Суд казнио „Политику“ јер није вратила старо заглавље и имена породице Рибникар

Суд ће овакве, и веће, новчане казне одређивати све дотле док Политика НМ не изврши у потпуности обавезе одређене пресудом Апелационог суда

Старо заглавље листа Политика (Извор: Између јаве и сна)

Заступник Дарка Д. Рибникара саопштио је данас да је Политика НМ, по одлуци Првог основног суда у Београду, дужна да плати 300.000 динара због неизвршења пресуде којом јој је наложено да врати стару главу листа Политика и стави имена породице Рибникар, оснивача листа Политика, назад на насловну страну уз главу листа.

„Суд ће овакве, и веће, новчане казне одређивати све дотле док Политика НМ не изврши у потпуности обавезе одређене пресудом Апелационог суда од 4. септембра 2019. године! Надамо се да одговорна лица у ПОЛИТИЦИ НМ ову ситуацију схватају озбиљно и да ће коначно извршити оно што од њих Суд тражи, а јавност очекује, већ више од 8 месеци!“ – стоји у саопштењу.

Овим путем поново је упућен позив директорки и в. д. главног и одговорног уредника да поступе према Решењу о извршењу од 10. јануара ове године.

„Подсећамо да постоје и друге правне могућности да их се на то принуди уколико већ они сами нису ни вољни ни спремни да спроведу оно што Суд налаже“ – наводи се у саопштењу.

Милош Ђошић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Данас, 4. 7. 2020)



Категорије:Вести над вестима

Ознаке:,

4 replies

  1. ДУШАН БУКОВИЋ: СЛУЧАЈ ВЛАДИСЛАВА РИБНИКАРА

    Владислав Рибникар (1900 -1965), политичар, новинар и директор београдске „Политике“, пре Другог светског рата припадао је Демократској странци и био је члан Главног одбора. Био је познат као левичар-интернационалиста. Први његов контакт са Совјетским интернационалистима датира од 1928. године, када је због једне афере са једном чланицом ГПУ са којом је имао интимне односе пристао да ради за рачун совјетске тајне политичке полиције. Од тада Рибникарева „Политика“ постаје интерналистичко-левичарски лист. За време рата сарађује једно време са немачким окупаторима у Србији. У његовој кући у јуну 1941. године донета је одлука о покретању буржоаско-демократске револуције у Србији под командом Павелићевог емисара, великохрватског тиранина Јосипа Броза тзв. „Тита“, која је била само нагли прелаз у великохрватску, интермаријумску, фабијанску и коминтерновско-троцкистичко пролетерску. У току 1941 и 1942. године хапси га Недићева полиција у Београду и упућује у логор на Бањици. На немачку интервенцију ослобођен је први и други пут. У другој половини 1943. године одлази у Јајце и постаје члан Президијума АВНОЈ.
    У овом контексту вредно је указати да је у чикашкој „Слободи”, објављен значајан чланак под насловом „Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара“, који гласи…

    ДОКАЗИ О САРАДЊИ КОМУНИСТА СА ОКУПАТОРОМ – СЛУЧАЈ ВЛАДИСЛАВА РИБНИКАРА

    У низу многобројних доказа и докумената о сарадњи Титовог „народно-ослободилачког” покрета с Немцима и осталим окупаторима, међу најкарактеристичније спаде случај сувласника и директора највећег српског дневног листа „Политике” Владислава Рибникара.

    После смрти свога оца д-ра Слободана Рибникара 1924. Рибникар се, у то време апсолвент архитектуре, нашао стицајем прилика као поседник највећег броја акција на челу овога познатог дневника. Он је, по праву наслеђа, без икаквих личних и интелектуалних способности постао његов главни директор.

    Лист у то време стварно уређује и даје политички тон и правац писању његов главни уредник д-р Милан Гавриловић. Док је административна и персонално материјална страна у рукама његовог власника Рибникара, који са осталим главним акционарима Тановићем, Миленовићем и Дисом Стефановићем сачињавала главну управу. „Политика”, која у периоду анексионе кризе и балканских ратова са својим уредницима браћом Рибникарима, Дарком и Владиславом, који ће као резервни официри и погинути на Мачковом Камену 1914, била је на достојној националној и демократској висини и остала таква све до 1928.

