O устанку против Турске у Херцеговини и Босни 1875-1878. на страним језицима појавило се неколико десетина исцрпних дела, а на српском језику није се појавио ниједан свеобухватан рад

Херцеговци у заседи (Извор: Википедија)

Нарочита важност устанка лежи у томе да је, и у томе боље него иједан други догађај у српској историји, Херцеговачки устанак указао на сву штетност изолационизма и пијемонтског гледања на српске националне односе. И да је доказао да српски национализам може избећи своја исувише честа Косова, Ђунисе и Јасеновце, и постићи мирнију и срећнију будућност, само у својој интеграцији и демократизацији, у пуној равноправности свих српских покрајина, у подједнакој љубави према свакој српској области и у заједничкој одбрани сваког дела српског народа

Неопходни увод

Од свих својих историјских периода, српска историографија је најнеправеднија према устанку против Турске у Херцеговини и Босни из 1875-1878. године. Да би се та неправда уочила, довољно је свакако истаћи само чињеницу да је страна историографија дала том устанку далеко већи значај него што му га је дала српска, јер је ова од свих збивања у српској историји, укључујући ту и балканске и светске ратове, дала највећи значај – и то значај како у односу на српску, тако и у односу на светску историју – управо том устанку. Колика је несразмера у домаћој и страној оцени улоге и значаја овог устанка види се најбоље по томе да многи страни историчари дају истоме светски значај, а да је он у српској историографији једва запажен. Као изразити пример те несразмере може се навести да, у својој „Историји српског народа“ (за средње и стручне школе, Београд, 1923, стр. 91), српски историчар Станоје Станојевић посвећује овом устанку само две реченице, а да дело професора историје на Станфорд универзитету, у Сједињеним Државама Америке, Давида Хариса, Дипломатска историја балканске кризе из 1875-1878, иако говори само о првој години устанка, и премда обрађује само дипломатску историју истог, износи читавих 474 странице. Ако се овом дода да се на многим америчким универзитетима и колеџима ово Харисово дело употребљава и као помоћни уџбеник из дипломатског права, онда је бесумње и самим тим довољно речено колико је овај устанак у српској историографији занемарен.

Ту занемареност довољно истиче и чињеница да се, и поред тога што је овај устанак био главни догађај Европе од 9. јула 1875. године, када је почео, до 13. јула 1878. године, кога је дана завршен Берлински конгрес, и у српском народу већином сматра да је овај устанак био само 1875. године.

У тој запостављености треба тражити главни разлог зашто ни старија српска генерација не зна о овом устанку скоро ништа. Или, што је још горе, да зна погрешно. Може се без трунке заједљивости рећи да се у српским школским уџбеницима – а они су, свакако, најмеродавнији представници једне историографије – пре Другог светског рата, а да се и не говори о данашњем материјалистичком силовању историје, придавало више пажње многим безначајним и непотребним догађајима него што се придавало овом устанку, за који је „громовник“ светског јавног мњења у току истог, како је свестрано називан лондонски Тајмс, у више наврата рекао, и то у свом уводнику од 2. октобра 1876. године и нагласио, да је прекретница у историји Турске и Европе. А које су мишљење прихватили многи други историчари, међу којима и амерички историчар Ставрианос. И чији је значај навео британског историчара Мовата да период устанка назове једним од најважнијих периода у историји света. Цео приказ овог устанка и у другим школским уџбеницима једва да иде даље од реченице „1875. пукла је у Херцеговини такозвана Невесињска пушка“. И данас се појављују читава дела о догађајима које је устанак покренуо, а да се у њима исти и не помене. Док многи страни историчари, међу којима нарочито треба истаћи британске академике Харолда Темперлија и Ситон-Ватсона и поменуте америчке историчаре Ставрианоса и Хариса, сматрају овај устанак извором свих међународних догађаја у периоду између 1875. и 1914. године, Станојевић, према Скерлићевим речима у чланку „Оцена Станоја Станојевића о српској књижевности у 18. веку“, није знао ни када је устанак почео. Мада, у свом делу „Влада Милана Обреновића“, и он сам каже да је овај устанак имао „светски значај“, и да је за све Србе имао „судбоносне последице“, ни најпознатији српски историјско-правни критичар Слободан Јовановић очигледно није знао где је дошло до устанка, јер у свом делу „Србија раних седамдесетих година“ каже да се исти проширио само на јужну Херцеговину. Јовановић чак каже да су Петар Пеција Петровић и Остоја Корманош били „херцеговачки усташи“.

Ова несразмера у оцени значаја устанка јасно се уочава и из приложене библиографије, јер се из исте види да се о њему на страним језицима појавило неколико десетина исцрпних дела, а да се на српском језику, ни за више од стотину година, није појавио ниједан свеобухватан рад. Позната британска новинарка и новелисткиња, и један од ретких познавалаца новије европске историје, Ребека Вест, чак, каже да се и у светској историографији „о овој важној и срамној епизоди европске историје писало мало“.

