Стефан Божић: Од гусала до супер компјутера – стратешка улога митова у савременом свету

Ако је мит „прича за малу децу“, као што поједини тврде, како то да Америка као највећа светска сила не мисли тако

Петар Радичевић, Косовска битка

Зашто је мит моћнији од рационалног?

Оно што је у свету познато под називом „мит“ заправо нам долази из старогрчке речи μῦθος-митос, што значи прича. Такође, устаљени термин у западној војној и академској литератури која се бави тематиком информационог утицаја је narrative, заправо реч изведена од латинског глагола narrare, што значи (ис)причати. Дакле, мит и наратив су синоними за причу.

Последњих година српска ТВ и читалачка публика често је имала прилику да слуша поједине кључне актере српског политичког живота како се својски труде да широким народним масама објасне како је „мит“ нешто архаично, застарело, непотребно, па чак малтене опскурно и опасно због неког, стиче се утисак, мистичног дејства које побуђује све оне који су „изложени“ дејству одређеног (читај: косовског) мита да се понашају крајње неразумно и доносе одлуке које имају искључиво мазохистичко-самоубилачки карактер.

И док су једни сагласни с тим виђењем, а други традиционално држе оно дијаметрално супротно, трећи, као што ћемо у наставку и видети, својим размишљањима, настојањима и праксама озбиљно демантују оне прве и саме митове / приче / наративе разматрају крајње студиозно, прецизно и врло, врло озбиљно. Толико озбиљно да се сликовито може рећи како САД, као јед(и)на светска супер сила издваја фантастично велика новчана средства за истраживања утицаја прича и на тим истраживањима ангажује најбоље стручњаке из својих најпрестижнијих академских и научноистраживачких центара.

Неки од њих овако виде мит / причу / наратив:

„Наратив представља систем прича које деле исте теме, облике и архетипове. Приче су међусобно повезане на начин који ствара једну целину која је већа од збира њених делова. Неки наративи чије приче су добро познате у култури и доследно се препричавају током времена, подижу се до нивоа главног наратива. Они су толико дубоко укорењени да се могу изазвати речима и фразама, без потребе да се говоре посебне приче које их сачињавају. Главни наратив је трансисторијски, дубоко уроњен у културу и проширује се временом. Наративи такође имају јак утицај на ставове и понашање. Они обједињују меморију, формирају емоције, хеуристику и предрасуде у просуђивању, утичу на разлике у групи и ван ње и могу да утичу на основни садржај личног идентитета. Наративи готово никад не стоје сами и део су културног миљеа који садржи комплексан систем међусобно повезаних митова, фолклора и историје.“[1]

„Вредност наратива је у томе да пружа основу за формирање и утицање на начин на који људи размишљају и делују у операционом окружењу.“[2]

Приповедач уз гусле надахњује борце

Недавна америчка мултидисциплинарна био-психо-социјална истраживања показала су да су људи склони да мисле у причама, и због тога је анализа наратива неизоставни део савремених политичких, војних и економских вектора дејстава озбиљних играча на светској политичкој сцени. То управо значи да савремена светска сила моделује своју стратешку комуникацију у складу с конкретном циљном групом којој се обраћа, и то на такав начин да пре свега узима у обзир њену рањивост и подложност (митове, културу, вредности, демографске факторе, психолошке факторе итд.) како би је суштински разумела и подишла јој на прави начин, с циљем да је убеди да изврши неко конкретно жељено понашање.

На стратешком нивоу наративи својом ширином превазилазе одређене циљне групе, и већ самим тим се разматрају као легитимни циљ информационих кампања савремених држава. Дакле, лакше је и целисходније својом причом „таргетирати“ не посебну циљну групу већ њен мит / причу / наратив!

Управо савремени приступ САД информационим операцијама лежи у чињеници да се мора разумети процес изградње наратива и то како се он манифестује у различитим циљним групама, како би се „стратешки наративи“ противника напали на ефикасан начин. Такав приступ у потпуности следује савету Сун Цу-а да је боље да се нападне стратегија непријатеља него његова утврђена одбрана. У САД се стреми развијању нових метода како би се не само оспорили постојећи главни наративи, већ и развили нови који могу да доминирају у наративном простору. У данашње време се развија низ нових софтверских алата, који не само да анализирају наративе и компоненте порука, већ и разумеју како се они прилагођавају и одржавају током времена.

