Већ на самом почетку прексиноћних протеста велики број бивао је препознат по специфичном начину понашања, мирном стајању и чекању по ободима скупа
Фото: ЕПА-EФE/Коча Сулејмановић
Искуснији демонстранти и посматрачи прилика побуна против режима Александра Вучића, они који различитим поводима протестују на улицама Београда годинама уназад, увелико знају да су најнезгоднији и најбруталнији у односу према грађанима, не полицајци у униформама, којих у већини случајева, заправо, није ни било на улицама, већ такозвани параполицајци, односно мушкарци у цивилу, без икаквих обележја и назнака да су припадници служби за успостављање јавног реда и мира.
Већ на самом почетку прексиноћних протеста на платоу испред Скупштине Србије, велики број њих под сумњама учесника да су ту да би, како их већ колоквијално описују, „чистили“ терен од грађана, бивао је препознат по специфичном начину понашања, мирном стајању и чекању по ободима скупа, непрестано разговарајући телефоном, без икакве заинтересованости за садржај и мотиве побуне, већ искључиво оне који учествују у томе.
Овога пута, међутим, у брутално разбијање протеста укључили су се у великом броју и „прави“ полицајци под пуном опремом, за разлику од претходних демонстрација, које, уистину, нису биле ни приближног интензитета, и то не само зато што је на њима овог пута био присутан и приличан број оних који би се могли назвати хулиганима, већ и претежно због тога што су они који не спадају под такве одреднице, а описују се као обични грађани, имали много јачу вољу и истрајност да изразе бунт против режима.
Нагли прелазак из жустријих демонстрација у буквални рат између полицајаца, параполицајаца и грађана, где су већина страдалих, заправо, били обични људи, а не насилници који нападају полицију, отпустио је из својих „посматрачких мисија“ и насилнике у цивилу који су хватали људе, обарали их на под, притискали им главе о бетон, приводили и одводили ко зна где…
Оно чему је ауторка ових редова сведочила, а односи се на немилост којој су униформисани припадници полиције излагали све који би им се нашли на путу приликом кретања у јуриш на демонстранте, била је и свађа са њима.
Полицајци су демонстранте испод шлемова псовали, свађали се, чикали, а да окупљени „шутирају мртвог коња“ и даље га брутално ударајући пендрецима, била је готово свеприсутна појава.
Количина сузавца која је два сата непрестано испаљивана у масу, испуњавала је простор не само у околним већ и у удаљенијим улицама, којима су уплакани људи, у полусвести, тумарали не би ли нашли излаз из пакла које су им приредили они који би требало да их чувају од опасности уместо што их пребијају само зато што су се те ноћи нашли испред Скупштине Србије.
Снежана Чонградин
Допуна наслова и опрема: Стање ствари