствени народ „који то тражи“, а он му, ето, мора изаћи у сусрет). Његов суноврат до овакве нискости се могао предвидети: почео је с мегаломанским плановима о обнови Отоманског царства (под њим, као неком карикатуром султана) од Кинеског зида до Берлина, а у пракси је стигао да спроведе само то да домаће фанатике џумле пошаље у Ирак и Сирију да униште те земље и да тамо стварају Исламску државу, а успут и повољне услове за крађу и шверц нафте за свог сина. Тај пројекат, као и онај исламизације Крима (уз свесрдну подршку „украјинских“ нациста) – неславно су пропали, јер није очекивао тако снажан одговор Русије. Истина, руске обавештајне службе су му изгледа помогле да преживи државни удар, али то је логично: Русима више одговара слаби диктатор који им је „дужан“ (чак и непријатељски настројен на локалном плану) него нека фигура која би била продужена рука глобалиста „Дубоке државе“. У међувремену, а вероватно и због свих тих неуспеха, Ердоган је изгубио изборе у највећа три турска града (Истанбулу, Измиру и Анкари), где живи трећина становништва његове земље. Једино што му преостаје је да „показује мишиће“ на слабијима, па је претварање музеја Свете Софије у џамију био неизбежан избор. Ердоган се тиме (поново) јавно декларисао као „добар“ муслиман, а заправо живи у страху од правих исламиста, чијом му револуцијом (налик на иранску) непрестано из сенке прете неке Западне обавештајне службе. С друге стране, не може да се ослони ни на секуларисте из војног врха, који замало да га оборе са власти и коме не верује ни после чистки које је обавио. Сем тога, потез са Светом Софијом је врло звучна провокација, којом Ердоган пред домаћом публиком демонстрира како га баш брига за међународно јавно мњење, јер добро зна да нико због тог чина неће кренути у оружану агресију на његову земљу и режим. Све у свему, претварање музеја у џамију је колатерална штета катастрофалне политике једне мегаломанске и нарцисоидне кукавице, која је тренутно председник Турске.

Кад се ове локалне перипетије апстрахују, остаје да се истраже други, важнији аспекти и последице овог скандала.

Као прво, јасно је да заштита УНЕСКО-а не вреди ништа, то се видело још кад су пре скоро двадесет година талибани уништили статуе Буде у Бамијану (што је вероватно ЦИА и испровоцирала, како би се пре напада на куле близнакиње у медијима преокренула слика о њима: од „прогресивних студената“ у сумануте терористе). УНЕСКО нема механизме којима би покренуо било какву конкретну акцију, а нема ни воље, јер се ради о типичној бирократској организацији чији је главни циљ – заштита постојања себе саме. Одбијање УНЕСКО-а да на своју листу уврсти споменике на Косову и Метохији док је та територија била под контролом Србије јасно сведочи какви су тамо људи и чију политику спроводе. Њима се не треба обраћати чак ни кад локална власт у Београду нарушава споменичку целовитост престоничке тврђаве разним рампама, жичарама и наказним скулптурама.

Друго: осуду претварања Свете Софије у џамију не треба очекивати ни са Запада. У САД бесни покрет „Cancel Culture“, при чему се редом обарају сви споменици америчке историје (колико год она у многим сегментима дискутабилна била). BLM, „Антифа“ и сличне јакобинско-бољшевичке организације сигурно неће устати у одбрану Јустинијанове задужбине чак ни као секуларног музеја, већ би се подршком огласили ваљда једино ако би Ердоган одлучио да Аја Софију потпуно сруши. Што се тиче ЕУ и тамошњих глобалиста-атеиста, они ће мало гунђати, али пошто је ислам у њиховим земљама заштићенији од белих медведа и црних носорога заједно, озбиљне мере против турског скандала ће изостати.

Треће: на делу се види природа савременог ислама, у ком је подизање џамија ионако одавно претворено у пуко обележавање територије на којој што потпуније треба извршити „сатурацију“, то јест засићење потискивањем, протеривањем или чак истребљивањем припадника осталих религија. Ердоган управо на истамбулском видиковцу Чамлиџи, брду на азијској страни, подиже највећу џамију у Турској: муслиманским верницима, дакле, Света Софија као џамија апсолутно није потребна, а камоли неопходна. Тако ће сад, без обзира на бројне ваљане људе муслимане у Истанбулу, као и многе Турке који нису нарочито (ако су уопште) религиозни, сви они у јавности изгледати агресивни и нетолерантни, малтене као да су одреда припадници Исламске државе или Ал-Каиде. Тиме се испуњава двоструки циљ глобалиста: представити ислам као велику претњу (што није тешко), а истовремено горљиво промовисати толеранцију према њему, уз агресиван приступ према осталима, нарочито „непоправљивим расистима“ – хришћанима и њиховој белој супремацији. Резултат ове наизглед шизофрене политике је сукоб, што они и хоће, као перманентно стање.

