Треба ли да нас забрине Вучићева „очинска“ туга над „помамљеним“ дијелом свог народа? У чему је Србија ослабљена?

Часлав Д. Копривица на оснивачком сабрању Покрета (Извор: Снимак екрана/Хелмкаст)

За мање од 24 часа, између Вучићеве конференције за штампу 7. и 8. јула промијенило се пуно тога: теме, тон, реторика, израз лица. На првој је наступио као „отац нације“ који наставља да бдије над њеним здрављем и добробићу, као свих мјесеци за вријеме прве опсаде короне, када је у сарадњи са бираним представницима пропагандом страха обоготворене „струке“ доносио одлуке за које се тврдило да су за општу добробит. А онда је пред изборе „струка“ волшебно готово ишчезла из медија, а пандемија није била диктирана као једина тема која истискује све остале. Тада је исти човјек, који је отужно „богорадио“ да разумијемо и прихватимо (наметане) мјере, све то преко ноћи суспендовао, да би се могла овјерити власт и кренути даље – све даље од Косова и Метохије, а све ближе (наводно) ЕУ.

Заправо, учињена су много већа попуштања, него што је било потребно Вучићу да би добио малтене именовани, а не изабрани сазив Скупштине – укинута су сва ограничења у градском и међуградском превозу које је претходно „струка“ тражила, нијесу тражени негативни тестови за улазак у Србију, иако је „струка“ претходно надугачко објашњавала како и зашто је то неопходно, а „отац нације“ је наградио своје од карантина унервожене грађане – даровавши им фудбалски „дерби“ и „гламурозно“ отварање тржних центара. Резултат је био тај да се епидемиолошка ситуација у врло кратком времену погоршала, што се незванично брзо прочуло, али се у медијима крило – док се не заврши „изборни процес“, уосталом препун изборних манипулација и крађи, од стране СНС. И послије свега, исти човјек који је директно скривио оно што није „други пик“, већ експлозија епидемије, имао је смјелости да се појави и обавијести нацију да је, пошто је уредно обавила оно што је „отац нације“ тражио – „редовно одсуство“ из здравственог притвора окончано и да се мора назад. Када човјек добије слободу, а убрзо му је ограниче, то се увијек тешко прима, али када се ограничења траже због ситуације настале искључиво због прозирних манипулативних потезā онога ко поново тражи увођење истих тих ограничења – то је заиста превише. Међутим, као и многи ауторитарни владаоци, он је себе био убиједио да перформанс звани „избори“ (од 21. јуна) одражава стварно расположење грађана, и да с таквом подршком може наредити шта му воља, нарочито (поново) „због наших родитеља, деда и бака“ – на које је на мјесец дана био заборавио, да би приграбио сву власт – овога пута „за нашу децу“.

Протест у Београду 7. јула 2020. (Фото: Владимир Живојиновић)

И послије прве конференције, када је народ схватио да из прољећног мора назад у љетњи карантин, и то због самовољи и злочиначки неодговорне обијести једног човјека, који је њима, њиховим здрављем, њиховим животима и смртима бестидно изманипулисао, а достојанство и интелигенцију дрско увриједио – наступио је спонтани и тренутни излив гнијева. Мјере против распиривања епидемије из руку и устију њеног првораспиривача биле су само повод за огромно незадовољство. У првом тренутку су се били искупили грађани разних идеолошких афилијација, којима је заједнички био револт, а вјероватно и већ увријежено гађење од Вучића. Но умјесто пукога револта, који је само излив бијеса, народ је осјетио – а ако никако другачије, то се, нарочито код историјских народа, понекад зна осјетити „из трбуха“ – да је разлог изборно-коронашке манипулације Косово и Метохија. И тада се пропјевало оно што свих посљедњих мјесеци на скуповима подршке браћи у Црној Гори чуло – косовске пјесме. Када Срби бране Цркву и светиње у Црној Гори, када се у Србији и Српској солидаришу с браћом, када бране достојанство (као у ноћи између 7. и 8. јула) – пјевају једно и исто – о Косову. Косово је кровни синоним за оно што јесмо, за све што ваља у ономе што јесмо и што можемо бити.

