Нелегитимност новог сазива Народне скупштине огледа се у чињеници да у националном представничком телу неће бити представљена опозиција

Скупштина Србије (Фото: Анђелко Васиљевић)

(Руска народна линија, 23. 6. 2020)

Непознавање политичких традиција Србије доводи Москву до кардиналних грешака

У оквирима Балканског клуба РНЛ настављамо са анализом парламентарних избора у Србији, који су одржани у недељу. Пажњи читалаца РНЛ препоручујемо разговор стручњака за Србију и помоћника главног уредника „Руске народне линије,“ Павела Вјачеславовича Тихомирова, са сталним аутором РНЛ, професором права Зораном Чворовићем.

Павел Тихомиров: Господине Чворовићу, шта сматрате најважнијом последицом избора?

Зоран Чворовић: Најважнија и најозбиљнија последица тек завршених избора, које је бојкотовала најозбиљнија опозициона групација окупљена око „Савеза за Србију“ (странке Д. Ђиласа, Б. Обрадовића, В. Јеремића и српских првака са КиМ, др М. Јакшића и С. Ристића), садржана је у чињеници да је Србија добила нелегитимно национално представничко тело – Народну скупштину РС, као и нелегитимне скупштине свих локалних самоуправа.

Павел Тихомиров: У чему се огледа њихова нелегитимност?

Зоран Чворовић: Нелегитимност новог сазива Народне скупштине огледа се у чињеници да у националном представничком телу неће бити представљена опозиција, пошто су цензус прошле само три изборне листе које су до сада чиниле владајућу већину. При томе морам да појасним да је Шапићева странка „СПАС“ до сада имала представнике само у локалном београдском парламенту, где се није деловала као опозиција Вучићевој партији (Сада се нећемо дотицати питања представника националних мањина).

Пошто у вишестраначкој демократији легитимност представничког тела  зависи  од учешћа опозиције у њему, Скупштина у којој нема опозиције не може бити веродостојни репрезент свих грађана, целе нације, већ само једног њеног дела. У парламентарним системима, какав постоји и у Србији, поред  законодавне,  најважнија функција представничког тела је контролна функција, а ту функцију пре свега врши опозиција.

Зато се на изборима у вишестраначким демократијама не бирају само они који ће вршити власт, већ и контролори власти. Како је остала без опозиције, Народна скупштина Републике Србије неће моћи ефективно да врши уставну функцију контроле рада Владе.

Пошто се у парламентарном систему Влада формира на основу воље парламентарне већине, из нелегитимне Скупштине не може да проистекне легитимна Влада.

То истовремено значи да ћемо после ових избора добити не само нелегитимну законодавну, већ и извршну власт, што ће се озбиљно одразити на стабилност политичких прилика у Србији, као и на међународну позицију Србије.

За такве последице директну одговорност ће сносити А. Вучић, који по моделу М. Ђукановића игнорише захтеве опозиције за дијалогом око кључних националних, економских и правних проблема, верујући да уз безрезервну подршку Брисела и Вашингтона може да влада аутократски.

Зоран Чворовић (Извор: Искра/Јутјуб)

Павел Тихомиров: Зоране, поставићу Вам два питања. Једноставно и компликовано. Почећу од једноставног. На шта су рачунали организатори бојкота избора?

Зоран Чворовић: Један од најважнијих разлога за бојкот избора, који је посебно истицао један од вођа „Савеза за Србију“, Бошко Обрадовић, то је делегитимизација будућег сазива Скупштине Србије, а све у циљу спречавања доношења било какве одлуке о Косову која би била супротна Уставу Србије и Резолуцији 1244.

Овај циљ бојкота је већ остварен. Тиме што опозиција неће бити представљена у будућој Скупштини, свака евентуална одлука којом би се у уставноправни поредак Србије имплементирао некакав споразум са сепаратистичким властима из Приштине била би нелегитимна. Реч је о одлуци о признању тзв. Република Косово и(ли) разграничењу. Такву одлуку не би донела Скупштина која представља целину српског народа, већ само представници власти.

Да би Србија изашла из постојеће ситуације и добила легитимне институције неопходно је да се формира вишестраначка изборна влада, која би после шест месеци могла да распише фер и слободне изборе.

У међувремену не би могли да се воде никакви преговори о Косову.

Једно је јасно, Александар Вучић после ових избора нема легитимитет да у Москви 24. и у Вашингтону 27. 6. преговара о статусу КиМ. То нарочито мора да знају осведочени руски пријатељи српског народа, на челу са В. В. Путином.

Павел Тихомиров: Зоране, ово је јасно. Мени се чини да овакве оцене не припадају реалној политици. Да, може се рећи, како Влада која буде формирана на основу оваквих изборних резултата неће имати морално право да решава озбиљна питања. Међутим, шта је ту правно нелегитимно. Примера ради, код нас такође не постоји никаква стварна опозиција „Јединственој Русији,“  па да ли због тога треба да сматрамо одлуке наше Владе нелегитимним. Код нас заиста нема стварне парламентарне демократије. Они којима се В. В. Путин не свиђа сматрају то ужасним. Они који су задовољни његовом политиком су, насупрот томе, убеђени у то да непостојање парламентарне демократије омогућава какав-такав помак напред. Питање је само у ком правцу се ствари померају напред?