Извор: ФБ страница Spiritual Guerrilla

Од претварања музеја Свете Софије у џамију ударац ће сигурно претрпети не само углед турске државе, него и туризам у Истанбулу, где је некадашња „Велика црква“ била убедљиво главна знаменитост. Како ће одсад бити организован њен обилазак, није јасно (нити у овом тренутку важно, због колапса међународног туризма услед кинеског вируса), а каква судбина чека византијске мозаике, сад не вреди ни нагађати. Економски губици биће, ван сумње, веома велики. Како ће туристи са Запада доживљавати Аја Софију као џамију кад се једном врате у Истанбул зависи од њене доступности и презентације садржаја. Али, кратко историјско памћење (да не кажемо отпор и мржња према историји као таквој) и испраност мозга савременог „западоида“ брзо ће се навићи на ново стање. Они који још умеју да повежу две-три мисли и познају пар података рећи ће: „Па добро, била је једном џамија, шта је сад ту толико страшно да буде опет?“ Таквим политички коректним, либералним „демократама“ из „нормалног света“ више смета кад се конзервирана рушевина, попут манастира Градац (још шездесетих) или Ђурђевих Ступова (деведесетих) од споменика културе претвара у активан православни манастир, иако је реч о враћању у првобитну функцију коју су на уму имали оснивачи-ктитори. То им није по вољи, с обзиром на то да се цркве свих западних деноминација у добром делу ЕУ и даље претварају у рејв и диско клубове, тржне центре и галерије, јер је то „прогресивно“. Стога од Западног мњења не треба очекивати ништа сем неразумевања за било какав традиционални културни садржај и, штавише, отпора према њему услед тог неразумевања.

Реконверзију Свете Софије у џамију православци, међутим, доживљавају веома драматично, као праву трагедију, и то је разумљиво. Али, у том се, у суштини, претерује. Света Софија јесте већ била претворена у џамију одмах по паду Цариграда (1453), па то што се десило 2020. није ништа ново ни тако страшно за њу саму, у којој Литургије није било већ више од пет и по векова (с изузетком 1919). У ствари, то је страшно за хришћанске, нарочито православне туристе који су, обилазећи Јустинијаново ремек-дело, томе приступали као да иду на ходочашће у активну светињу.

Стога, иако је Ердоганов чин изузетно ружан и увредљив, он је на известан начин разбио једну илузију, што само по себи увек представља добитак: „Не, нисте видели Свету Софију, посетили сте музеј, који од пре неки дан то више није.“ Одвратни чин Турске државе и њеног председника – злог пајаца, хришћане треба чак да надахне оптимизмом: сваки злочин, па и ова гнусоба, ради се из страха (Аушвиц и Јасеновац су резултат патолошког страха и кукавичлука). Хришћанство се и даље доживљава као претња, и оно савремено и оно историјско, чиме непријатељи са своје стране пружају још један доказ да је – живо. А то је разлог за радост.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

13 replies

  1. A,da mi zapretimo rusenjem bajrakli dzamije u Beogradu,reda radi samo da vidimo kako ce EU i UNESCO da reaguju?

    Свиђа ми се

  2. @pera “дубокоумно“ предлаже: „A,da mi zapretimo rusenjem bajrakli dzamije u Beogradu,reda radi samo da vidimo kako ce EU i UNESCO da reaguju?“. На првом месту треба знати да је Бајракли џамија саграђена као џамија, и ни по чему се не може поредити са прошлошћу Аја Софије, а њено рушење би био заиста вандализам последње реда, тако да је Ваша реакција испод сваког нивоа. Затим – и оно “samo da vidimo kako ce EU i UNESCO da reaguju?“ је бесмислено – јер ако се највећа “православна“ држава, Русија, са Ердогановом акцијом сложила, као што ни руска државна црква (РПЦ) – колико ми је познато, није протестовала (а Српска, ма колико била мала и слаба ипак како-тако јесте: свака јој част на томе), ЕУ и УНЕСКО ипак јесу осудили тај чин; то је учинио и римски папа. Дакле, @pera – Ваш предлог је бесмислен и глуп.

    Свиђа ми се

  3. није глуп предлог -треба анектирати све богомоље њихове на православним територијама. Ви Дубињин сте пре ”дубина” него Дубињин – не сумњам да руски знате? И као руска ”дубина” нисте ви упознати са његошевским прескрипцијама и етосом нашега народа, јел тако?
    са баклавоједцима и рахат-људима, који су 500 година силовали Балкан, чије највеће достигнуће су педерастија, филџан и кафенисање – треба разговарати само симетрично: уосталом тако са сваким насилником? ви драги дубинушка гдине са својом породицом располажите слободно ако треба и по принципу да окренете и други и образ, и дате таквим све своје…али оставите се сугестије даље од тога: овај народ зна како да се справља са идиотима – Карађорђе је одлично поступио што оставио једну џамију у Србији – да није: имали бисте ви господине две ”Босне” сада, 7 милиона конвертит-муслимана и барем два ”босанска рата”.