    Крајем 1928 десиће се у „Политици” велике промене које су наступиле под утицајем једног догађаја, који ће одиграти пресудну улогу у животу и политичком држању њеног директора, иначе и до тада познатог авантуристе и сладострасника Владислава Рибникара. Октобра 1928. тадашњи властодршци у Совјетском Савезу били су организовали свечану прославу десетогодишњице совјетске власти. Одлучили су да на ову прославу позову као госте читав низ новинара, књижевника, политичара и јавних радника из цеога света, у првом реду припадника комунистичког покрета. Затим познатих левичара и либерала за које су веровали, да ће после повратка у своје земље повољно писати и говорити о Совјетском Савезу.

    Из Југославије су били позвати: Драгиша Васић и вајар Сретен Стојановић, у то време изразити левичар и преко свога брата д-ра Младана Стојановића, члана КПЈ у блиској вези с тадашњим партијским вођством. Од стране Хрвата комунистички књижевници Мирослав Крлежа и Август Цесарец, а од Словенаца комуниста и књижевник Ловро Кухар. Сви су они отишли посредством Совјетског посланства у Букурешту, пошто у то време Југославија није имала дипломатских односа са Совјетима. Овој југословенској делегацији се у Букурешту придружио и Рибникар. Он није био званично позват, али је пошао за свој рачун. Жељан сензација и авантура, а и да би на неки начин за себе лично, а делимично и за лист извукао какве материјалне концесије од богатих пропагандних фондова Коминтерне, чији је штаб у то време био у Москви. Познато је да је Рибникар био велики коцкар, женскарош и расипник, те да је на коцки и финансирању својих многобројних љубавница често губио милионске суме. Кад је Рибникар стигао у Москву и када су многобројни агенти Коминтерне видели с киме имају посла, облетали су око њега и ступили у акцију. Будући да је био у питању директор и власник највећег дневног листа у Југославији, подробно су испитали све његове слабе стране, те су се осведочили да његова слабост према лепом полу долази на прво место. Ради тога су му у хотелу у коме је био отсео подметнули необично лепу и заводљиву девојку, која је била њихов агент.

    Приликом свога каснијег саслушања маја 1942. од стране српске специјалне полиције у Београду, Рибникар дословно каже: „Дошла је у мој хотел претставивши се као новинарка, сарадница агенције ‘Таса’, да ме интервјуише о мојим утисцима у Совјетском Савезу, а и о политичким приликама у нашој земљи. Била је врло млада, не више од 20 година, лепа и симпатична. Мени се претставила под именом Евдокија. После краћег разговора почела се као змија увијати око мене. Убрзо сам заборавио да сам у Београду оставио жену и децу, велике и неодложне послове у управи листа и сав сам јој се предао. Она је пристала да се пресели код мене у хотел, где смо у лудом оргијању провели месец дана”.

    Када је овај медени месец прошао и када је Рибникар сматрао да треба да крене назад у земљу, његова пријатељица није хтела да се одвоји од свога галантног љубавника, изјављујући да ју је он упропастио и завео, под видом обећања брака и заједничког одласка у Југославију, пошто се код ње преставио као нежењен. На њену интервенцију морале су да се умешају и совјетске државне власти и да преварену и обешчашћену другарицу Евдокију узму у заштиту. Органи власти констатовали су да се према тадашњим совјетским законским прописима, ако мушкарац и жена живе заједничким животом месец и више дана, сматра, да се налазе у законитом браку, без обзира што он није и формално закључен.

    Рибникару није остало ништа друго него да ову подметнуту му Рускињу бар привремено призна за своју закониту жену. Он јој је предложио да заједно пођу у Берлин, на шта је она пристала, док су их у стопу пратили за то одређени агенти Коминтерне. Да би се као посредници између њих појавили у даном моменту са својим условима, које ће поставити Рибникару као цену за развод брака, а на које ће он пристати.