Зоран Чворовић: Павел, ствар је правно-политичка и уз то потпуно јасна. Не може се упоређивати садашња правна и политичка ситуацију у Србији са ситуацијом у Русији.

Када Запад говори о суштински једнопартијском систему у Русији, он употребљава стари русофобски стереотип о Русији као оријенталној деспотији, којој је наводно стран сваки облик политичког плурализма.

Оцена тек завршених српских избора као нерегуларних и нове Скупштине као нелегитимне, не може се поистоветити са овим западним пропагандним русофобским стереотипом.

Страх од оваквих оцена политичког живота у Србији, како се оне не би примениле као бумеранг против Русије, потпуно је неоснован од стране руске политике.

Тај страх потиче од непознавања правног система Србије и њених политичких традиција и често доводи Москву у ситуацију да прави грешке у комуникацији са српским народом, терајући је да подржава оно што се не може ни правно, ни политички, ни морално подржати.

Процена изборних резултата

Србија се разликује од Русије не само по својим политичким и правним традицијама које се темеље на рецепцији британског парламентаризма од 1888. година (док је Русија у свој Устав од 1906. углавном преузела тадашњи немачки уставни модел), већ и по организацији власти према важећим уставима.

У Србији је власт организована на принципима скоро чистог парламентаризма, па шеф државе нема никаквих могућности да утиче на састав, рад и опстанак Владе, док у Русији постоји полупредседнички систем у коме шеф државе има велика овлашћења када је у питању формирање Владе.

У Србији избор председника Владе и свих њених министара зависи искључиво од воље скупштинске већине, док у Русији председник државе предлаже само председника Владе кога подржава већина у Думи, док остале министре председник државе на предлог председника Владе може сам да постави или смени.

Дакле, у Србији легитимност Владе директно зависи од легитимности Скупштине, а у новој Скупштини ће бити заступљени само представници садашње (и вероватно будуће) власти.

Зато сам нагласио да у парламентарном систему легитимност законодавне и извршне власти искључиво се проверава на чињеници да ли је опозиција представљена у парламенту.

Ствари су неупоредиве и због политичке чињенице да је у Србији изборе бојкотовала најача опозициона групација, док у Русији таквог организованог бојкота до сада није било.

Они опозиционари који су у Србији изашли на изборе имају у јавности утицај једанк утицају партије „Яблоко“ у Русији.

Узгред буди речено, позиција Путина би била уистину много лакша када би „Јединствена Русија“ у Думи имала озбиљну  опозицију, која би могла да уравнотежи неодговорну „Јединствену Русији,“ чији погрешни потези великим делом падају на Путина, а то је посебно штетно из угла чињенице да је Председник државе оличење државног и националног јединства.

Павел Тихомиров (Извор: Руска народна линија)

Павел Тихомиров: Последње питање. Бошко Обрадовић је схватио да ће Вучић „затворити питање Косова“? И управо зато је одлучио да ни на који начин не учествује у новој власти и определио се за бојкот?

Зоран Чворовић: Ствари стоје потпуно другачије. Излазак на изборе који нису слободни, пошто не постоје ни минималне гарантије да може да се добије парламент који би изражавао аутентичну вољу народа, био би чин оправдања и легитимизације политичке неслободе.

При томе, фактори изборне неслободе су бројни, од неслободних медија до партијског запошљавања и злоупотребе државне управе и државног буџета у изборне партијске сврхе.

У колонији, а Србија је од 2000. године својеврсна колонија Запада, метропола тежи да колонијалним институцијама прибави лажни домаћи легитимитет. Отуда није изненађење што је ЕУ стално позивала опозицију да се врати у Скупштину. Насупрот томе, освајање политичке слободе у колонији започиње бојкотом, односно делегитимизацијом колонијалних установа.

Без унутрашње политичке слободе илузорна је борба за националне интересе.

Једном речју, са неслободним парламентарним изборима и са Уставним судом који се самоукинуо ћутећи над неуставним Бриселским споразумом, не постоје политичке и правне гаранције да може институционалним путем, у оквиру званичних органа, да се одбрани територијални интегритет Србије на КиМ. Ако власт у наредним данима одлучи да ампутира КиМ од Србије, онда ће се борба за Косово водити на ванинституционалан начин, акцијама грађанске непослушности. Имајући то у виду, добро је што су бојкотом избора делегитимисане званичне институције Србије.

Свака подршка одлуци о Косову коју донесу такве институције од стране било кога у свету, па и Москве, довела би ту државу у најозбиљнији неспоразум са српским народом.

Categories: Посрбљено

Tags: Зоран Чворовић, Избори 2020., Павел Тихомиров