    Свиђа ми се

  4. @никка: Веома ми је жао што ће Вас ова вест непријатно изненадити, али – треба да схватите да су и камено доба, и Средњи Век већ давно…давно… прошли, а са њима и начин резоновања и реаговања која тим периодима припадају, али – на жалост ипак снажно долазе до изражаја у Вашем крајње агресивном коментару, а наилазе и на одобравања неких читалаца – што се види и из позитивних оцена које сте добили. „Честитам“ Вама и њима на ставу; само се и даље држите тога и далеко ћете још дотерати, али никако до победе коју желите да сугеришете својим „nom de plume“.

    Свиђа ми се

  5. Још пре 40 година, кад сам је први пут посетио, Света Софија је имала карактеристике џамије : споља четири висока минарета, унутра михраб и минбар (на месту олтара), арапски натписи у куполи (на масто Исуса Пантократора), огромни висећи панои са именима Алаха, Мухамеда и његове фамилије.

    Као најзначајнији споменик Истанбула, она ће и даље бити отворена за туристе. Можда ће у одређеним сатима извесни делови бити затворени за “невернике”. Тако је бар било кад сам посетио велику џамију Омејада у Дамаску или Ал-Аксу у Каиру . . . џамије у Керуану и Кордоби.

    Тако је и код нас. Кад сам пре неколико година хтео да уђем у Башчаршијску џамију у Сарајеву, једна жена ме је љубазно замолила да дођем мало касније, кад се обред заврши. Кад пријатеље муслимане водим у Бајракли Џамију у Београду – која је свима отворена – кажем им да је то најстарија зграда у моме граду, саграђена 1575 год.

    Код нас на Балкану, Средњи век – кога помиње Иоанн – можда још није прошао. Овде на сајту СС, извесни коментатори сматрају да је само њихова вера права и истинита. Да су сви други јеретици. Извесни би чак рушили једину џамију у Београду. Други би анектирали све џамије на православним територијама.

    Као да се не стиде срушене Ферхадије (1579) у Бања Луци или Алаџе (1549) у Фочи – нашег заједничког културног блага.

    Свиђа ми се

  6. Деда Ђоле, да ли си некад био и у посети некој Православној цркви, можда у Призрену, Ораховцу, Великој Хочи, Пећкој Патријаршији….. ? Јадни ли су твоји унучићи ако их имаш, имаће шта да науче од свог деда Ђолета. ******* ***** ***** ****

    Свиђа ми се

  7. Ево и чланка Јелене Тасић који потврђује да је председник Турске рекао да ће Света Софија и убудуће бити отворена за све, без музејске улазнице од 20 Е. На поду ће бити постављени теписи, посетиоци ће изувати обућу :

    https://www.danas.rs/zivot/carigrad-1-s-druge-strane-praga-svete-sofije/

    Свиђа ми се

  8. Да ли ће Јустинијан, који је изградио то архитектонско ремек дело, једног дана дочекати да га се његов род сети и да се колико толико обнови град који је основао у свом родном селу поред Лебана и обележи место рођења његовог ујака императора у суседном селу?

    Свиђа ми се

  9. “Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом” – Проф. др Лазо М. Костић

    Не улазећи ни у какве друге коментаре, констатовали бисмо да је за време Балканских ратова 1912/13 године римски католички, темпларски, езотериски, окултни, идолатриски и мултикорпоративни естаблишмент у Ватикану на челу са папом Бенедиктом ХV био на страни турских империјалиста, јер су у њима видели своје природне савезнике против Православних хришћана на Балканском полуострву, што сведочи и Anthony Rhodes у књизи коју је публиковао под насловом „The power of Rome in the twentieth century…“, где дословно стоји:

    “Господин Грегори, британски отправник спољних послова у Риму, обавестио је своју Владу да је био у аудијенцији код Папе, Бенедикта XV, који има једну опсесију са Русијом. У свим разговорима које сам имао са њим, он никако није могао да се одвоји од те теме. Страхује од другог Културкампфа, ако немачка победи у рату, што бледи у његовим очима пред привиђањем руске победе и присуства руских трупа на Босфору.
    Бенедикт XV је само изразио стандардну политику Ватикана према Русији и Православној цркви. Ватикан је увек више волио Турке него Словене у Цариграду, на основу њихове толеранције и равнодушности, са којима у погледу бивших сматрају хришћанску веру. У очима Ватикана, боља је муслиманска равнодушност од православног фанатизма, и више воле да виде полумесец на куполи Свете Софије него православни крст. Британија и Русија су сада савезници ( Британија је напала Турску на Дардаленима), Ватикан је чврсто уверен да Британска империја намерава да турско становништво протера из Стамбола и да насели Словене. Поводом тога, писао је Сер Хенри Хавард, британски министер у Ватикану о спољним пословима Серу Едварду Греју, да је Ватикан испуњен узбуном и слутњом због споразума између владе Велике Британије и Русије, за коју сумњају да је добила у посед цркву Свете Софије и подручје на којем се налази Свети Синод, што може да се одрази на успостављање супротне установе, као што је Ватикан на обали Босфора. Ово касније може послужити, Ватикан верује, да Православна црква прошири свој пут до Јадранске обале.