    У Берлину Рибникар је покушао да се ослободи своје пратиље посредством нашег посланика, иначе сарадника његовог листа и пријатеља његове породице Живојина Балугџића, обећавши јој скупоцену бунду од чинчилова крзна, драгоцени бриљантски коље (огрлицу), знатну метеријалну накнаду и друго. Но све то није ништа помогло. Тек када су се у виду њених такозваних заступника појавили агенти Коминтерне са својим условима, а пошто је исте Рибникар примио и потписао услове, она је уз примљене материјалне поклоне и накнаду пристала на развод брака и повратак у Москву.

    Садржина тих услова, и ако није никада обелодањена, била је тек много касније позната југословенским и српским полицијским органима, делимично из самих признања Рибникарових, а делимично из многобројних саслушања тадашњих агената Коминтерне, с којима је Рибникар, а преко њега редакција и администрација “Политике” били у сталној вези. Њихове последице и њихов траг осећао се према целом писању „Политике” и њених многобројних сарадника комуниста, вешто убациваних и прикривених све од тога догађаја 1928. па до рата 1941, и даље после рата када ће под комунистичком влашћу најзад скинути своју образину.

    Ти услови су следећи: „Рибникар се обавезује да ће утицати да ‘Политика’ постепено промени свој тон и правац писања, које се има ускладити у духу инструкција приманих од Агит-Пропа ЦК КПЈ, с којима ће Рибникар у будуће одржавати сталну везу. Рибникар ће постепено у својству јавних и тајних сарадника и дописника у току наредних десетину година примати искључиво личности, које му буде предлагала Коминтерна, односно њена експозитура за Југославију Централни комитет Комунистичке партије Југославије и то његов извршни орган Политбиро. Он пре свега има под својим потписом објавити серију од 15 чланака, као своје утиске из Совјетског Савеза, које су у ствари написали за то одређени пропагандисти Коминтерне. Рибникар се такође обавезао да поступно из редакција “Политике” одстрани све истакнуте сараднике познате по своме демократском и антикомунистичком ставу, чија ће имена такође добити преко одређене му везе, или уколико би то теже ишло да систематски онемогућава и саботира све њихове конструктивне активности. Од њега се није тражило да, бар у прво време, постане и формалним чланом КПЈ, како би као некомпромитован могао што боље спроводити у живот постављене му услове и задатке.

    Као накнаду за ове услове, које је Рибникар касније дословно спроводио у живот, он је поред раставе брака добио и милионске материјалне компензације, огромне кредите у златним немачким маркама за куповину модерних штампарских лајнотајпа у Немачкој, које је нешто касније под фирмом личних финансијских трансакција Рибникарових „Политика” и набавила. Далеко би нас одвело ако би набрајали читаве плејаде познатих или прикривених комуниста, који су после повлачења д-ра М. Гавриловића са положаја директора као уредници, сарадници, дописници из земље и иностранства, јавни и тајни, под отвореним именима и разним псеудонима прошли кроз „Политику” на основу овога Рибникаревог споразума са Коминтерном.

    Од Моше Пијаде, др. Симе Марковица, Славка Мијатовића, др. Рајка Јовановића, Родољуба Чолаковића, Душана Лопандића, Душана Тимотијевића, Вука Драговића, Велибора Глигорића, Васе Срзентића, Веселина Маслеше, Марка Ристића, Ота Бихаљиа – Мерина, Елиа Финција, Александра Вуча, Коче Поповића, Душана Матића, Оскара Давича, Анте Маркишића, Милана Дединца, до млађих Милована Ђиласа, Владимира Дедијера, Васила Медана, Лазара Лилића, Душана Јерковића, Јована Поповића, Чедомира Крушевца, др. Радивоја Увалића, Радмиле Бунушевац, Радована Зоговића, Ђоке Јовановића – Јарца, Иве – Лоле Рибара, Милована Матића, Богдана Пеића, Пунише Перовића, Славољуба Виторовића, Стојиљка Стојиљковића, др. Војислава Вучковића па до најмлађих формираних у току грађанског рата Зорана Жујовића, Данила Пурића, Војислава Ђукића, Мирослава Радојчића, Ђоке Јулиуса, Божидара Диклића и других.