И по бабу и по стричевима

Као и у националној политици, централистичко и пијемонтско гледање на српске националне односе одразило се у пуној мери и у српској историографији, јер је она и пре Другог светског рата, иако је углавном била слободна, већином гледала на српску историју конјунктурно у односу на Балканске и на Први светски рат. У заносу због величанствене епопеје српске војске у тим ратовима, због чега је првенствено придавала значај догађајима у Србији и, донекле, у Црној Гори, збивања у другим српским крајевима не само да су била занемарена, већ су редовно приписивана заслугама ових двеју некадањих кнежевина, односно краљевина. Ово присвајање ишло је чак дотле да су други српски крајеви остали без своје историографије, што је увелико допринело да су правим Србима сматрани само становници Србије и Црне Горе. Чак се мањим догађајима у Србији и Црној Гори придавао велики историјски значај по све Србе, док се ни пресудним догађајима из других српских крајева, као што је био случај са приказом њихове вечите борбе да под најтежим могућим околностима сачувају свој национални идентитет и са жалосним приказом Сарајевског атентата, није придавала скоро никаква пажња. Посматрани кроз призму тако обликоване историографије, српски крајеви ван Србије и Црне Горе не само да су по српско национално биће имали другостепени значај, већ нису допринели ништа, или су допринели врло мало, за своје ослобођење и опште српско уједињење. Премда су извесним подвизима, као што је био случај са Вукаловићевим устанцима у Херцеговини и са устанком против Аустроугарске из 1868/69. у Боки Которској, задивљавали цео свет, поједини српски крајеви се у таквој историографији и не помињу као да никада нису ни пушке опалили за своје ослобођење. Уместо да допринос осталих крајева заједничком ослобођењу и уједињењу мери сразмерно њиховој потенцијалној моћи, снази непријатеља против којих су се борили и околностима под којим су живели и да, тако, убрза обнову интеграције српске националне мисли, која је, многовековним ропством, била изгубила од своје кохезионе моћи и довела до неких индивидуализама, српска историографија је исплела пијемонтску фаму да су само Србија и Црна Гора ослободиле српске крајеве, што је поделило Србе и на „боље“ и „слабије“. Чак и на „ослободиоце“ и „ослобођене“. А ово је, због тога, итекако имало удела у страдањима западних крајева у току и после Другог светског рата. Полазећи са гледишта да се у српском народу није могло ни почети, ни догодити ништа што није потекло из пијемонта, оваква историографија је просто отписала извесне чисто српске крајеве, тако да околним суседима, а нарочито Хрватима, није требао бољи доказ да те крајеве ни Срби не сматрају за своје.

Ово омаловажавање и запостављање догађаја у другим српским крајевима нарочито важи за овај устанак, јер је, мада је историјска чињеница да су невесињски прваци исти дигли против његове воље, па чак и против његове изричите забране, овај устанак у Црној Гори и, отуда, и у српској историографији, углавном приказан као дело књаза Николе. Хроничари устанка из Србије, уколико су га уопште помињали, били су према истоме још себичнији, јер, иако је кнез Милан за исти стварно сазнао тек преко Цариграда и из турских вести, упорно тврде да је он покренут припремама из Србије. Премда су два Вукаловићева устанка била пре него је кнез Михаило и ступио на престо, историчари пијемонтисти уствари тврде да су и ранији устанци у Херцеговини настајали под упливом његових идеја. Чак и да су се исти развијали само помоћи из Србије, која је увек приказана далеко већом него што је уствари била.

Мада је кнез Петар Карађорђевић у устанку у Босни одиграо сразмерно малу улогу, овај устанак је, због таквог приказа истог, у Србији углавном познат као „устанак Петра Мркоњића“. Из истог разлога и развој устанка у Херцеговини приписан је највише књазу Николи и Црногорцима. Тако је ослобођење Никшића углавном приписано њима, иако дописник лондонског Тајмса Американац Вилијам Стилман, који је лично пратио цео развој опсаде и заузећа тог града, у свом допису од 3. септембра 1877. каже да је опсаду истог држало седам херцеговачких и два црногорска батаљона. А у свом допису од 10. септембра исте године да су јуриш, којим је Никшић заузет, извршили један херцеговачки и један црногорски одред. Исти је случај са битком на Вучјем долу, у којој су половину бораца сачињавали Херцеговци. Како је и ранији удео Херцеговине у српској историји често приписиван Црној Гори – иако је у њој учествовало 3/8 Херцеговаца, за битку на Граховцу из 1858. године Станојевићева „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка“ (I књига), на пример, каже да су је добили само Црногорци – лако је увидети колико је, због пијемонтског приказивања, удео Херцеговине у истој умањен.

Мада целокупна светска историографија тврди да је 1876. године овај устанак довео до рата Србије и Црне Горе против Турске, премда руски цар Александар Други у својој прокламацији од 24. априла 1877. изричито каже да је и Русија ушла у рат против Турске из истог разлога и иако сви светски историографи устанка стоје на гледишту да је исти једини и главни извор догађаја који су 1878. довели до Берлинског конгреса, српским пијемонтистима, нарочито оним из Србије, изгледа да је испод части да то признају. Још мање да признају да је улазак Србије и Црне Горе у рат против Турске и део, дело, самог устанка, због чега ратове из 1876. и 1877. године и називају „ратовима за ослобођење и независност“. Требало је, отуда, чекати да се нађе један Енглез па да, пером Темперлија, довикне: „Ја мислим да је сада јасно да је устанак у Херцеговини fons et origo свих других покрета: устанка у Бугарској, објаве рата са стране Србије и Црне Горе и, на крају, руско-турског рата“.

Колико се пијемонтски гледало на српску националну историју доказује и уводник лондонског Тајмса од 14. јуна 1876. у коме се, поводом става Србије према устанку, каже: „У току последњих неколико месеци Срби су постали славни. Никада, од када је кнежевина постигла своју слободу, она није привукла толико светске пажње, нити постигла ни приближну част да се с њом поступа као са независном силом“. А самим тим Тајмс очигледно каже да је Србија у Европи постала славна тек с овим устанком.

