Од Србије-слободије до Србије-аутократије (деспотије) стигло се страшним путем који је довео до огромних промена у саставу становништва
Др Марко Павловић (Извор: Данас)
Почетком маја објављен је мој текст (на „Стању ствари“, под насловом Избори су противуставни), у коме је дата уставноправна анализа по којој Председник Републике Србије не сме да учествује на парламентарним изборима. Он, од расписивања парламентарних избора до завршетка изборног процеса, може да буде само неми посматрач. С обзиром на то да се ради о шефу државе, који је системски раван енглеској краљици, наведено је и следеће: сам Председник Републике на парламентарним изборима не може да учествује, осим да као обичан грађанин гласа, па ни то не би требало. Енглеска краљица не излази на биралиште да се не би стварао утисак о њеној партијској пристрасности. Главни Вучићев таблоидни лајавац је закључио: „Дакле, лудило је узело маха.“ Речју, искази уставноправне струке (и науке), за Вучићеве пропагандисте су значиле „лудило“. Вучић је, као Председник републике, 21. јуна изашао на изборе за 250 народних посланика и тријумфовао.
У суседној Хрватској, где су се парламентарни избори одржали 5. јула, десило се нешто сасвим супротно. Научни ставови, које је режимска пропаганда у Србији означила као „лудило“, остварени су у Хрватској као велики демократски стандард. Наиме, Председник Републике Хрватске, Зоран Милановић, прво је објавио да он као председник не учествује на парламентарним изборима, а затим и да неће гласати да би остао неутралан. Како је рекао, тако је и учинио.
За неке овдашње посматраче хрватских избора био је велики куриозитет да Председник Републике немо стоји по страни и апсолутно се не меша у изборе за парламент. Један овдашњи познавалац прилика у Хрватској – да би отклонио могућност поређења уставних, односно политичких система у Хрватској и Србији – изнео је да је наводно код Хрвата „другачији систем него у Србији“. Наравно да ово није тачно.
Тачно је да Република Хрватска и Република Србија припадају истом типу уставног система: и једна и друга су парламентарне републике, тј. и једна и друга су земље парламентарног режима. Ради се о режиму који води порекло из Енглеске. И као што су њихов Парламент и Влада обликовани по угледу на ове органе у енглеском систему, тако је и шеф државе обликован по угледу на енглеску краљицу.
Простим упоређењем овлашћења Председника Републике Хрватске и Председника Републике Србије долази се до закључка да су она углавном иста, надстраначка овлашћења, с тим што у области спољне политике Председник Републике Србије нема никаква овлашћења за разлику од Председника Републике Хрватске који сарађује са Владом у обликовању и спровођењу спољне политике.
Кључна одредба Устава Србије и Устава Хрватске о положају Председника је готово истоветна. У Уставу Републике Србије стоји да Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност (чл. 115). У Уставу Републике Хрватске стоји да Председник Републике не може обављати ниједну другу јавну или професионалну дужност (чл. 95). У ставу 2, као посебна конкретизација ове одредбе наведено је: „Након избора Председник Републике подноси оставку на чланство у политичкој странци, о чему обавештава Хрватски сабор.“
Дакле, уставни системи Републике Србије и Републике Хрватске су исти. То су режими парламентарних република. У пракси, ови системи се драстично разликују, што се нарочито види у погледу Председника Републике: Председник Хрватске је и у пракси класичан, надстраначки шеф државе, док је Председник Србије у пракси једностраначки аутократа.
Ово за собом повлачи крупно питање, на које би одговор требало да тражи цела научна заједница: зашто се у истом уставном систему један Председник Републике јавља као нормалан шеф државе, а други Председник као аутократа?
Ово питање добија посебну димензију у Србији која је почетком XX века достигла врхунац у развитку парламентаризма. Србија тог времена није остварила „потпуно слободне изборе“, али је имала нешто што ју је уздизало до цивилизацијских врхова. Био је то, у њеној политичкој елити укорењен, вишестраначки систем, односно систем са опозицијом.