    У Рибникаревој вили (на слици изнад), у чијој непосредној близини у вили инжињера Ненадовића борави и Тито, састаје се 4. јула 1941. Политбиро ЦК КПЈ у личностима Тита, Ранковића, Ђиласа, Вукмановића – Темпа, Сретена Жујовића – Црног, Иве Рибара – Лоле и Едварда Кардеља – Бевца и доноси познату одлуку о дизању устанка прво у Србији, а затим у свима осталим областима Југославије, куда шаље и своје специјалне делегате. Овде Тито углавном борави и ради заједно с Владимиром Дедијером, а једно време и са Едвардом Кардељем, који су у вили повремено и становали, све до септембра 1941, када ће напустити Београд и отићи на такозвану слободну територију. Истовремено Рибникар одржава везе и са својим предратним пријатељима др. Грубером, Хофманом др. Ханом, Хрибовсеком, Хибнером, Спајлом и осталим функционерима из немачке обавештајно-пропагандне новинске агенције ДНБ, пропагандног штаба за Југо-Исток као Главног Војног Заповедништва за окупирану Србију, под чију контролу спаде и ново Рибникарево „Српско – Издавачко Предузеће АДО”, које издаје “Обнову”. Он доноси драгоцене податке и материал Титу, Политбироу и Главном Партизанском Штабу, на основу којих они процењују ситуацију и дају потребне директиве за организацију устанка не само у Србији, већ и на територији целе Југославије, а у првом реду и национално осетљивој и стратегијски за нову герилу војну тако погодној Црној Гори. Тамо је још 4 априла, на два дана пре бомбардовања Београда, био упућен Моша Пијаде, Веселин Маслеша, Бора Продановић, др. Марија Вајс – Гајић, др. Душан Недељковић и још неколико партијских функционера. Они су понели један део архиве ЦК КПЈ камуфлиране као архива Југ. новинарског удружења и око 20.000.000 готовог новца, с којим ће нешто касније Моша Пијаде уз помоћ овога друштва под именом „Чика Јанко – човек јаке руке” водити и финансирати комунистичку револуцију и братоубилачки рат у Црној Гори, Рашкој (Санџаку) и Херцеговини, будућим базама главних партизанских операција. Није згорега овде напоменути да је Моша с друштвом путовао са специјалном пропусницом успутним властима изданом ни од ког другог већ од надлежног министра за прогањање комуниста, министра унутрашњих послова у влади од 27. марта Срђана Будисављевића преко његовог шкабинета Вељка Кораћа, увученог као члана партије још пред рат у његов министарски кабинет.

    Историјске истине ради треба истаћи чињеницу да су Мачекове полицијске власти све истакнуте комунистичке функионере, које су на почетку рата затекли у затвору и логору у Бановини Хрватској, на челу са Огњеном Прицом, Божидаром Хаџијом, Отокаром Кершованијем и Августом Цесарцем, предали новим усташким властима у Хрватској које су их побиле, док су сви истакнути комунистички функционери који су се били затекли у затвору Управе града Београда по наређењу Срђана Будисављевића и 27 мартовске владе пуштени на слободу.

    Важно је напоменути да су Владислав Рибникар и Владимир Дедијер преко руске емигранткиње, прикривене комунисткиње новинарке Клавдије Жукине, која је била љубавница једног од главних агената Коминтерне такође предратног сарадника “Политике” совјетског пуковника Фјодора Махина, сазнали на 15 дана раније планирани напад Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941, о чему су одмах известили Политбиро ЦК КПЈ и самог Тита. Благодарећи овоме српска специјална полиција када је уочи 22. јуна 1941 добила налог да изврши хапшење свих познатих комуниста, који су се до тада захваљујући споразуму између Совјетског Савеза и Немачке слободно кретали по Београду, успела је да са списком од око 180 комуниста пронађе свега 12 и то махом безначајних партијаца, који нису били стигли да се сакрију.