У истој мери у којој и пијемонтизам, материјалну истину о устанку погодило је и жртвовање српске историје за рачун заједничке државе Јужних Славена, јер је, да би се за исту придобили Хрвати и муслимани, ова истина на том жртвенику скоро потпуно спаљена. Чак је на њему спаљена и скоро сва историја Босне и Херцеговине из које је устанак, иначе, црпео своју главну снагу, због чега су западни српски крајеви још више занемарени.

Истину о устанку оштетила је и суревњивост ондашњих династија Обреновића, Петровића и Карађорђевића, јер је, уколико му је уопште придавала значај, свака од њих исти приказала из свог угла. Свака је чак имала своје историчаре који су и на устанак гледали с њеног гледишта, а свој допринос истоме, у виду помоћи, приказала далеко већим него што је у ствари био.

Иако су исти саботирали, премда највероватније ни један једини ни организатор, још мање устаник, није никада ни чуо за реч социјализам, и мада у устанку није видније активно учествовао ни један једини водећи социјалиста, истину о устанку оштетили су и марксисти, јер су – чак и ретроспективно – исти приказали као социјалистичко дело. Премда је иначе био најобичнији позадински букач и демагог, и „Велика совјетска енциклопедија“ из 1971. године каже да је Васо Пелагић заступао у устанку интересе сељана.

На неправду српске историографије према овом устанку свакако је најбоље указао уводник лондонског Тајмса од 13. децембра 1876. у ком се, поводом цариградске конференције, која је сазвана да би се решило питање устанка, каже: „Тако су важна питања која се сад одлучују у Цариграду да свет једва и помишља на друге политичке догађаје. Најважнији послови најмоћнијих нација побуђују тек мали интерес. Француска је земља чија дела највећи део света прати са пажњом. Сједињене Државе су поље на коме су обрађени највећи политички проблеми. И поред тога, иако је машинерија француског и америчког републиканизма у овом тренутку затегнута до прекидне тачке, изгледа да ниједан човек не гледа на то. Источни спор је најважнији, и најузбудљивији, предмет који већ годинама привлачи пажњу Европе. Судбина раса, антагонизам религија, ауторитет, а, можда, и опстанак више него једног царства и равнотежа европског система доведени су у питање. Спор има фаталну особину да што дуже траје, разлика постаје већа и безнадежнија. Из главних престоница Европе имамо доказе да су сва важнија питања отишла у позадину и да су сви домаћи планови, изузев најважнијих, што је случај и с нама самима, одложени за мање немирну будућност.“

Нема сумње да је тежиште свих борбених догађаја на Балкану од првог Вукаловићевог устанка из 1853. до 1914. године било у Босни и Херцеговини у истој мери у којој је оно од 1912. до 1918. било у Србији и Црној Гори, што само по себи најбоље доказује и историјску неоправданост хегемонистичког и пијемонтског гледања на српске националне односе. И, једновремено, доказује да је свеобласно, интегрално и непределно гледање на те односе и историјски једино оправдано. Ово тим пре што је демократисањем људских односа доба пијемонта, која је и иначе било само опонашање страних историјских процеса, неповратно прошло.

У овом случају се, другим речима, ради о врло ретком историографском феномену да је страна историографија дала једном догађају много већи значај него што му га је дала историографија нације у којој се сам догађај одиграо. Штавише, историографија сваке друге европске нације дала је овом устанку већи значај него што му је дала српска. Да би се то доказало, довољно је отворити ма које дело на ма ком страном језику које обрађује догађаје 19. века – а таквих има на хиљаде – па ће се увидети да свако од њих даје овом устанку и више простора и већи значај него што му их је дала српска историографија.

Руварчев суд

Запостављање овог устанка је тим неоправданије што је, ако се узме у обзир да је Карађорђев устанак из 1804. био углавном побуна Срба из ондашњег београдског пашалука, а да су у овом устанку узели учешћа сви српски крајеви – а не само „од Мораче до Уне“, како каже Владимир Ћоровић – исти био први свесрпски борбени покрет после Косова. И што је, као такав, он највише допринео обнови свеобласног српског национализма. Дода ли се овоме:

а – да је овај устанак јасније него иједан други догађај у српској историји доказао да су Босна и Херцеговина увек биле средишне српске области исто колико и Србија и Црна Гора,

б – да је у новијој српској историји први борбено доказао духовно јединство српског народа,

в – да је зачео и непосредно покренуо све догађаје који су довели до коначног ослобођења и уједињења Срба,

г – да је у новијој српској историји први догађај европског и светског значаја који су покренули Срби,

д – да је у дотадањој српској историји покренуо највеће српске борбене снаге,

ђ – да је довео до неколико битака које, по свом обиму и значају, спадају међу највеће битке у дотадашњој српској историји,

е – да су Србија и Црна Гора добиле знатно проширење и међународно признату пуну независност тек као плод овог устанка,

ж – да су, зато што је у Европи Карађорђев устанак представљен само као још један од многих руских покушаја побуне хришћана у Турској, за време овог устанка Срби први пут постали средиште светске пажње,

з – да се, с обзиром на околности под којима је вођен, по изгледима на успех борбе у српској историји с њим могу мерити само изгледи српске војске из 1914. године,

и – да је, по свеопштем заносу, у психологији српске масе овај устанак још увек без паралеле,

ј – да је натерао Србију и Црну Гору да, први пут у историји, практично остваре савез за ослобођење и уједињење свих Срба и, најзад,