Речју Слободана Јовановића:
„Зато што су веровале у парламентаризам, наше странке поштовале су и његове форме. Чим би се Влада огрешила ма и о најситнији пропис пословника, опозиција би скочила на њу, – а ако би на њу пала сумња да је повредила који законски или уставни пропис то би изазвало читаву буру у јавном мнењу. Као данас у спорту, тако се онда у страначкој борби јако пазило на правилност игре, – и тај строги формализам ублажавао је и укроћавао страначке страсти.“
Све у свему, Србија је некад била земља класичне парламентарне демократије, а данас је то земља у којој је скоро два милиона (60,65% гласача) „гласало“ за посланичку листу председника аутократе. Шта се са становништвом Србије десило у току једног века? И на ово питање одговор дугује наука. При тражењу одговора свакако се треба осврнути на кратак запис проф. др Дејана Јовића: „Србија дуго времена није хтела да постане суверена држава. А после ових избора поставља се питање: да ли је икада желела да буде вишепартијска?“
У сваком случају, од Србије-слободије до Србије-аутократије (деспотије) стигло се страшним путем који је довео до огромних промена у саставу становништва. Данашњи становници Србије нису углавном потомци Срба–Србијанаца с почетка 20. века. Данашња Србија је држава које нема.
Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу
Categories: Да се ја питам
Profesore, odlično ste sve objasnili. Nema šta da se doda niti oduzme. Danas sam na YT vidio kako policija u Valjevu hapsi monaha Antonija, nijesam mogao ni u snu vjerovati da se takvo zlo može desiti u Srbiji, ovo vrijeme je početak kraja Srbije.
https://youtu.be/i41Hyb1l_EM
Кад је Аугусто Пиноче преузео власт у Чилеу дао је једно врло добро и убедљиво објашњење за тај недемократски чин. Хунтисти су, са правом, тврдили да је за Аљендеа на парламентарним изборима гласало само 30% од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак. Очигледно је да није демократски и праведно (али јесте легално) да 30% бирача узме сву власт. Тако треба да гледате на Вучићеву победу. 65% бирача није гласало за Вучића. Ако 30% бирача може да добије 80% посланичких места онда се овде ради о суштинском дефекту парламентарне демократије, на који је, са правом указала Пиночеова хунта. 65 % бирача нема своје представнике у Скупштини Србије. Како ћете једног ултрадесничара као што сам ја да убедите да је демократија добар политички систем? Избори су били легални, није пријављена изборна крађа чак ни од стране опозиционих странака које су учествовале на изборима.
Ако 65% бирача у Србији није гласало за Вучића то не може да буде знак да су бирачи незрели. Вучићева победа је само знак дисфункционалности парламентарне демократије као политичког система, то није знак да је већина бирача у Србији подлегла колосалној медијској манипулацији која је на њих примењена.
Размислите мало и о западној парламентарној демократији. Кад је Пиноче преузео власт уз момоћ најбруталнијег насиља, западне земље се нису много узмнемириле због гажења демократије. Разлог је то што је Пиночеов режим радио за интересе САД као најутицајнијег играча на политичкој сцени. Из истог разлога нема сада осуде Вучићевог режима. Вучић ради за западне интересе и нико са запада неће приговорити чињеници да у Србији 65% бирача нема ниједног посланика који би их заступао у Парламенту.
Западна парламентарна демократија је једна колосална превара.
@”У сваком случају, од Србије-слободије до Србије-аутократије (деспотије) стигло се страшним путем који је довео до огромних промена у саставу становништва. Данашњи становници Србије нису углавном потомци Срба–Србијанаца с почетка 20. века.”
– Da sa nama nesto duboko nije kako treba, vidljivo je vec dugo.
BIlo bi zanimljivo cuti malo detaljniju elaboraciju gore iznetog stava, od strane autora, u nekom sledecem clanku.
Замислите да је на овим изборима уместо Вучићеве странке исти тај број гласова добила нека антизападна националистичка проруска странка. Какве салве незадовољства и санкција би доживела Србија од старне Запада! Одмах би било потегнуто питање легитиности резултата а победници би били оптужени да су до резултата дошли безобзирном медијском манипулацијом.
@Иван Лукић, “Вучићева победа је само знак дисфункционалности парламентарне демократије као политичког система, то није знак да је већина бирача у Србији подлегла колосалној медијској манипулацији која је на њих примењена.”
