Радош Љушић: Жена у црнини из Метохије или Откуд неповерење у људе са КиМ

Особе које су бринуле о судбини Срба на Косову и Метохији били су сасвим неспособни људи који нису познавали Шиптаре и, што је још горе, ни тамошње Србе

Радош Љушић (Фото: ФоНет/Ненад Ђорђевић)

Епитет „српског националисте“ стекао сам говорима и писањем о Косову и Метохији.

Томе је допринело и наслеђе мога оца, који је три пута робовао, због краља и отаџбине и Космета. И као повесник, и као Метохијац, дужан сам да кажем да је српска политика према Косову и Метохији била један велики национални промашај, од Карађорђа до Вучића.

Да смо погрешну политику водили према „матици српства“ најбољи је сведок данашње плачевно стање Србије и то што се на Видовдан нико од државника и врха цркве није појавио на Газиместану.

Ми смо Косово и Метохију изгубили у рату и само их ратом можемо повратити. Државе настају и нестају у рату, као што се и државне територије присаједињују или отцепљују ратом, и свако се вара ко мисли да се ово питање може решити у корист Срба на другачији начин.

Међутим, постојала је могућност да се неки проблеми, који нису дефинитивно окончани ратом и који су Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 пружали могућност да се нешто исправи у корист нашег становништва осталог на свом огњишту, па и наше државе.

У неправедном рату 1999, који смо морали да избегнемо, јер смо га водили без ичије подршке, војне и дипломатске, држали смо се добро, а после рата водили смо промашену политику, чинили неопростиве грешке и ништа нисмо успели да одрадимо у нашу корист. Данас, наше шансе су никакве, јер у свађи САД, ЕУ и Русије, неспорна је предност Шиптара.

Срби с Косова и Метохије имали су само једног правог вођу – Мирослава Шолевића, али је он склоњен пре рата, можда својом кривицом или, можда, наредбом државне безбедности. После рата таквих више није било, заменили су их апаратчици наших потоњих влада (Богдановић, Човић, Самарџић, Рашковић, Вулин, Ђурић).

Велики је пропуст државе што је послове око Космета поверавала људима који су мало или нимало били везани за јужну покрајину, и који су о њој знали мало или нимало.

Од наведеног је важније да са Албанцима никада нису живели, да с њима нису били у контакту и да их нису познавали, јер нико од њих није рођен на Космету, осим једног. Већ та  чињеница говори да смо започели преговоре с Приштином потпуно неспремни и с особљем којем је ова проблематика била непознаница.

Не само да нису рођени на Косову и Метохији, већ нису у своје екипе бирали ни људе из тог вилајета, а ако се неко и преварио да неког узме, била је то права реткост.

Наводим један пример о томе како су обични људи с Косова и Метохије доживљавали ову врсту државног непоштовања својих суграђана. Изненада је банула у моју канцеларију Завода за уџбенике жена сва у црнини, обучена као и све сељанке из Метохије.

Сва бесна, зајапурена, и не поздравивши се са мном, села је и лупила руком о сто: „Ти можеш да ме убациш у преговараче са Шиптарима, наши ништа не знају, они не познају Шиптаре, ни ко су, ни какви су, ни шта су. Ја Шиптаре боље познајем од њих. Тури ме, побогу, тамо!“

Нисам успео да је убедим да ту моћ немам и да сам и сâм склоњен да се бавим Косметом – био сам предложен да водим Одбор за Косово и Метохију у Скупштини Србије, али сам преко ноћи смењен.

Отишла је без поздрава, тужна и разочарана јер није могла да поверује мојим речима.

Ова промућурна и одважна сељанка није била спремна да обавља тако деликатан посао, али је симптоматичан њен наступ, пун жучи, неверице и поузданог запажања – да су особе које су бринуле о судбини Срба на Косову и Метохији били сасвим неспособни људи који нису познавали Шиптаре и, што је још горе, ни тамошње Србе.

Увек сам се питао и никада нисам дошао до задовољавајућег одговора – откуда то неповерење у људе с Косова и Метохије? Ако већ нисмо заслуживали тако важне државне функције, или били способни за њих, зар смо морали да будемо изостављени из скоро свих радњи?

Знам бројне слабости својих земљака, али њих има и код других наших сународника – из Хрватске и Босне и Херцеговине, што је природно, и да то није разлог зашто смо држани по страни, већ нешто друго. Можда оно што је Шолевића отерало да чува козе и напусти политику. Али о томе други пут.

Аутор је историчар

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Данас, 1. 7. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Šolević jeste dobar čovek ali on prosto nije kalibar za taj format koji Kosmet iziskuje, uz to on i nije originalno sa Kosmeta nego je Crnogorac rođen na jugu Srbije. Srba sa Kosova gotovo da nema u politici Srbije na vodećim mestima, decenijama, tek po neki kao incident. Ali upravo je to odlična stvar, decenijama se ova zemlja pljačka i vode je sve same ulizice i prodane duše uz časne izuzetke, tako da srećan sam što nas Srba sa Kosova i Metohije tu nema a nema nas ni u rijalitijima, dostojni smo carske zemlje.

    Свиђа ми се

  2. Заиста? Одељење за историју Филозофског факултета и његов кадар је његово огледало. О нашим специфичним карактерима је писао Јован Цвијић а и ми сами то знамо, обично у генерализованом облику. Нпр. по презименима у Ц.Гори са великом вероватноћом можемо знати с ким имамо посла. Мислим да је овај управо искочио из Цвијићеве књиге. Да би се легитимисао, довољно је да одговори – да ли су шиптари Илири и староседеоци и Балкана. Мада, одговор је већ и само непостављање тог питања за шта је имао прилику у претходних неколико деценија.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s