к – да је устанак вођен по импулсу целог српског народа који је остао без преседана у целој српској историји – онда нема никакве сумње да је Темперли у праву кад тврди да су меци опаљени за „српску слободу у Невесињу“ одјекивали све до Принциповог пуцња у клерикалну Европу 1914. И да је мишљење које је владало за време устанка да „сви устанци и покушаји за ослобођење нашега народа од цара Лазара до Књаза Милана немађаху тако велику цељ као садање предузеће“, а које наводи Ћоровић, било потпуно оправдано. Отуда тврђење Невила Форбса да су „у брдима Херцеговине почели устанци против отоманске агресије који су, на концу, ослободили српске земље од Турчина“ има, с обзиром на непосредно дејство устанка, своје пуно оправдање и поред тога што је први српски устанак избио у Шумадији 1804. године. „Једини облак на небу“, како је 18. децембра 1875. Бизмарк назвао устанак у Херцеговини, гомилао се бесумње непрекидно све до 1914. године, кад се са свим својим муњама и громовима сручио на Европу и остали свет. Свакако због истог закључка и Тејлор каже: „Иако их је Бизмарк назвао „крадљивцима оваца“, устаници су, на крају крајева… наметнули своју политику и њему и његовим наследницима“.

Исти пресудни значај устанак је одиграо и у обликовању јужнославенског и свеславенског покрета, јер је за време истог први покрет ступио на позорницу пуном снагом, док је други у њему достигао чак и свој врхунац.

При оцени снаге овог устанка треба нарочито имати на уму да су против њега у почетку били и Србија и Црна Гора – па чак и грчке фанариотске владике у чијим је рукама тада била српска православна црква у Босни и Херцеговини – и да су се устаници морали борити против Турске, коју је, с Енглеском и Аустријом на челу, помагала сва службена Европа, сами читавих 356 дана. Може се, штавише, слободно рећи да у целој историји света нема примера да се мањи број људи борио дуже време под тежим околностима против већег броја непријатеља него што је био случај у овом устанку.

Значај овог устанка по српску националну мисао добива још више на важности кад се има у виду да су, услед турског и аустријског настојања да прикрију њихову националност, Срби у Босни и Херцеговини у свим светским средствима за обавештавање вековима називани рајом, хришћанима, Славенима, Грцима, грко-источњацима, турским Славенима и другим несрпским терминима.

Тацитов суд

Ако се овом значају по српску националну идеју дода да је овај устанак:

1. 1876, односно 1877. године довео до рата Србије, Црне Горе, Румуније и Русије против Турске, чиме је опет покренуто тзв. Источно питање;
2. довео до националног препорода и устанка у Бугарској и до другог устанка у Грчкој;
3. после 396 година довео до збацивања турске владавине у Босни и Херцеговини;
4. збацио с престола два турска султана;
5. довео до пет међународних конференција и Берлинског конгреса, који је био највећи међународни скуп који се икада састао да решава питање југоисточне Европе;
6. оборио, што тврде и Томпсон и Ставрианос, тада свемоћни Тројецарски савез;
7. произвео до тада највећи поремећај у односима европских сила;
8. одредио, што тврди и М. Стојановић, однос сила који је владао у Првом светском рату;
9. покренуо, што каже и Еванс, најважније проблеме тадање Европе;
10. први пут у историји побудио интерес Русије за све Србе;
11. натерао, што тврде и Темперли и Ставрианос, Енглеску да се одрекне изолационизма којим је била пошла после рата у Италији 1859. године;
12. збацио у Енглеској са владе Дизраелија и његове конзервативце и довео Гледстона и његове либерале до три нова председништва;
13. натерао Енглеску да купи акције Суецког канала;
14. омогућио Немачкој да избије на чело европских сила;
15. створио могућност Француској да се, после пораза код Седана, опет учврсти као сила;
16. пружио прилику Италији да, иако „најмања међу великима и највећа међу малима“, први пут уђе у ред европских сила;
17. натерао Аустрију да јасно и недвосмислено истакне свој став према Србима, Јужним Славенима и Балкану;
18. довео, што тврди и А. Тејлор, у питање опстанак Хабсбуршке монархије исто колико и саме Турске;
19. први пут у историји довео Европу на ивицу светског рата;
20. натерао европске силе да се, први пут у историји, озбиљно заузму за хришћане у Турској и
21. толико утицао на суседне народе да је појам Балкан у данашњем општем смислу настао за време самог устанка – а да је све то ипак остало непознато и самим Србима, онда није тешко увидети колико је огромно благо цара Радована остало још неоткривено у историји овог, како каже Ситон-Ватсон, „чудно занемареног питања“. А са тим и Босне и Херцеговине уопште.

Путоказ за историјска раскршћа

Посматрано са Сантајаниног гледишта да се непознавање историје свакоме освети, запостављање и занемаривање овог устанка се нарочито осветило самим Србима, јер он, боље него иједан други догађај у њиховој историји, јасно доказује и да се историја заиста понавља и да је она најбоља учитељица народа.

Може се, штавише, слободно рећи да се у новијој српској историји догодило мало ствари које нису просто понављање догађаја из овог устанка. Другим речима, да су се догађаји из њега узели као историјско мерило у оној мери у којој су требали, могле су се избећи, или бар умањити, многе трагедије новије српске историје. Још једноставније речено, у непознавању овог устанка треба тражити један од главних разлога свих новијих српских страдања.