– Ima smisla.
Sta bi po Vama bila alternativa parlamentarnoj demokratiji?
Иване Лукићу рекосте : Избори су били легални, није пријављена изборна крађа чак ни од стране опозиционих странака које су учествовале на изборима. И слагасте . Било је више од 2000 пријава за крађу каква није виђена никад на нашим просторима и све су прихваћене .
Ја нисам политиколог, за мене је политика само периферно интересовање, тако да ја нисам промишљао оптималан политички систем за Србију. Генерално, ја сам увек парламентарну демократију схватао као најгори од свих могућих политичких система. Фински еко-фашиста Пенти Линкола је рекао да не постоји тако глуп диктатор као што је парламент неке државе.
Кључна ствар је ослободити се комплекса ниже вредности од кога пате Руси и Срби. Они увек гледају на Запад и некритички копирају све што долази одатле, па и политички систем. (Комунизам није измишљен у Русији и Кини, он је као идеја увезен са Запада.) Треба применити такав политички систем који обезбеђује ефикасност друштва и одбрану од страних непријатеља. Није битно да ли је то аутократски систем или партиципативни систем. Све што обезбеђује ефикасност друштва је добродошло. Није битно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве. Аутократски ситем је најефикаснији систем ако је личност на власти просвећена. Ако је аутократа амбициозан, а његове способности не прате ту амбицију, онда је аутократски систем лош. Али и такав систем има једно изванредно својство. Чак и лош владар не може живети вечно. Такође код аутократског система владар, пошто има сву власт, сноси и сву одговорност. Рецимо такав је био случај са енглеским краљем Чарлсом Првим. Са друге стране, парламентарна демократија је убедљиво најгори друштвени систем ако сви грађани, од којих се регрутују чланови политичких странака, имају низак ниво свести. Код парламентарног система не постоји никаква одговорност. Неодговорност народних посланика је чак загарантована чланом 103 Устава Србије. Ма како штетну одлуку да донесу они не могу бити позвани на одговорност због те одлуке. У извесном смислу, Србија је пример огољене суштине парламентаризма. Људи се удружују у странке да би остваривали појединачне материјалне интересе. Српски парламентаризам се ни по чему не разликује од западног осим по томе што су Срби примитивни људи и код њих се све одмах види као на длану. У српском парламентаризму се види огољена суштина парламентаризма као неспутане бруталне борбе за појединачне материјалне интересе. Уместо контроле власти, у Србији се парламентаризам схвата као прилика за некажњену злоупотребу, као апсолутна власт која је само временски ограничена трајањем мандата. Срби су у пракси показали суштину сваког парлментаризма. То је прилика за грабеж. Због тога странке у Србији кратко трају. Довољан је један мандат да се добро награби а после тога странка више није ни потребна и она нестаје. Понављам, Срби се од других народа разликују само по томе што они не умеју да скривају праве мотиве. Срби су у свом примитивизму можда чак и мање злонамерни од западњака. Западњаци имају велику самоконтролу и они невероватно добро умеју да скривају своје рђаве мотиве. Српски парламентаризам је друго име за смрт у агонији. После само неколико изборних циклуса у Србији је постало јасно да је парламентарна демократија за Србе једна трагична странпутица.
Ја нисам пратио изборни процес. Вероватно је било неких нерегуларности, што није исто што и крађа, које су пријављене и због којих су избори на неким местима били поновљени. Али то не умањује Вучићев изборни резултат који није споран. Нико озбиљан не доводи у питање његову победу. Онај ко губи има право да се љути, али само на себе самог. Вучићева изборна победа је победа једне колосалне персоналне амбиције и воље. Вучић је показао да је неуморан и безобзиран агитатор. Он је све досадашње политичке лидере у Србији свео на карикатуру. У политици су вредноћа, марљивост и упорност врлине. Вучић је показао да има те особине. Трагедија Србије је што те особине нису стављене у функцију заједнице него у функцију Вучићеве личне промоције. Али Срби нису имали другог кандидата који би истим таквим особинама конкурисао Вучићу. То није дефект Вучића него је дефект Србије.