    Од Др. Грубера и његових потчињених органа Рибникар добија специјалне објаве за путовање по целокупној територији контролисаној од немачког војног заповедника за Србију, возне карте, купоне за набавку рационалних животних намирница и текстила, са којим у извесној мери снабдева комунисте и њихово вођство. Оно се на тај начин снабдевено и обезбеђено скоро несметано креће по Београду и целој територији Србије и извршава своје паклене задатке.

    У Рибникаревој вили половином јула 1941. долази и до састанка између Драгољуба Милутиновића, свештеника из Ивањице, претставника четничке организације Косте Пећанца у циљу споразума за обустављање међусобне борбе и координацију планова за заједничку борбу противу окупатора, и лично са Титом и осталим члановима Политбироа ЦК КПЈ. Интересантно је истаћи да Тито тада није откривен и ухваћен са целим Политбиром само благодарећи Рибникаревим везама и врло вешто планираној сарадњи и подршци немачких окупационих власти у Београду.

    У пролеће 1942. године Четврти Антикомунистички Отсек Срп. Специјалне Полиције дошао је посредством Бошка Богдановића, бив. Шефа Централног Пресбироа и предратног помоћника Министра Просвете, а за време рата сарадника ђенерала Недића, до добро провереног податка: Драгољуб Милутиновић, свештеник из Ивањице, поверио је пре него што ће га на основу комунистичког подметања убити у селу Шаренику, срез Моравички, његов супарник војвода Божо Јаворац, своме пријатељу члану организације ДМ сада у Паризу др. Милану Пурићу, случај о своме разговору с Титом половином јула 1941. у вили Владислава Рибникара, Ботићево сокаче Бр. 6. (ссанас Комунистички музеј Народне Револуције).

    Ја сам половином јула 1941, износи Милутиновић, не слажући се са ставом и радом Пећанчевим и његових одреда, и у циљу да нађем неки модус вивенди између четника и партизана, чији је утицај на терену у Западној Србији био прилчно јак, кренуо за Београд. Пошто сам се поразговарао с Пећанцем, видећи да је на њега врло тешко помирљиво утицати, хтео сам да видим шта се може учинити на другој страни. Отишао сам у бивше уредништво „Политике” и тамо се нашао са Вл. Рибникарем. Рибникара сам познавао још пре рата, пошто је он свако лето долазио с породицом ради одмора у Ивањицу, где смо на Моравици пецали пастрмку у друштву др. Спасовића, бив. нар. посланика, бив. министра Константиновћа и остале левичарске настројене интелигенције из овог краја. Њему сам изложио циљ мога доласка и жељу да се састанем с неким од званичног комунистичког вођства. Он ме је место сваког одговора позвао да дођем сутра на ручак код њега у вилу, а он ће дотле о свему озбиљно размислити и видети може ли ми што у том помоћи.

    Када сам сутрадан тамо дошао затекао сам неколико непознатих лица, од којих сам после у току разговора упознао Сретена Жујовића – Црног, Александра Ранковића, Ивана Лолу Рибара, Милована Ђиласа, поред домаћина Рибникара и Владимира Дедијера. Међу њима је био и један постарији, дискретно просед господин са цвикерима, препланулог кошчатог лица и мало страним и чудним нагласком у српском изговору. Одмах сам видео да је он централна личност у овом високом комунистичком друштву, сви очекују његово мишљење или одобравање као коначни одговор. Он ми је претстављен као инжињер Јовановић. Разговор и ручак текао је дуже времена и ми се ни по једном питању нисмо могли сложити. Рибникар ме је приликом испраћаја замолио да им дам неколико бланко четничких објава оверених печатом, који сам при себи имао, што сам ја и учинио и да никоме не причам о овоме састанку, што би ме свака индискреција могла стати живота. По моме повратку за Ивањицу нисам наравно никоме смео поверити целу ову ствар, нити ми је било јасно да сам разговарао са самим партизанским командантом Титом. Када су партизани септембра 1941 ушли у Ивањицу био сам међу првим национално истакнутим људима и четничким првацима ухапшен и спроведен за партизански Главни штаб у Ужице. Тамо смо смештени у затвор у згради бивше ужичке жупаније где смо остали све док партизани нису концем новембра 1941. протерани из Ужица.