То се понављање нарочито огледа у вековном супериорном и трговачком ставу Запада према Истоку, Славенима и Балкану. Од безбројних доказа за то, довољно је навести само тај да став Запада према српском национализму у току, и после, Другог светског рата није апсолутно ништа друго него практична примена речи председника енглеске владе за време устанка Дизраелија, којима је рат, у који је Србија, због овог устанка, ушла против Турске, назвао најсрамнијим ратом у историји света. Дода ли се овоме да Хитлерово тврђење да су Славени предодређени да буду германске слуге очигледно није ништа друго него на други начин изражена позната Бизмаркова изјава дата у току устанка да „цео Балкан није вредан костију једног померанског гренадира“, онда је много лакше увидети да Черчилова продаја Југославије у Москви 1944. путем једне цедуљице није ништа друго него продаја Босне и Херцеговине Аустрији у једном железничком вагону у Закупију 1876. Ово тим пре што су обе продаје извршене за свега неколико минута.

Нарочиту несрећу Србима је нанело непознавање улоге Енглеске у току устанка, јер је она и тада одиграла исту кобну улогу коју је одиграла у рату 1941-1945. И то је одиграла на потпуно исти начин, јер је став њеног амбасадора у Цариграду Елиота и њеног конзула у Мостару Холмса према устанку био апсолутно исти какав су став према српском национализму у току Другог светског рата испољили њени емисари у Југославији Дикин, Маклин, Бејли и други.

Проучавање овог устанка је и врло добро поље за испитивање става Запада према данашњим марксистичким режимима у Источној Европи, јер је тај став потпуно исти какав је био и према Турској.

Занемаривање поука из овог устанка се Србима нарочито осветило 1918. године, јер је држање католика за време истог још онда јасно указивало на панхрватски геноцид из 1941-1945. године. Мада је југославенски покрет за време устанка био скоро на свом врхунцу и премда је и сам бискуп Штросмајер радио да Босна припадне Србији а Херцеговина Црној Гори, устанак је недвосмислено доказао да је католичком вођству, које је свим силама помагало Турке у борби против устаника, још онда на првом месту било стало до борбе против Срба и православља.

Устанак је јасно указао и на зверства муслиманског олоша за време рата 1941-1945, јер је фанатизам башибозука током њега јасно ставио до знања да су потребни векови за његову еманципацију и култивисање.

Устанак је најбоље поље и за проучавање узрока Првог светског рата, јер је став Аустрије према Србији и Србима у периоду 1908-1914. био апсолутно исти какав је био за време овог устанка.

Тим што је доказао да је марксистима још онда било стало само до борбе за власт, а не и до ослобођења српског народа од Турака најбржим и највероватнијим начином, устанак је указао и на све ужасе њихове борбе.

Устанак је доказао и сву лепоту и тачност српске народне изреке „крв није вода“, јер су, са свега неколико изузетака, сви потомци устаничких вођа у прошлом рату били на страни српског национализма.

Да је Главни генералштаб Југославије пре прошлог рата поклонио овом устанку дужну пажњу, нема сумње да би му, с обзиром на то да се у току истог као такав испољио, он наметнуо закључак о неопходности прихватања герилског ратовања као једног од главних видова борбе у рату, што би увелико изменило развој догађаја у Југославији у току 1941-1945. године.

Нарочита важност устанка лежи у томе да је, и у томе боље него иједан други догађај у српској историји, указао на сву штетност изолационизма и пијемонтског гледања на српске националне односе. И да је доказао да српски национализам може избећи своја исувише честа Косова, Ђунисе и Јасеновце, и постићи мирнију и срећнију будућност, само у својој интеграцији и демократизацији, у пуној равноправности свих српских покрајина, у подједнакој љубави према свакој српској области и у заједничкој одбрани сваког дела српског народа. Ово тим пре што се, иако су 1941-1945. године западни српски крајеви страдали далеко највише, исти случај изоловања од пресудних догађаја, и исти случај пијемонтског гледања на српске међусобне односе – и с апсолутно истим последицама – поновио и за време тог рата. Колико је то тачно види се по томе да је, премда су прве борбе у окупираној Југославији почеле устанком у Невесињу од 23. јуна 1941. године, почетак тих борби приписан Србији. И да, иако је тежиште свих догађаја у том рату било у Босни и Херцеговини, оне од других области нису добиле дужну помоћ. Да су, што је запазио и Стилман, за овај устанак извршене благовремене припреме и да су одмах у почетку истог, пре него се Турска била снашла, и пре него су силе израдиле свој став према истоме, у Босну и Херцеговину упале све снаге из Србије и Црне Горе –  а ово је тим пре требало учинити што је уједињење са тим кнежевинама био главни циљ устанка и што су, осим војних припрема у Србији, за то постојали сви војно-политички услови – нема сумње да се српско ослобођење и уједињење могло постићи већ тада. И да би се, у том случају, избегла сва српска страдања у балканским и светским ратовима. Да до овога није дошло, кривица лежи на првом месту до егоцентричног и саможивог гледања на улоге Србије и Црне Горе са стране њихових управљача, до непостојања свесрпског гледања на српске националне односе код најутицајнијег дела водства тих кнежевина у време устанка и до суревњивости и међусобне љубоморе ондашњих династија. При оцени ових закључака треба нарочито имати на уму, што је 27. септембра 1875. запазио и Стилман, да је универзално осећање било да је устанак био најповољнији тренутак за ослобођење и уједињење Срба који се икада указао. А да је, као што тврде многи савремени новинари и каснији историографи, он имао снагу вулкана види се најбоље по његовом развоју. Када је избио, крајеви у којима се развијао били су толико непознати да су се људи по Европи питали да ли је Херцеговина име неке нове балерине или је то неки нови музички инструменат који је измислио тада познати композитор и конструктор музичких инструмената Херц. За свега неколико дана, и то је остао до последњег тренутка, устанак је постао главна и свакодневна тема свих светских листова. И главна, ако не и једина, брига свих европских дипломата. И, као што се види из преписке енглеске краљице Викторије, предмет дописивања европских дворова. Чак и разговор царева на европским дворским баловима и, као што је случај са Дизраелијевом преписком са леди Брадфорд и леди Честерфилд, главна тема љубавних писама државника. А какве је догађаје устанак покретао још и 1876. године најбоље каже уводник лондонског Тајмса од 11. октобра 1876, где се каже: „Борба може обухватити пола света. Ни једна једина велика сила не може бити сигурна да неће бити увучена у олују и постоји мало установа које, када олуја прође, неће бити потресене“. Отуда се, с обзиром на то да, с изузетком незнатног броја изолациониста у Србији, „зеленаша“ у Црној Гори и извесног броја „Македонаца“ у Јужној Србији, стварни сепаратизам у српском народу није никада био никакав чинилац, може слободно рећи да је пијемонтизам најгора, и најштетнија, врста српског сепаратизма. Штавише, да се у највећој мери њему може приписати главни разлог српском страдању за време, и после, овог устанка.