Srbija nikada nije bila demokratska drzava,a evo i zasto:uvek smo izabrali pravog,a kasnije shvatili da je totalno pogresan,Milos Obrenovi je vladao despotski i koristio turske zakone i metode vlasti jer nije znao za druge,kako on tako i njegovi naslednici,Karadjordjevici nisu nista bili bolji,a tek komunisti,nego da dodjemo u 20 vek i to pred kraj:S.Milosevic je predsednik,premijer M.Marjanovic se ne pita nista,menja ga Z.Djindjic koji postaje premijer,predsednik M.Milutinovic broji sitno do haga,menja ih Tadic predsednik vlade Cvetkovic i ne postoji,e onda dolazi ovaj koji postaje premijer,a Toma kao predsednik brine za Bajcetinsku rakiju,posle Toma nastavlja da pece rakiju,a ovaj postaje predsednik republike i da brine o nama nedonoscicima,nego sta sam ono hteo da kazem,da nije bitna funkcija i kako se zove vec totalna vlast,jer predsednik drzave daje pomilovanja,prima i razresava ambasadore i salje telegrame povodom milih i ne milih dogadjaja,e to je njegov posao,nego to i nije najgori slucaj Ruski car Petar veliki je licno potpisivao redovno odsustvo za svakog vojnika,tada ih je carska Rusija imala 10 miliona,pa ti vidi koje vreme gubis samo na potpise,ali sta ces kad covek hoce da drzi sve koce u rukama ne bira se sredstvo,i kao sto rekoh na pocetku Srbija ne da nije demokratska drzava vec to nikada i nece postati,razlog je taj da se kao narod ne ponasamo drzavotvorno vec kao neki narodi iz bivse nam drzava koji su samo hteli njoj da naude,pljackanjem sopstvene drzave ne postaje se omiljen u narodu jer su mnogi dali svoje zivote za tu istu drzavu dali su je za sve nas a ne za nekog pojedinca da je pljacka,neko je ovo skupo platio da bi je neko tek tako olako prodao,zaustavljanjem pljacke sopstvenog naroda i drzave meri se patriotizam.
@Иван Лукић,”Али Срби нису имали другог кандидата који би истим таквим особинама конкурисао Вучићу. То није дефект Вучића него је дефект Србије.”
-Ne zaboravite pri tome da je Vucic imao (i jos uvek ima) neverovatnu logisticku podrsku, koja ga je pre-oblikovala u ovo sto je danas. Neko drugi mu je osmislio imidz, nacin javnog nastupa i sve sto sa tim ide.
Oni koji su je pruzili su bili mozak, on je bio samo izvodjac.
Marljiv, istina, ali ipak samo izvodjac.
I da niko drugi nije imao takvu podrsku.
Inace, u nacelu se slazem, za nas je verovatno najprimereniji neki prosveceni apsolutista koji radi na korist nacije, Srpski Putin, ali njega ocito nema ko da oformi i progura.
Вучић маестрално користи форму парламентаризма за остваривање деспотске власти. Рецимо, шта то значи на почетку “пандемије” да он одлучује о ванредном повећању плата лекара. Буџет није његов лични новац па да он одлучује о ванредним селективним повећањима. Скоро све што он ради излази из оквира његових уставних надлежности. То значи да је у Србији деспотизам маскиран парламентаризмом. Али он не би то могао да ради да народ има идентитет. Само народ без лица може да пасивно посматра такву злоупотребу.