Народ је разумио да је разлог манипулације његовим здрављем, његовом вољом и његовим образом – предаја Косова, на којој Вучић ради од доласка на власт, да би у посљедње три године френетично појачао пропагандно-политичку кампању. Зато је изборни симулакрум морао да се обави у вјештачком интермецу који је осмислио коронохушкач Вучић. С потписаним признањем „Косове“ он, врло је могуће, не би могао добити изборе, у ствари, сада видимо, питање је да ли би избора (за њега) и било. А опет, до јесени се није смјело чекати на њихово одржавање, јер га је ритам спољашњих догађаја (амерички предсједнички избори, али не само то) нагонио на то. Дакле, догађаји су њега тјерали на убрзавање велеиздајничке агенде, а он је због тога тјерао све нас – на биралишта, стадионе, респираторе…

Александар Вучић у изборном штабу СНС-а после затварања бирачких места, 21. 6. 2020. (Фото: Танјуг)

Али избили су протести увече седмог јула, брзином која се није могла организовати, а силином која се није могла игнорисати, и Вучић је добио поруку да:

• народ схвата шта је Вучић урадио (с короном) и шта намјерава да уради (с КиМ)
• народу није свеједно шта ће бити с Косовом и Метохијом, и то не тек начелно, већ је довољно велики број људи спреман да отворено изрази своје најдубље огорчење срамним Вучићевим покушајима би и његов режим могао упасти у спиралу делегитимисања власти, слично оној која се десила у Црној Гори.

И тиме долазимо до одговора на питање ко је организовао прекјучерашњи протест пред Скупштином, о чему се већ два дана, усрдно одрађујући своје апанаже, здушно јавно питају режимски „аналитичари“: као што је српски народ у Црној Гори „подигао“ Мило Ђукановић – а не СПЦ, не српске или руске тајне службе, као што трагикомично инсиниуирају дукљанске режимлије, тако је и прексиноћ народ пред Скупштином Србије „сабрао“ сам Александар Вучић. Ако су се поменути прорежимски плиткоумници, не тако плитких џепова, с правом ругали немоћним конструкцијама дукљанске пропаганде, зашто им сада не пада на памет интерпретативна варијанта о спонтаном окупљању 7. јула? Иста ствар која је у Црној Гори параноја, овдје је извјесна? Додуше, није све ни прије двије ноћи било спонтано: уочени су убачени полицајци у цивилу и грађани криминогених физиономија, чије је задужење било или да праве изгреде који ће се приписати демонстрантима, или да туку (праве) демонстранте. Никакве неформалне скупине не могу извести на улицу петнаест-двадесет хиљада људи сат након предсједниковог иступа, али зато државне, параполицијске структуре могу „задејствовати“ неколико стотина бираних кадрова.

А „стране службе“, како рече уцвељени „отац нација“, израза лица који није могло сакрити разочарања због тога што му није успјело не само да превари свој народ поводом Косова и Метохије него и да се докопа суштинске, а не тек формалне легитимности? Истог дана, само неколико сати раније, када је и предјседник изнио инсинуацију да иза овога стоје стране службе, на страници Центра за евроатлантске студије у Београду, који тијесно сарађује с амбасадором САД, која је данас осудила демонстрације, могли смо прочитати овакве интерпретације:

„ЦЕАС указује да су главне вође насилних демонстрација које је јавност имала прилику да види изразито проруски настројени актери јавног живота који не бирају средства да делигитимишу покушаје Републике Србије да под окриљем политичког Запада постигну компромис о новом статусу Косова […] који би уважио аргументе РС с једне, а задржао је на европском путу с друге стране. Зато тренутак њиховог одржавања, дан-два пре важних састанака које државни врха има управо у вези са дијалогом са Приштином“.

Да ли је притом руска страна имала толико моћ да темпира експлозију епидемије, за који је кључни кривац евроатлантски посвећени Вучић –то труст независних и човјекољубљем надахнутих мозгова под вођством заклете натисткиње Јелене Милић, најискренијег другосрбијанског лобисте за Вучића, није прецизирао. На другој конференцији за новинаре, када је упитан да ли руски чинилац стоји иза првог протеста, Вучић је упадљиво избјегао да демантује инсинуацију садржану у питању новинара из прорежимског електронског медија. Сјутрадан, тј. данас, послије другог протестног скупа против главног менаџера короне у Србији и „разграничиоца“ Србије од Косова и Метохије, постало је и јасно зашто. Провучићевски Курир на насловној страници доноси сљедећи наслов: „УДАР НА СРБИЈУ: Десничарске, проруске снаге стоје иза протеста!“, изнад којег стоје слике неколико личности из политичког живова. Први и трећи су другог, односно првог дана били демонстративно маргинализовани од масе грађана – као, уосталом, и друге фигуре из страначког живота. Други од поменутих није виђен на протестима, али је због својих веза у Русији, по принципу креативне инсинуације лишене било каквих доказа, био погодан да буде употребљен за оцрњивање.