С обзиром на то да је устанак био још потпунија „борба свега против свачега“ него што је била и борба у току рата 1941-1945, лако је претпоставити колику је штету српском национализму нанело његово непознавање. Да су народне масе, а нарочито њихове вође, 1941. године, имале јасну слику о овом устанку – а нису је могле имати јер, из наведених разлога, никада није ни израђена – нема сумње да би борба српског национализма на тој тешкој историјској раскрсници била много успешнија. И да би, у том случају, његови губици били мањи, а последице друкчије.

Извори

Поред пијемонтског схватања, главни недостаци домаћих извора за грађу о устанку су:

1. Скоро потпуно занемаривање страних средстава за обавештавање што је, с обзиром на ондашње стање штампе и дипломатских веза у Србији и Црној Гори, и на чињеницу да су многи страни дописници, нарочито својим вестима из Дубровника, свакодневно пратили ток устанка, неопходно потребно за добивање сведимензионалне слике о истоме. Ово тим пре што је обрада оваквих историјских вртлога само на основу писаних докумената увек исто толико једнострана и непотпуна колико и приказ само на основу живих сведока. Нарочито је занемарено писање савремене штампе, а од ове дописи лондонског Тајмса, који је за време устанка био најобавештенији и најутицајнији светски лист, због чега су и његови уводници и Стилманови дописи чак и утицали на ток устанка. Колики је тај утицај био види се најбоље по томе да је, према Дизраелијевом писму леди Брадфорд од 1. октобра 1875, аустроугарски председник владе гроф Андраши изјавио да би „Херцеговина била смирена да није било водства Тајмса“. А колики је био Стилманов утицај најбоље каже то да је његов горски венац који је, својим дописима, исплео синовима и кћерима Црне Горе и Брда и који, по својим узвишеним речима и мислима Црној Гори и Црногорцима, једва да заостаје за Његошевим „Горским вијенцем“, утицао на Гледстона, Тенисона, Фримана и друге Британце да Црној Гори упуте своје познате славопојке. Извештаји Тајмса тим пре могу послужити за историјску грађу што су његови дописници, нарочито повремени дописник из разних места, дописник за Аустрију и извештач из Цариграда Галенга били изразити противници устанка. И поред честих противречности, Стилманови извештаји су тим пре важни што он 12. октобра 1875. каже да ни он није пријатељ устанака, што се залагао за аустријску окупацију Босне и Херцеговине и што, у свом допису од 5. септембра 1877. каже: „Дошао сам да кажем истину, а када то не будем могао, ја ћу отићи“. У истој мери занемарена је и страна библиографија, што је имало за последицу да су дипломатска историја устанка и, следствено, међународни значај истога, сем, донекле, оних из аустријских извора, скоро потпуно одсутни.
2. Недовољна критичност аустријских извора и неодвајање њених пропагандних циљева од стварног приказа устанка. Како се скоро сва досадања дела на српском језику ослањају на аустријску грађу, то је лако увидети сву једностраност тог приказа. Карактеристично је, нашто је указао још Пророковић, да су аустријским пропагандним циљевима насели скоро сви хроничари устанка из Србије. И да су, отуда, устанак сматрали аустријским делом. Чак и Слободан Јовановић каже да је устанак „припреман раније од црногорских, а како изгледа и од аустријских подстрекача“. Да се, међутим, с оваквим ставом према устанку хтела да прикрије и оправда неактивност Србије у првој години истог, у то нема никакве сумње. Тим пре што се такав став према устанку појавио тек ретроспективно, када се на српску историју почело гледати пијемонтски.
3. Занемаривање Пророковићевог дела „Невесињска буна и почетак устанка у Херцеговини 1875. године“ које је, због тога што је рађено на основу архива Србије и Црне Горе, по Сочициној заоставштини и на изјавама до 1905. године још живих руководилаца устанка још увек најбоље дело о узроцима, поводу и почетку устанка. Ово тим пре што је то дело наградила Коларчева задужбина из Београда, што је Пророковић био очевидац догађаја и што није био у сродничким односима ни са једним лицем о коме пише.
4. Славољубивост потомака појединих устаничких вођа у циљу истицања њихових предака. У овом су се нарочито истицали синови хајдучког харамбаше Пере Тунгуза због њиховог настојања да Невесињску пушку припишу свом оцу – његов син Данило чак то тврди и у „Споменици о херцеговачком устанку“ – при чему су, извртањем најочигледнијих истина и дрским оптуживањем устаничких вођа, унели највише забуне у приказ устанка. И поједини учесници устанка, нарочито Мићо Љубибратић, Стеван Зимоњић, Коста Грујић и други су у многоме оштетили праву истину о истоме, јер су својим приказима увеличали своју властиту улогу.
5. Велику штету устанку нанело је и „право јачега“, јер су о истом писали само материјално имућнији.