Потпуно сте у праву да Вучић има огромну логистичку подршку. Запад је потпуно овладао техникама манипулације масом. Запад даје инструкције како да Вучић остварује доминацију, али кључна ствар је институција парламента. Тамо се сва манипулација покрива алибијем да су грађани бирали на слободним изборима. Занимљива је била одлука да се спусти цензус на 3%. То је генијалан потез којим је обезбеђено да се безначајни актери залете на привид шансе и тако дају легитимацију изборима. Истовремно сви њихови гласови су улетели директно у СНС резултат. Наравно, бојкот-опозиција није ништа боља. Сад Вучић има један задатак како да обезбеди привид да цела Србија жели независно Косово. То ће се постићи тако што ће се куповати минорни играчи који имају задатак да створе утисак како је то вишестраначка Скупштина. Западни играчи су веома искусни и вешти, они нису тражили да Вучић одмах призна независно Косово. За почетак је било довољно да оданост газди покаже демонтирањем остатка српских институција на Косову. Западни мајстори нису заинтересовани да се ствари одвијају превише брзо па да после крене неконтролисан бес грађана. Жаба се кува постепено. Вучић је вероватно добио цео петогодишњи мандат да одради задатак. Погледајте ту маестралну игру у којој Мило Ђукановић, који има истог газду, пљује по Србији. То служи да прикаже Вучића као патриоту, да му подигне рејтинг код оних који желе да верују у Вучићев патриотизам. Представа је режирана као неки холивудски филм, има дистракција, сензација, специјалних ефеката, драме. Ковид је дошао као поручен да се контролише маса позивањем на здравље људи. А некомпетентни лекари-шарлатани дају покриће “струке”. Чим су кренули протести одмах је вирус постао активнији, као да он на неки начин комуницира са режимом и то тако да “конструктивно сарађује”.
“У суседној Хрватској, где су се парламентарни избори одржали 5. јула, десило се нешто сасвим супротно. Научни ставови, које је режимска пропаганда у Србији означила као „лудило“, остварени су у Хрватској као велики демократски стандард. Наиме, Председник Републике Хрватске, Зоран Милановић, прво је објавио да он као председник не учествује на парламентарним изборима, а затим и да неће гласати да би остао неутралан. Како је рекао, тако је и учинио.”
Морам да прокоментаришем овај пасус. У суседној Хрватској је политичка стабилност постигнута на штету Срба. Тек кад су Срби готово потпуно етнички очишћени, та држава је створила услове за политичку стабилност. Срби су тамо већ више векова сматрани за реметилачки фактор. У временима кризе етничка комплексност државе је препрека за просперитет. Погледајте врло инструктиван пример Белгије. И у другим суседним државама се тежи ка томе да Срби буду етнички очишћени и да се у том процесу хомогенизације постигне политичка стабилност (Црна Гора, псеудо држава Косово, итд.)
За разлику од тих држава где је уочена сметња за постизање политичке стабилности у Србији се и даље трабуња о “највишим стандардима за етничке мањине”. Србија је у ситуацији да стално ратује сама са собом на корист етничких мањина. Разумни народи настоје да етничке мањине биолошки неутралишу насиљем или асимилацијом. Док Србија не буде етнички чиста држава она неће моћи да постигне политичку стабилност јер је много ресурса потребно да би се угодило мањинама а ти ресурси, по правилу, морају да се узимају од већинског народа. Највећа препрека се налази у закржљалим српским мозговима који још увек робују антисрпској комунистичкој идеологији која је била утемељена на идеји да сви треба да имају права и своју хомогену државу осим Срба. Срби не умеју добро да управљају ни сами собом а камоли другима. То је тајна њиховог неуспеха у Југославији. Ако они нису могли да обезбеде доминацију у једној заједници где су били најбројнији народ како би они могли да обезбеде просперитет у некој ЕУ где би они били један од најмањих народа?
“Srbi su u praksi pokazali sustinu svakog parlamentarizma”
Isto koliko je i srpski fudbal pokazao sustinu brazilskog, nemackog, holandskog…Ne verujem da ijedan Englez, Francuz, Amerikanac, vide u srpskom parlamentarizmu sustinu bilo cega svog, osim predrasuda o Srbima.Posto je toliko ljudi rado da se odrekne svoje slobode, a to im je ostalo od titoizma, prosvecenim, na KGB kursevima, majorima KGB-a koji su do juce prisluskivali po kantinama da li neko ogovara pukovnika, a sada se izjasnjavaju o kraju liberalizma, pokazuje se da je problem, ne u neslobodi, vec u tome kome se sloboda prepusta, hrvatskom naredniku, komunistickom aparatciku, stranim placenicima ili ultranacionalisti-EUropejcu-rusofilo-amerikanofilu-sinofilu.Pa, posto nije problem nesloboda, sta su problem izbori ovakvi – kakvi su u Srbiji.I za ovog demokratskog apsolutistu cemo morati da cekamo da umre, kao i za loseg prosvecenog apsolutistu.Veca je verovatnoca da gomila budala dva puta u sto godina da izabere genija za predsednika, nego da se rode dvojica genijalnih prosvecenih apsolutista!