    Како је 7. новембра 1941. приликом прославе Октобарске револуције била у главној улици у Ужицу баш испред хотела Златибора велика параде партизанског олоша, посматрајући одоздо из подрума кроз прозорске решетке приметио сам на трибини у дугом кожном капуту и новим жутим чизмама познату ми личност опкољену с до зуба наоружаним телохрантељима У овој личности није ми нимало било тешко препознати инжињера Јовановића. А то је био Тито.

    Сада пошто предвиђам да можда још дуго нећу поживети ову тајну теби поверавам. Пошто знам да имаш погодних веза, достави је преко њих надлежној полицији у Београду. Није искључено да се Тито поново крије у Београду, те да помоћу Рибникара не би могао бити откривен па евентуално и ухваћен.

    Равногорски првак из Ивањице пренео је одмах овај разговор др. Милошу Секулићу, познатом београдском лекару иначе своме политичком пријатељу. Овај је будући да је био у блиским породицним везама са пок. Бошком Богдановићем а знајући да је он добар пријатељ са Бећаревићем и Грујучићем, шефовима анти-комунистичког отсека, целу ствар поверио њему који је одмах доставио поменутој двојици.

    Тек почетком маја 1942, после дугог консултовања знајући за његове везе с Немцима и скоро свим српским утицајним круговима у окупираном Београду, они су донели одлуку да приведу ради саслушања самог Рибникара и потраже објашњење. Свестан своје моћи и својих вешто постављених и камуфлираних веза, пред иследником Специјалне полиције Рибникар није хтео ни речи проговорити и целу је ствар упорно негирао. И поред тога што му је овај предочавао суочење и сведочанство тада већ мртвог свештеника Милутиновића. Ко може тврдити да Рибникар није већ био благовремено обавештен о његовој смрти.

    И када су се шефови Специјалне полиције одлучили да задрже у притвору Рибникара, те да на погодан начин дођу преко њега до открића тада и њима самима и немачким властима још увек загонетне Титове личности, коју је Рибникар врло интимно познавао. Дошло је муњевитом брзином неопозиво наређење из штаба генерала Шредера, тадашњег војног заповедника за окупирану Србију, да се Владислав Рибникар као истакнути немачки привредни и културни сарадник а уз то још из раније познат као немачки пријатељ, пусти одмах на слободу. Уз облигатну напомену да ће српске полициске власти бити узете на најстрожију одговорност ако Рибникара у будуће без сагласности немачких надлежних власти буду узнемиравале и ако му се буде ма шта десило.

    Нешто касније, према једној фотографији, објављеној у „Донауцајтунгу”, листу немачке пропаганда за Југо-Исток, успело је се да се према његовом картону података, пронађеном у архиви загребачке полиције, идентификује Тито.

    И тако је Рибникар благодарећи Немцима, својим старим пријатељима, по други пут у року од две године пуштен из руку српских власти. Он се више неће коцкати тако олако стеченом слободом, већ ће убрзо отићи у Западну Босну у Врховни партизански Штаб. Тамо ће приликом образовања прве Титове владе и заседања АВНОЈА постати први министер за информације и просвету у поменутој влади новембра 1943, да би сличне функције задржао у свима Титовим владавинским комбинацијама све до своје смрти децембра 1955. Он ће одмах по повратку за Београд, још у јесен 1944. године покренути стару комунистичку „Политику” на место окупаторске „Обнове”. А као прво што ће урадити, наредиће да се уз сагласност крволока Ђиласа и Дедијера, тадашњих арбитара целокупне комунистичке пропаганде, ухапсе и побију његови први сарадници из времена окупације, и једина преостала национална група из времена предратне „Политике”: Јован Тановић, Сима Францен, Богдан Симић и други којима ће придружити и старог Глигорија Божовића, који се за време окупације није ни налазио у Србији, док ће остале као Милана Шантића, Мићу Димитријевића и многе друге послати на дугогодишњу робију (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара, „Слобода“, Орган СНО у Америци, бр. од 20. новембра 1958, и од 1. фебруара 1959, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Свиђа ми се