Главни недостаци страних извора су:

1. Занемаривање домаћих извора, јер су они занемарили ове у истој мери у којој су домаћи извори занемарили њих.
2. Највећи број страних дела црпе грађу из аустријских и турских извора.
3. Пратећи устанак већином из Дубровника, страни дописници су о њему могли добивати непосредне вести једино из области јужне Херцеговине, док су о борбама у горњој Херцеговини, где је било стварно тежиште борби и догађаја, услед немогућности одржавања веза и непостајања јединствене устаничке команде, могли црпсти вести већином из турских и аустријских извора. И, делимично, из података које им је, с Цетиња, слао књаз Никола. О устанку у Босни, страни новинари црпли су податке скоро искључиво из турских и аустријских извора, што је увелико разлог да тај део устанка није у историографији добио оно место које му иначе припада. А какви су били турски извори види се најбоље по Стилмановом извештају од 8. новембра 1875, у коме каже да га је главни турски комесар за устанак Сервер паша „најсвечаније уверавао“ да је у једној борби на Зубцима од 13. октобра 1875. погинуло 160 устаника. Стилман је, међутим, установио да наведеног дана на Зубцима није било никакве борбе. То ипак није сметало Турцима да објаве ову Серверову лаж, тако да је чак и Чикаго трибјун од 16. октобра, и то под насловом „Херцеговачки устаници су тешко поражени и демобилисани“, донео вест: „Турци су поразили једну снагу од 2.000 устаника, при чему их је погинуло 160. Остатак је побегао у Црну Гору.“ Има случајева да су Турци објавили да је у једној бици погинуло више устаника него што их је погинуло за цело време устанка. Ову тешкоћу око добивања тачних вести истиче 28. октобра 1875. и Стилман када каже да новинари у Дубровнику не знају шта се догађа у унутрашњости Херцеговине „колико што не знају ни шта се догађа у унутрашњости Кине“. Отуда је углавном и дошло да је и страни приказ устанка ограничен на догађаје на аустријској и црногорској граници. То се најбоље види по томе да се у страној савременој штампи као вођа устанка најчешће помиње Мићо Љубибратић, иако је он у истом, иначе, играо само подређену улогу.

За материјалну истину о устанку нарочити значај страних извора састоји се у томе што они, због пијемонтске и југославенске оријентације српских историчара, често доказују српски карактер устанка и српски национализам Босне и Херцеговине боље него и сами српски извори. Као доказ за то свакако је довољно навести да је, према лондонском Тајмсу од 17. јануара 1877. године, Гледстон стајао на гледишту да су „Босна и Херцеговина насељене народом српске расе која је потпуно иста као и она у самој Србији“. А да је Гледстон заиста познавао стање међу Јужним Славенима види се најбоље по томе да је, према лондонском Тајмсу од 1. августа 1876, у парламентарној дебати од 31. јула те године изјавио да би „једна држава Јужних Славена покренула низ нових тешкоћа и опасности“. У току самог устанка, у Европи су се појавила дела Енглеза Еванса, Форсита, Де Вормса и Галенге, Американца Стилмана, Француза Рајнаха и Иријарта, Немца Цимермана и Швајцарца Ристо и сва та дела, и поред тога што и она већином називају устанике само хришћанима, мање-више стоје на истом гледишту. Како углавном исти став имају и дела објављена после устанка, и пошто на српском карактеру Босне и Херцеговине стоје скоро сва страна дела објављена пре устанка, а нарочито Ранкеово „Историја Србије и српска револуција“, Еркартово „Фрагмент из историје Србије“, Патоново „Србија, најмлађи члан европске породице“, Вилкинсоново „Далмација и Црна Гора“ и „Турци, Грци и Славени“ од мис Макензи и мис Ирби, није тешко претпоставити колику је штету српском национализму нанело њихово занемаривање. Може се, штавише, слободно тврдити да је српска историографија стајала на гледишту српског аспекта устанка и на српском карактеру Босне и Херцеговине у истом степену у коме стоји страна историографија, да би новија судбина Срба била знатно друкчија од преживљене. Ово тим пре што страна историографија посвећује Србима најмање десет пута више пажње него Хрватима.

Ни страни извори нису потпуно испитани. То је нарочито случај са преписком Дизраелија, Гледстона и лорда Гранвила, а и енглеска „Плава књига“ за време устанка изоставила је многе ствари које су биле непријатне по Турску.

Из наведених разлога, ово дело ће бити обрађено на синтези домаћих и на српском језику раније необјављених страних извора. Већ објављени српски извори ће бити коришћени само уколико су неопходно потребни за употпуњавање дефинитивне слике о устанку. Како се и у страним изворима устанак често приписује аустријском утицају, у овом делу ће од већ објављених српских извора бити детаљније коришћени само они који се односе на припреме за устанак. Ово из разлога што оне најбоље доказују да Аустрија, сем што га је користила за своје циљеве, није са избијањем устанка имала апсолутно ништа заједничко.