    Страх Ваткана је био неоснован. Далеко смо од тога да смо желели Русе на Босфору, због којег је Британија ступила у рат 1854, на Криму да то спречи, и касније је због тога била на ивици рата са Русијом на Берлинском Конгресу 1878…” – “Mr Gregory, the British Charge d’Affaires in Rome during the war, reported of his audiences with the Pope, ‘Benedict XV has one obsession – Russia. In all the conversations I have had with him, he can never keep off the subject. Even the fear of another Kulturkampf, if Germany wins the war, pales in his eyes before the spectre of a Russian victory, and Russian troops on the Bosphorus’.
    Here Benedict XV was only voicing standard Vatican policy toward Russia and the Orthodox Church. The Vatican had always preferred the Turk to the Slave in Constantinopole, on account of the tolerance, indeed indifference, with which the former regarded the Christian faith. In Vatican eyes, Muslim indifference was preferable to Orthodox fanaticism; it preferred the Crescent on the cupola of Santa Sophia to the Greek Cross. As Britain and Russia were now allies ( and later the British attacked Turkey in the Dardanelles), the Vatican firmly believed that the British Empire intended to evict the Turk from Stamboul, and replace him by the Slav. Sir Henry Howard, the British Minister at the Vatican, wrote on this subject to the Foreign Secretary, Sir Edward Grey, ‘The Vatican is filled with alarm and foreboding by the agreement made between H. M.’s Government and Russia, giving Russia possession of Santa Sophia, with an extraterritorial zone to which the Holy Synod may be transferred – the erection of a rival establishment, as it were, to the Vatican on the shores of the Bosphorus. This can later lead, the Vatican believes, to the Orthodox Church extending its way to the shores of the Adriatic.

    Here the Vatican’s fears were unfounde. Far from wanting the Russians on the Bosphorus, Britain had gone to war in 1854 in the Crimea to prevent it: and again to the brink of war with Russia at the Congress of Berlin in 1878…” ( Види: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, стр. 228/9 и 268).

    Свиђа ми се

  10. ви дубинушка – појма немате.
    дабогда вам свуда око вас биле лепе џамије да можете своје госте и унуке да водите у њих и да се изувате.
    па ћете онда да видите шта то значи средњи и камени век…

    Свиђа ми се

  11. Одличан поглед аутора текста.

    Да се (про)гледа ако Бог да, све може да помогне. Па и Реџеп пред избором. 

    Погледати филм ко није, 

    Требало би због дешавања тог историјског периода и (поготово) због данашњице, без претерано(г) формалног везивања за (употребљене у филму и) актуелне класификације појмова (држава, нација, партија). 

     (Пропаст империје – Византијска лекција) под српским преводом на Јут. 

    https://sun9-34.userapi.com/c624624/u198826192/video/l_cd59af44.jpg 

    „Ciocoii vechi și noi (având și subtitlul Ce naște din pisică șoareci mănâncă) este un roman românesc, scris de Nicolae Filimon…“  

    Фанариоти стари и фанариоти нови, 

    Иста(м)булска декларација је онај данашњи паралелни ток који се не помиње. 

    А ово што живимо јесте оно «по срцу нашем». У век ув(иј)ек.

    Православно Отачко учење казује да «чак и ембриони поседују људско достојанство». 

    *(Како гледате на згуснуто окупљене докторе праве и по папирима и политичаре где само највиши присутан не носи механички филтер на дисајном путу или га носи на некористан начин (упитник) Одговор на то питање даје и одговоре на многа ту (овде) друга)

    Свиђа ми се

  12. @бсд Ni jedan link sto si nalepio do sada ne radi! Ni jedan jedini. Jel to zezas ljude ili sta?

    Свиђа ми се

  13. @ Creepy Joe, хвала што сте приметил.

    @бсд (Данило, дсб итд.), више пута сам Вам указао да кажете ако имате нешто О ТЕМИ, те да не стављате линкове (нарочите не туце). Последњи пут Вас молим да више не стављате линкове „како Вам падну на памет“. Ако се не будете држали теме, нећемо објавити више ниједан Ваш коментар, па под којим код „надимком“ или мејлом да пошаљете.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s