Моћ мита / приче / наратива

Милош Обилић

Кад узмемо у обзир наведено, морамо схватити да је од критичне важности да знамо да када говоримо о српском „Косовском миту“ ми заправо немамо у виду неку тамо „застарелу и превазиђену нерационалну категорију размишљања средњовековног човека“ већ заправо целу једну епопеју са свим њеним ликовима и њиховим особинама, мотивима, циљевима, непријатељима, кулминацијом и решењем њеног заплета које ће свакако оставити на нас снажан емотивни утисак и изазвати у нашем уму приказ слика које ће нас за тренутак учинити саучесницима те приче и доставити нам њену моралну поруку и поуку.

Таква једна прича која се преноси с колена на колено упреда се у националну и историјску свест једног народа и дефинише га у духовном и културном смислу дајући му печат његове непоновљиве јединствености, а његовим припадницима обезбеђује духовну призму опажања и тумачења догађаја у реалном свету и адекватног дејствовања у погледу њих. У прилог томе да су приче најбитнији психолошки механизам идентификације и консолидације појединаца можда најбоље говори српска национална историја са својим епосом који је настао за време дуге Османске владавине. Управо су православни хришћански идентитет као „главни наратив“ и песме које су се преносиле усменим путем били носиоци српске националне приче у току вишевековних искушења и као такви служили циљу заједничког уједињења и ослобођења српског народа. Из историјске, практичне и научне перспективе неоспорна је неопходност борбе једног народа за његове приче. Потврду тога имамо у историји и пракси, а у задње време и у престижним западним студијама, радовима признатих аутора и најзад у многобројним званичним војним доктринама[3] и публикацијама војске САД. Ако је мит „прича за малу децу“ као што поједини тврде, како то да САД као највећа светска сила са годишњим војним буџетом од преко 700 милијарди америчких долара не мисле тако?

Последице потцењивања мита / приче / наратива

Савремено информационо доба са својим напредним технологијама без сваке сумње обликује данашње бојиште онако како је то својевремено радила појава далекометне артиљерије и авијације, само што данас, уместо преоравања непријатељских ешелона и линија одбране бризантним експлозивом, информационе операције уз помоћ својих носилаца преоравају срца и душе људи тумбајући и мењајући њихове вредности, веровања и ставове не би ли их учинили неутемељеним и раскорењеним јединкама које се неће идентификовати с јасно дефинисаним вредностима и бити спремни да стану у њихову заштиту. Овакав приступ борби против непријатеља, подривањем његовог историјског и културног наслеђа у материјалном смислу можда и не проузрокује (увек) велику штету; ипак, ако пажљиво сагледамо последице оваквог деловања са духовне стране не можемо а да не приметимо контуре свесног и намерног духовног геноцида. За разлику од класичног пропагандног деловања које има за циљ да створи дехуманизујућу представу о непријатељу и етикетира га разним погрдним називима, или пак да мобилизује сопствено јавно мњење за подузимање ратних радњи, напад на националне приче срачунат је на то да прекине духовно-историјско-културну везу једног народа са самим собом на начин да се он, одричући се својих националних прича, практично одрекне свог идентитета истовремено прихватајући поједина „демократска“, „права“, „напредна“ или било каква друга схватања које противник жели да уклини између прошлости и садашњости, како би преузео контролу над обликовањем будућности тог истог народа. Неозбиљност и свестрано потцењивање сврхе, места и улоге мита/приче/наратива за један народ у савременом свету може имати несагледиве последице у не тако далекој будућности.

Постоји двојака опасност:

  1. Опасност од негације, подривања и релативизације сопственог мита / приче / наратива

Она се огледа у заустављању духовног и идентитетског полета једног народа а за последицу има његово осипање, пасивизацију и научену беспомоћност током времена. Ово је нешто кроз шта је српски народ прошао више пута у 20. веку, док с друге стране видимо да ни моћне државе попут САД нису имуне на ову опасност која се тренутно манифестује кроз насилне протесте, рушење статуа по савезним државама и релативизовање сопствене националне историје.