И поред огромног материјала о устанку који још никада није објављен на српском језику, у овом делу ће, због њихове важности, нарочито бити коришћени Стилманови извештаји у лондонском Тајмсу и његова заоставштина која се налази депонована код Унион колеџа у његовом родном месту Шенектади, у држави Њујорк, у Сједињеним Државама Америке, а коју је тај колеџ љубазно ставио писцу на расположење. При избору целог материјала писац је строго водио рачуна да одвоји пропаганду од стварног приказа устанка, а некритичне новинарске вести узете су једино за израду одељка „Борбе, бојеви и битке“.

Циљ дела

Омаловажавање устанка почело је још у току истог, о чему 10. јануара 1876. Стилман каже: „У извесним, уопште узев, добро обавештеним листовима и службеним круговима изгледа да постоји склоност да се против устанка у Херцеговини боре путем прорачунатог омаловажавања његових мотива и резултата, како би се доказало да отпор није велики, да победе нису важне, да су ствари претеране итд. – једна врста аргумената од којих ја ни на који начин не видим користи иком другом осим онима који имају материјалне користи од прикривања опадања Отоманског царства“. Иако су, као што ће се из дела видети, од тада до данас устанку приписане многе, често невероватне ствари, то је очигледно да се његова ревизија намеће и као дужност према српској националној мисли.

Историографија једне нације треба да је главни извор њене „духовне моћи“. И, отуда, основа њене политичке и војне стратегије. По њој нацију најбоље цене и пријатељи и непријатељи. Њен први задатак, због тога, треба да је откривање духовних снага које су нацију водиле кроз историјске вртлоге, како би на њима заснивала своју бољу будућност. Само се по себи разуме да она, из тог разлога, треба да је на првом месту објективна, правична и непристрасна према сваком делу нације. У противном, занемарени део околни непријатељи одмах присвајају себи, јер сматрају да га ни непријатељ не сматра својим. Нема сумње да је пијемонтизам дао и Босни и Херцеговини само сателитски и периферијски и, отуда, другостепени значај по српско национално биће и да је интегрално југословенство од њих направило свачију земљу. Неиживљеном, примитивном и безобзирном хрватском национализму то је било довољно да из тога закључи да ни сами Срби нису убеђени да су Босна и Херцеговина њихове области.

Колико су Хрвати учествовали и у овом трогодишњем грчењу Европе најбоље се види по томе да се за 1.100 дана колико је устанак трајао, реч Хрватска појавила у насловима лондонског Тајмса свега у три броја – у броју од 30. и 31. августа 1875. и од 12. јануара 1878. године, а и тада само у вези с овим устанком – док је за цело то време, с изузетком највише 20-25 бројева, тај лист доносио свакодневне, често врло опширне, извештаје о току устанка, у којима се снага српског национализма Босне и Херцеговине испољавала сваког дана. Сличан је случај и с осталим светским листовима. Дода ли се овоме да скоро ни једна новинарска вест у току целог устанка не назива католике Босне и Херцеговине Хрватима, већ да их редовно називају „латинима“, онда нема сумње да је давање правог значаја овом устанку у историографији и најбољи начин одбране од хрватске мегаломаније.

О тежини проучавања овог устанка Сомервел каже: „Страшна балканска криза одвајала је своје бескрајне заплете од устанка у Херцеговини из јула 1875. до берлинског конгреса у јулу 1878, стављајући на муке државнике и дипломате Европе. У блажем облику, она још увек мучи читаоце и писце историје и биографија 19. века. Десетине историчара и многи биографи задрхтали су када су, пре него су дело завршили, видели да им је она закрчила приказ. Иако нема повратка, сви су се они заглибили и испливали на другу обалу – сваки са својим, властитим чињеницама и закључцима и, можда, сваки различит један од другог. Дизраелијеви биографи објашњавају предмет скоро непрекидно на 368 страница, дозвољавајући само једну шекспировски комичну епизоду у виду предлога закона о сахрани 1877“. С обзиром на одмакло време, проучавање овог устанка није ни данас ништа лакше него што је изгледало Сомервелу. Ипак, намеће се као категорички императив, јер је крајње време да се отклони највећа неправда српске историографије. Ово тим пре што одумирање пијемонтских и хегемонистичких схватања о људским односима омогућава да се већ једном и на српску историографију почне да гледа са свесрпског, односно свеобласког гледишта а не само, као до сада, са гледишта појединих области, династија, режима или идеологија.

Мишљење да је Аустрија покренула овај устанак, и чак да је он њено дело, појављивало се и појављује се још увек – тако упорно да исто намеће закључак да је аустријски приказ овог устанка у светској историографији имао утицаја на војну и политичку стратегију западних сила према српском национализму у току, и после, Другог светског рата. И да се лансира због будућих политичких и дипломатских циљева. Треба се само сетити да је Винстон Черчил још 1953. године сматрао да распад Аустрије није донео среће ни једном њеном бившем члану и да западне силе нису никада потпуно признале интегритет Југославије, па увидети да и у највишим европским политичким круговима још увек има оних који плачу за Аустријом. А то још више намеће потребу за чистом истином о овом устанку.

Извод из дела: Василије М. Гутић, Општа и дипломатска историја устанка у Херцеговини и Босни из 1875 – 1878. године, књига 1, Филип Вишњић, Београд, 2016.

Прочитајте још

Политика: Енглеске лажи о Херцеговачком устанку (2005)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Василије М. Гутић, Турска, Херцеговина, историографија, устанак