  2. Предлажем да се овај драгоцени коментар г-на Буковића скрати и остави скраћен као коментар, а да се цео тај текст објави као посебан чланак на сајту, и на њему држи што је дуже могуће. Мало људи зна прави лик тог гада Владислава Сл. Рибникара, о коме је и Станислав Краков у изузетно добро написаној и поучној књизи “Живот човека на Балкану“ оставио илустративан запис.
    Ја имам и посебан „пик“ на Рибникара : одмах после почетка комунистичке окупације (коју велика већина вас сматра „ослобођењем“) , уписан сам школске 1945 г. у београдску основну школу „Алекса Шантић“ на Врачару, која се од мог стана налазила удаљена само дужином кратке Мишарске улице. Завршио сам је – под њеним изворним именом „Алекса Шантић“, 1949 г., и отишао у гимназију, никада више не обраћајући на њу пажњу. Тек ујесен 1971 г., када сам се са породицом већ одселио из СФРЈ, приликом кратке посете новим станарима мог бившег стана, затекао сам позив да мог сина који је са целом породицом живео, и у основну школу већ пошао у иностранству) морам довести у основну школу на похађање I разреда, под претњом законских мера, итд.итд… – и то у неку основну школу „Владислав Рибникар“!? Комунистичке власти су – значи, избацили име старог српског песника Алексе Шантића из његове школе на Врачару, и на његово место убацили име своје уштве Владислава Рибникара!? Отишао сам тамо – до директора, и казао да је позив беспредметан, да сам се преселио са породицом у иностранство, на шта ме је он исправио – рекавши да се нисам преселио, него да само сам отишао на привремени рад. Одговорио сам да сам се иселио, али он је ипак инсистирао да сина шаљем у допунску југословенску школу у иностранству (тада су они имали и читаву мрежу својих допунских школа у циљу бољег контролисања “одлуталих гастарбајтерских душица“ у иностранству). Ја сам казао да ми то не пада на памет, он ми је нешто припретио – и мој закључни одговор је био љубазан: „Пољуби ме у дупе“. Остао је запањен,. ја сам се окренуо, и тог истог поподнева сео на авион и одлетео…
    Ипак ми је то скандалозно избацивање светлог имена „Алекса Шантић“ са старе врачарске школе остало као траума – тим пре што је на њено место дошао у сваком погледу недостојни Владислав Сл. Рибникар.
    Али, ако се на заглавље “ПолиЦике“ (није грешка у куцању) ипак враћају имена оснивача – Рибникара, не може се избећи ни овај – Владислав Сл. Рибникар. Уосталом – све, па и најбоље породице – као што је и ова, имају по неку црну овцу – а ова уштва је црна да црња бити не може…

    Свиђа ми се

  3. „Политика“ је таква каква је, Рибникари били онакви, свакакви, правна држава „у нас“ још и више. Све је то јасно. Само, мени бар, није јасно како је могуће да Срби у Србији не могу да издржавају ни један једини медиј који би их снабдевао свакодневно вестима „из земље и света, из културе, науке, спорта итд.. “ сагледаним из угла њихових интереса…
    Онако, са „српског становишта“, како га, ми читаоци и коментатори овог портала, осећамо и схватамо…
    Искра, Инфорс, (и не знам да ли постоји још неко) јесу по мом осећању, српски, али само донекле задовољавају потребе како по ширини информација које доносе, по професионалним и естетским стандардима, тако и по „дубини“ захвата…..

    Свиђа ми се

  4. Лапсус!
    Треба да стоји: постаје интернационалистичко-левичарски лист…
    Најлепша хвала!
    Душан

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s