Zavrsni pasus autora teksta o poreklu stanovnika Srbije je odraz primitivizma (i neverovatne nemoci srpskih intelektualaca da izdrze da napisu nesto, a da ne lupe nista do kraja napisanog) koji je u Srbiji opstajao i u SR Srbiji tipa:” To je Samardzicev mali” i odmah katedra na tatinom odeljenju na fakultetu.Ta nesposobnost da se sam stoji uspravno, bez oslanjanja na poreklo, tatu i mamu, pervertirana savremenim pokusajima da se istorija zameni bioloskim poreklom utvrdjenim u DNK laboratoriji, a ovo protegne sto dalje, na pocetak univerzuma po mogucstvu, samo pokazuje nesvest o slobodi i o istoriji.
Узмимо за приимер Русију. Тамо је уведен вишестраначки парламентаризам. Замислимо да је тамо спроведено хиљаду четворогодишњих изборних циклуса. Увек би био исти резултат – дисфункционална Русија. Само захваљујући томе што се појавио енергичан диктатор Русија је консолидована. Ситуација је тражила ефикасно решење, а избори то решење никада не би могли да пруже. Парламентаризам је у Русији једна декорација, више терет него корист. Довољно је погледати ситуацију у САД. Тамо је на видику велика економска криза. Да ли је немилосрдни рат у Конгресу између Демократа и Републиканаца адекватан одговор на ту кризу. Ја бих рекао да није.
Не постоји никакав “рат” између републиканаца и демократа у САД. Обе партије су већ дуго (дуже него што је ико од нас жив) у џепу банкстерског картела који поседује Федерал Ризерв систем, тј. приватну банку која игра улогу централне банке САД. Ова банка је далеко највећи кредитор САД. Прошле године су држали осам билиона долара америчког дуга и у то име наплатили од САД 575 милијарди долара интерес. Ове године ће бити битно више, јер су још пре него што је корона стигла у САД почели проблеми са ликвидношћу, тако да је ФЕД убацио око билион долара кеша купујући државне обвезнице од банака (које су се у њима нагомилале јер привредни субјекти све више користе раније купљене обвезнице за измиривање обавеза), пре него што је склопио дил са Трампом да позајми министарству финансија до 5-6 билиона долара да би оно наставило та откупљује обвезнице од банака. ФЕД наравно узима интерес на ту позајмицу такође, тако да ће се укупанн интерес који наплаћује од САД приближити билиону долара годишње. Ово наводим само као илустрацију њихове моћи. Што се тиче “рата” између демократа и републиканаца, то је само представа за народ, онај Ибијев народ “пољопривредно-сточарско-кафилеријског типа”, да би веровао да живи у демократији, док све конце уствари вуче овај банкстерски картел, на челу са Ротшилдима и Ракафелерима. Покојни амерички комичар Џорџ Карлин је говорио (за САД): “This country is a private club, and you ain’t in it!”.
Greske u zakljucivanju:
1) iz stanja srpske demokratije zakljucivati na demokratiju uopste
2) iz stanja americke, engleske, francuske …demokratije, zakljucivati na demokratiju uopste
3) iz “prividnosti” demokratije zakljucivati da je bolje ono sto je cini prividom uciniti stvarnim (oligarhije, plutokratije, tehnokratije, autokratije) nego uciniti demokratiju stvarnom – ako su izbori lazni, onda nam ne trebaju, umesto trebaju nam stvarni, a to se jos opravdava “dobrim zivotom” u autokratijama, pa ako se dobro zivi, nije bitno da li se zivi i slobodno (ako te gazda vodi na more, hrani mesom, omogucava seks, nije bitno da li imas dve ili cetiri noge :))))
4) posto je osnova ovih rezonovanja u trampljenju slobode za “dobar zivot”, kojeg po pravilu nema, onda se ova trampa i njen neuspeh zamenjuje biologistickom nuznoscu identiteta, nespojivu sa slobodom volje (novi identiteti koji odstupaju od bioloske nuznosti jesu samo nametnuta volja -Vatikana, Beca….) i politickom slobodom, tako autokratije, na kraju, ne obezbedjuju ni dobar zivot, vec “identitet”, “vrednosti”, “cistote” raznih vrsta…
Sloboda je minimum covekovog zivota, pa jos ako moze i da jede…Kod psa je obrnuto, jelo je minimum, a ako ga gazda pusti jednom nedeljno sa lanca…
Професор суштински брка ствари! Делимично препознаје чињенично стање, али није кадар да из тога изведе закључке који би били у вези са стварношћу и довели до побољшања исте.