  1. Опасност од стварања противничког (анти)мита/приче/наратива

Њу најбоље приказује појава разних „топографских нација“ (географских области које су вештачким путем уздигнуте на ниво државног ентитета с псеудо-етничким карактеристикама) које свој новопечени идентитет темеље на мржњи према својој првобитној историјско-етничко-културној матици и њеним припадницима који говоре истим или једва различитим дијалектом истог језика.

Урош Предић, Косовка девојка (Фото: Политика)

Не може се повући јасна линија између узрока и последица ове две опасности, и њихова дубља анализа тражи студиознији приступ. Ипак, оно што им је несумњиво заједничко је што је њихов корен и узрок намерно (а можда негде с неразумевањем и ненамерно) подривање мита/приче/наратива у сваком смислу. Историјских примера само у 20. веку и у нашем најнепосреднијем окружењу, нажалост, има на претек. Уосталом видимо и сами шта, како и зашто се збива у садашњој Црној Гори, нашој јужној покрајини Косову и Метохији и другде…

Од епохе гусала до нашег времена супер компјутера митови / приче / наративи су имали и имају моћ да привуку, информишу, васпитају, преобразе, надахну и утичу на перцепцију и понашање људи. Најјаче државе света су тога свесне и своје приче штите институционално и на највишем могућем нивоу. Стога, немојмо се заваравати како су наше националне приче небитне сада или како ће икада бити небитне било за нас, било за свет. Оне нас надахњују и из њих црпимо живот као нација, истовремено служећи као знак препознатљивости у нашем дијалогу с другим културама.

Онај ко апелује на разум Србина да се одрекне значаја 28. јуна, нека проба да каже Американцу да се одрекне 4. јула или Русу да се одрекне 9. маја.

Свакако, сврсисходније би било артикулисати национални мит, уставно и законски га заштитити као елемент националног идентитета од државног значаја, дефинисати његов стратешки циљ и у складу с њим усмерити напоре политике на унутрашњем и спољашњем плану. Тако раде савремене и озбиљне државе.


[1] Seese G. … [et al.] Narratives as the Target: A Human Dimension Paradigm Shift / White Paper on Bio-Psycho-Social Applications to Cognitive Engagement: A Strategic Multi-Layer Assessment (SMA) Periodic Publication, October 2016

[2] Field Manual No. 3-13: Inform and influence activities / Headquarters, Department of the army, Washington, DC, 25 January 2013 С. 1-4

[3] Joint Publication 3-13: Information Operations, 2014



Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , , , ,

4 replies

  1. Десетерац је моћан, а у комбинацији са гуслама – убитачан за
    НСП.
    Схватили су непријатељи Бога и Човека да су:
    “ГУСЛЕ МОЋНО ОРУЖИЈЕ ДОБРА!“
    “ГУСЛЕ МОЋНО ОРУЖИЈЕ СРБА!“
    Зато и раде на истребљењу “десетерца“, укидању епске народне
    поезије из школских програма.
    ОНО ШТО ЈЕ ПРАЋКА СА ЦАРА ДАВИДА, У БОРБИ ПРОТИВ
    ГОЛИЈАТА, ТО СУ ГУСЛЕ СРБИМА У БОРБИ ПРОТИВ “НАТО
    ГОЛИЈАТА“; А ОНО ШТО ЈЕ КАМЕН ЗА ПРАЋКУ ЦАРА ДАВИДА,
    КОЈИМ УБИЈА ГОЛИЈАТА, ТО СУ ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ У
    ДЕСЕТЕРЦУ ЗА СРБСКЕ ГУСЛЕ.
    Због тога би требало обновити гуслање и појање уз гусле у
    портама – храмовним/црквеним двориштима – после сваке
    СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ.
    Ово нарочито зарад Благослова народа србскога,
    од Светога Саве и Светога Кнеза Лазара, из Небеске
    Србије.
    “С неба шље благослов Свети Отац Сава…“
    А Цар Лазар придодаје:

    “КНЕЖЕВ БЛАГОСЛОВ
    ПРЕД КОСОВСКУ БИТКУ

    Браћо драга из епохе ове
    Сјећате л’ се књиге Муратове
    Што но дође до Лазара Кнеза
    Да му царство на Косову преда?
    Сад Косову опет неман пријети
    Настоји га од Срба отети,
    Уз домаће гњиде и фукаре,
    Што га дају за прљаве паре.
    Покољењу што Косово чува
    Сад Кнежевог треба благослова,
    А да Богом вазда га требаше,
    Да л’ би вако ишла пјесма ова:
    Кад Лазару ситна књига дође,
    Књигу гледа, у Бога се нада.
    Да је коме послушати сада
    Како кнеже Србе благосиља:
    ‘Ко је Србин и србскога рода,
    И од србске крви и кољена,
    Те долази на бој на Косово: .
    Бог му сваког добра подарио,
    А од руке све му родно било,
    И у пољу бјелица пшеница,
    И у брду винова лозица.
    Блага имо за сваког кољена!
    У кући му сва здрава дјечица,
    Свако мушко – јунак до јунака,
    Свако женско – дична србска мајка.
    Потомство му име проносило,
    Проносило, њим се поносило,
    Све докле је свијета и вијека!
    Поглавари, вође и кнезови,
    Сви јунаци, србски витезови,
    Част и слава нек вас увијек прате
    Који србско царство сачувате’„
    Станко Бобић, из Канаде, војник по позиву и духу!

    Свиђа ми се

  2. Запретавање себе

    Запретимо своје ватре
    Запретимо своје снове
    Да нам наду зло не затре
    Запретимо и митове

    Запретимо своја врела
    Под пепео топли сиви
    Запретимо своја дјела
    Барем нешто нек преживи

    Запретимо своје вене
    Запретимо Светог Вида
    Сачувајмо своје гене
    Изрониће Атлантида

    Момчило

    Свиђа ми се

  3. Гуслар на слици је сликар Михаило Миловановић из Ужица, прва жртва Ужичке републике. Комунисти су га убили за пример, јер је сликао мотиве са Солунског фронта и албанске голготе. Једну митологију је требало сломити да би насталс друга, о пиониркама које у кикицама носе поруке из Штаба.

    А текст је одличан.

    Свиђа ми се

  4. Да… Прича и Наратив, али не као такви, већ у форми стиха – како код Срба, тако и у других народа с најжилавијим и најживотнијим митовима. У српском случају то је усредоточено у Косовском циклусу, с којим се преплићу, у њега увиру или из њега извиру, сви остали циклуси Српског Епоса.
    Слика с гусларем и Солунцима подсети ме на једног француског новинара из тог доба, који је описао своја осећања при сусрету са гуслама: звук тог њему непознатог инструмента, сливеног са гласом певача толико га је узбуркао, растужио и испунио неком јарошћу и снагом у исти мах, да је био спреман да сместа с нашим војницима голорук појури на непријатељске положаје… Није разумео ни једне једине речи песме, а све је схватио!
    Добар стих, по речима једног изузетног, а код нас досад непревођеног савременог руског мислиоца, има ту моћ да се некако утка у живо ткиво човека, његово биће и природу… Ту моћ немају ни музика, ни склулптура, ни слика и с њом повезане уметности… Утисци које оне остављају на нас доста су површнији, и временом бледе… можда зато што су у Поезији све те уметности садржане, док обрнуто то није случај…
    Добро је имати овакве анализе и разматрања; али поуздано знам да је у последњих 20 година и без њих било идеја и покушаја у Србији да се ова лична карта нашег бића, Српски Епос, новим покољењима понуди у савременом, пријемчивијем „паковању“. Одређену подршку било је могуће задобити и на страни… али у Србији никако, и кад се дође до те тачке, свако прегнуће нагло пада у воду. Зато што ми одавно немамо ни Цркву ни Државу (тачније: обезглављене су), а још мање Културну Јавност или Културну Политику (ово што нам се годинама представља у својству носилаца културе је скуп међусобно завађених кланова и ситних шићарџија и ћифти. Талентима је ту сваки приступ затворен).
    То је оно са чим треба да се суочимо. И према томе равнамо.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s