Са протеста у Нишу (Фото: Саша Ђорђевић/Anadolu Agency)

Исто тако, данас је, на једном провучићевском електронском медију виђен врло „упечатљив“ наступ имао и традиционални заговорник свеприсутности „руског зла“ у Југоисточној Европи, посланик СНС Драган Шормаз, начелник делегације Србије у Парламентарној скупштини НАТО, који се због „непристрасности“ и „моралне уравнотежености“ својег јавног говора слободно може назвати натовским оруђем које говори. Он је са жаром, као да обраћа јавности у Албанији или Хрватској, говорио најружније ствари о Русији, као да је извјесно да ће то српским гледаоцима бити пријемчиво и прихватљиво. Укратко, у току је антируска кампања Вучићеве клике која тиме шаље јасну поруку вјерности својим западњачким надзорницима, а вјероватно и траже неку врсту оправдања због кашњења у испуњавању одавно обећанога. Као и њихове „колеге“ из дукљанског режима у Подгорици, не могавши да препознају „свој“ народ, који их је предуго навикао на послушност и пријегор у понижењу, покушавају с изумијевањем узрока и изговора за побуну негдје споља.…

Још једна ствар је била занимљива у јучерашњем Вучићевом ламентирању над „незахвалним народом“, којем Вучић и вучићевци увредљиво подмећу домаће и/или стране „гониче“ воље. Двапут је изговорио да је овим демонстрацијама Србија ослабљена. Додуше, једном рече и да овим неће бити ослабљена – али то треба схватити управо супротно, као и када, сада већ годинама, тврди да никакво рјешење Косовског питања није „на столу“, на видику и сл, а он већ стигао до углављивања танчина велеиздајничке предаје Косова и Метохије. Ваљда нико (разуман) не жели да слаби своју земљу, чак ако јој њени званичници представници нијесу по вољи. Треба ли да нас забрине Вучићева „очинска“ туга над „помамљеним“ дијелом свог народа? У чему је Србија ослабљена? У напорима да се што прије дође до коначног, „правног обавезујућег и свеобухватног споразума о нормализовању односа“ – између „Србије“ и „Косова“, тј. између нас – и нас, који би(смо) тиме постали неки они. Ово је, одавно знамо, еуфемизам за признање „суверене државе Косова“ од стране Србије, при чему се то, макар у Србији, не би звало признањем – да би Вучић сачувао свој пропагандни симулакрум за све своје послушне, уцијењене и нишче духом – али би посљедице споразума биле истовјетне правном признању. Ако ове демонстрације заиста слабе Вучића, као званичног представника Србије, у његовом настојању да преда Косово и Метохију, да Србију државно осакати, а Србе идентитетски погуби – тада је ово „слабљење“ више него добродошло.

Александар Вучић (Фото: Дарко Војиновић/АП Фото)

А ко је за то крив? Поред „традиционалних“ хулигана, острашћених вођа опозиције – за које нема никаквих доказа, макар у виду једне-једине поруке (ни на налозима на друштвеним мрежама, нити у преписци, коју државне структуре, нема сумње, прате) – тада творцима ове лаже мора бити јасно да се она неће одржати. Зато је изумљен нови „непријатељ“ – моћан, велики, штавише братски, па утолико опаснији: Руси. Вучић је од Русије добио у року од неколико седмица два непријатна ударца: најприје му није дозвољено да иде у раније договорену посјету Москви прије избора, али ја зато неколико дана прије њих у посјету Србији дошао Лавров. Вучић је, по свему судећи, био толико затечен неугодном природом разговора с Лавровим, да је чак и на конференцији за штампу признао да је било „непријатних“ тонова. Нема сумње да се разговарало превасходно о Косову и Метохији и да је посјета била уприличена уочи намјераваног путовања у Вашингтон, пред сам Видовдан. Воле Американци српске Видовдане, а и Васкрсе… – а тога су се, очигледно, и Руси прибојавали. У чему је, дакле, „Србија ослабљена“ прексиноћним и синоћним демонстрацијама? У томе што њен предсједник сада може с много мањом сигурношћу и самоувјереношћу преговарати о ономе што годинама спрема: правну предају Косова и Метохије.

Разумије се, то што се матица политичког живота Србије преселила на улице, а што је посљедице вишегодишњега „испошћавања“ њиховога бића и достојанства – које, додуше, није отпочело с Вучићем, али га је он усавршио – носи и извјесне опасности. Не зна се носилац протеста, односно могуће је да га (засад) нема, што значи да не постоје ни захтјеви протеста. Њихова артикулација, рецимо на начин како је то предложено у јучерашњем саопштењу Покрета за одбрану Косова и Метохије, била би пожељна, јер би се онда имало о чему преговарати с Вучићем, односно било би могуће тражење излаза ка, каквом-таквом, нормализовању политичког, па и друштвеног живота у Србији.

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 9. 7. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Избори 2020., КиМ, Часлав Копривица, протести