Нема те апсурдне мисли (да Косово није наше) коју људи неће олако прихватити, чим нам пође за руком да их убедимо да је она општеприхваћена
„Машане, направи прелом у свом мозгу: од тебе се тражи да гласаш Црну Гору, ти и твоја породица“ (2006). Извор: Снимак екрана
Живимо у веома специфичним временима, у временима кад ЈА никад није имало толиких утицаја и смелости да апсолутно делује у области исконских, судбоносних и идентитетских питања једног народа, и оно општепознато: „Ја могу“, „Ја сам тај“, „Ја ћу то решити“.
То зло его-ЈА задесило је српски народ у ове дане оличено у једном човеку који се представља врховним ауторитетом српске државе и народа. Све су учесталије изјаве председника Србије типа Косово српско више није, како народ не треба лагати да је Косово саставни део Србије, како се он лавовски бори да поклоном своје груде добије заузврат – пази – шта значајно, опет своје. Свестан да директна објава о признању независности Косова може да експлодира као нуклеарна бомба од које би и сам страдао, он врло перфидно и лукаво удара на свест српског народа стварајући тиме осећај индиферентности и млакости, након чега би наведена објава имала само пиротехничко дејство. Свакодневно медијско терорисање јавног мњења о безначајности и узалудности борбе за Косовски завет (како народ схвата Косово) представља кључан инструмент и канал за стварање горе наведених осећања и формирања општеприхваћеног мишљења – а то је да се помиримо са „чињеницом“ да Косово није наше.
Фото: 5-tv.ru
Кад би председник као врховни ауторитет успео да створи то општеприхваћено мишљење, онда би оно добило практично и озакоњени статус. Нема те апсурдне мисли (да Косово није наше) коју људи неће олако прихватити, чим нам пође за руком да их убедимо да је она општеприхваћена. Оно што је некад било мишљење две-три особе (да Косово није више саставни део Србије) до данас се проширило на читаву масу народа. Наш председник настоји да буде финишер и има задатак да буде онај ко ће да крунише такво мишљење. Зна председник да када би општеприхваћено мишљење (понaвљам, да Косово није више Српско), задобило глас већег дела народа, његове присталице би то објашњавале да је то постигнуто тиме што виђење одговарају правом стању ствари. Они који то неће и не могу да прихвате бивају пак приморани да допусте да важи оно што је општеважеће, да им не би прикачили да су непослушни и да су свезналице које желе да буду паметније од целог света.
Они који су на недавним изборима дали подршку овој струји чије одлуке су, по свему судећи, без преседана на штету свог народа – за њих је прихватање оваквог мишљења постало обавеза (свесни они били тога или не). Ову психолошку и вешто смишљену тактику, која укључује и пилатовско прање руку председника након њене финализације, можемо да представимо оном чувеном изреком: Ја сам то рекао, ти си то рекао, а онда и он каже. Пошто се то тако често рекло (медији), остаје још само да се види речено (потпис). Сви су изгледи да ће то бити уколико се не пробудимо и коначно укључимо савест и дамо јој предност над својим себичним личним интересима, које смо претпоставили националним. Питање Косова је више и од општих националних интереса, за Србина, то је питање опстанка.
Мирослав Јевтић (23), економиста, апологет, хришћански мислилац, живи на Косову и Метохији