Шта више, личи на актуелног властодршца, само што су њему криви сви Срби, а професору Срби пореклом не из Србије.
Председник би свим Србима да мења свест и Српске земље насели Арапима, а професор би да разроди рођену браћу и сестре.
Председник је крај домаћег полицајаца и олоша довео шиптарске и хрватске приде, а кога би професор да се ратосиља Срба – не Србијанаца, питање је сад?!
И један и други би да “.. живе као сав нормалан свет!” , а нормалан свет су им Хрвати, Енглези, …
Суштински, ствар је на другим странама!
Суседна Хрватска је део Евро-Атлантиде, а Срби и Србија објекат иживљавања Евро-Атлантиде.
Ето, у томе је разлика!
Ко је за то крив?
Не Срби насељени у Србију у задњем веку, него Срби интернационалисти који су Солунце-богаље оставили да просе, а Аустроугаске официре у СХС војску примили са чином више, све у име братства и јединства са кољачима из Мачве,…
Тако је Србија пала под окупацију 1915. године, која траје до дана данашњега у овом или оном облику.
Има ли решења?
Наравно, али то мора да ураде родољуби од заната.
Који су то родољуби?
Они које боле ране рода свога, па био тај род из Србије, било где са Балкана и остатка планете.
(Узгред буди речено, моји преци су се населили у Шумадију пре више од два века из околине Пећи, а ту су не знам када дошли из Црне Горе. Када се гледа и по женским линијама имам порекло из свих Српских земаља.)
Већ дуже времена размишљам о родомржњи, родопрезиру, интернационализму у човеку јачем од родољубља, … Питам се одакле то потиче?!
Полазим од себе. Више волим мој пород, родитеље, род, народ, него било чије друге. Дражи су ми моји него туђи, какви год били. Наравно, то не значи да не волим или мрзим оно што није моје, нити да га желим за себе.
Какви су то људи без градације у осећањима, који једнако воле сву децу, родитеље, рођаке, народе? – Они који их немају или су једноставно безосећајни и саможиви.
Одакле још могу да потичу родопрезир и родомржња?
Из страха? Једноставно, слабији се приклањају јачем, то је још један начин преживљавања.
Из жеље за богатсвом, па би да приђу богатима, макар као пси са улице до ограде и некако се провуку и полижу отпатке са земље после гозбе у богаташком дворишту. (А за све псе са улице, ту нема довољно!)
Ето.
П.С.
Наружих човека, а није једини, можда се само повија како ветар дува.
У сваком случају, није за у друштво оних који ће да решавају ствари од националног значаја.
Ух, тек сад сам видео, овај човек и његова породица су велике и неправедне жртве.
Вероватно да и одатле потиче родоотпадништво.
У нечем је у праву, заиста је Србија земља које нема!
Наша отаџбина је сада протекторат Евро-Атлантиде.
Мора се ослободити и у међународним односима наћи у пријатељском друштву.
У унутрашњем уређењу потребна нам је правна држава са раздвојеном законодавном, извршном и судском влашћу.
Волео бих да видим текст предлога професора на тему неопходних корекција унутрашњег уређења.
КУГА, п(ј)есма Милоша Црњанског посвећена је Ники Бартуловићу.
Донекле је и објашњење нашег стања. А надаље позив на суочење са собом, увек изнова.
Онаквим каквим нас Бог ствара по свом лику и подобију и оним — (с)ликом коју својом слободом сами стварамо.
Та слобода увек постоји. Било како да се користи (или не). Као и храброст.
И кад пада киша треба храбрости да се пређе педесет (или седамдесет и седам) метара по пљуску. Ево баш сад.