Свети Архијерејски Синод СПЦ једногласно је донео одлуку о екскомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат
Крвава литија (Фото: Фејсбук страница Душана Бабца)
Године 1937, десила се „Крвава Литија“. Скупштина Краљевине Југославије, уз одобрење намесника кнеза Павла Карађорђевића, и уз залагање председника владе Милана Стојадиновића, требала је да одржи седницу о Конкордату са Ватиканом. Верни народ и свештенство су за тај дан заказали молетествије за оздрављење оболелог патријарха Варнаве. Полиција је забранила тај скуп. Краљ Александар је иначе одбио више предлога конкордата из разлога што је сматрао да задиру у суверенитет земље. Кнез Павле је одобрио потписивање конкордата већ у јулу 1935. уз стављање у изглед могућности да буде ослобођен од квестуре на имање Пратолино крај Фиренце, чији је био једини наследник.
Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Била је замишљена као велика манифестација у борби против Конкордата. У Кнез Михаиловој улици настала је туча и хрвање грађана са жандармима. Интервенција полиције је била веома брутална. Тадашњи министар полиције био је Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов.
Преко улице Краља Петра на горњем углу зграде Народне банке била је постројена жандармерија у више редова. Жандарми дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенство у црквеним одеждама и народ, псујући поповску и српску мајку. По нагласку могло се приметити да су жандарми Хрвати и Словенци.
Ту је пао обливен крвљу и онесвешћен Преосвећени Епископ Шабачки Господин Симеон, повређен по глави односно десном оку, левом рамену и грудном кошу тупим оружјем из непосредне близине. Те повреде су изазвале и мањи потрес мозга. После задобијених повреда Његово Преосвештенство Епископ Господин Симеон пренет је у Патријаршију, где му је указана прва лекарска помоћ, а потом је пренет у санаторијум Живковић.
Том приликом поцепан је и црквени барјак са ликом Светог Саве. Свештенство и народ наставили су литију. Шеф опште полицијске управе града Београда г. Драг. Јовановић командовао је ‘ножеве на пушку’ и дао заповест жандармима да убоду и бију свакога ко се не врати. Увече, 23. јулa 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против.
Фото: Фејсбук страница Душана Бабца
Кнез Павле је захтевао од команданта Београда, генерала Војислава Томића да изведе и војску, што је овај одбио. Убрзо затим, генерал је наводно извршио самоубиство под неразјашњеним околностима. На суђењу Драгом Јовановићу 1945. овај је признао да су генерала Томића заправо убила у његовом стану двојица агената специјалне полиције.
Конкордат је требало да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала. Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим министра војног генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.
Иначе патријарх је сахрањен тек 3. августа 1937. године. Свети Архијерејски Синод СПЦ једногласно је донео одлуку о екскомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат. Победу Цркве и народа у „конкордатској кризи“ епископ Николај Велимировић је прокоментарисао речима:
„Прва борба била је против римокатоличког папе, нашег свагдашњег великог непријатеља, односно против конкордата. Ова је борба, мислим, ево завршена поразом римокатоличког папе“.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Душана Бабца)
Categories: Преносимо
Господин Бабац не износи истину.Конкордат је написан за живота краља Александра и питање је шта би било да је остао жив.Ово ми личи на наслов књиге г.Бабца Александар први витешки краљ,мада не знам шта је у његовом животу било витешко.Подлост ,пакост,злоба и превара,то су му сталне црте његовог живота.
Ради историјске чињенице ваља рећи да је типичан пример комунистичко-интернационалистичке тактике и стратегије по верском питању био и њихово учешће у тзв. Конкордатској борби 1937. године. По инструкција њујоршко-лондонско-московске Комунистичке Интернационале (Коминтерне) и Комунистичке Партије Југославије, комунисти-интернационалисти у Србији били су дужни да учествују у свима акцијама масовних збивања, посебно опозиционарских, који су били усмерени противу колонијалне Владе и извесних владајућих партија у Краљевини Југославији и њихових присталица, да утичу на то и да усмеравају правац текућих збивања, да руководе њима и да пооштравају постојећи сукоб.
На основу тога комунисти-интернационалисти су се умешали и у конкордатску борбу у Србији, која је вођена од стране извесних представника Српске Православне Цркве противу идолатријске, окултне, езотеријске, темпларске Римске католичке мултикорпорације у Риму-Ватикан, због извесних уступака које је колонијална Влада у Југославији на челу са лондонско-вашингтонским најамником Кнезом Павлом Карађорђевићем хтела да учини по уговору са Мусолинјевом фашистичком Италијом.
Комунистима-интернационалистима није било стало до конкордатске борбе у Србији 1937. године, они су се руководили само са односима њујоршко-лондонско-московске Комунистичке Интернационале (Коминтерне) по том осетљивом питању.