Поједностављена визија будућег раја на Земљи, ослобођеног опасности од културе, почиње дословце да се остварује. За разлику од „Прохујало с вихором“, Десанка је преживела, за сада
Десанка Максимовић (Фото: Анђелко Васиљевић)
Уводна примедба: Назив овог прилога је позајмљени наслов једног поглавља из фантастичног и антиутопијског романа Бајка (1965) Добрице Ћосића.
У Србији се почетком јуна 2020. подигла велика узбуна поводом избацивања поезије Десанке Максимовић из школске лектире. Деловало је то као још један ужасан потез наопаке власти, састављене скоро у целини од некомпетентних и често непоштених неспособњаковића. Али, само један овлашни осврт на светску културну сцену, за који није неопходна ни превелика проницљивост, открива да се у случају Десанке ради само о једној локалној мери у оквиру великог, глобалистичког плана свеопште културне револуције.
Свака револуција претендује да буде крај старог и почетак новог у што већем обиму. Но, то нипошто не значи да нових, па и „револуционарних“ појава није било пре самих револуција, какве познајемо у последња два и по века, напротив. Чак и велики и сасвим нови стилови у уметности, на пример ренесанса, нису настали с изричитом жељом да се створи нешто сасвим ново и систематски раскине са дотадашњим стваралаштвом. Уосталом, и сам термин („поновно рађање“) сведочи да се хтело обновити нешто што се уочавало као запостављено и заборављено – лепота, слава и сјај античког света. Другачије ствари стоје с познијим (и последњим правим) стиловима с краја 19. века, какви су, рецимо, симболизам и импресионизам. Нарочито је индикативан случај Art Nouveau-а, односно Jugendstil-а, чија имена циљано указују на „новину“ и „младост“, а поготово бечког огранка названог Сецесија (Sezession), која је отворено наступала у правцу раскида с дотадашњом уметношћу (базираној на неокласицизму и академизму), у пракси стварајући особену естетику која је, срећом, веома ублажила облике тог раскида. Коју годину пре оснивања ове групе, Ото Вагнер је у једном свечаном предавању по први пут употребио реч „модерна уметност“ у смислу који је и данас у употреби, али је симптоматично да се сама Сецесија углавном не сврстава у модерну. Зашто? Зато што је Сецесија раскидала, у настојању да створи нову лепоту, али није захтевала уништење старе. То није била револуција.
Права револуција, међутим, настоји да збрише све старо, као превазиђено, па тиме и штетно, јер кочи човечанство на путу прогреса и еманципације. Француска и Октобарска револуција опустошиле су културну сцену у Француској, односно Русији, посебно се окомивши на хришћанство као корозивни баласт који човечанство држи у ропству сложеног типа. Јакобинци су чак увели и нови календар (који ће задржати и Наполеон као цар), са нултом годином (1792), како би се избрисало оно „од Христовог рођења“, и с новим именима месеци, изричито секуларног карактера. Својеврсну културну револуцију спровели су, узгред, и нацисти, спаљујући небројене „неподобне“ књиге и извргавајући руглу ликовну уметност која се није уклапала у њихове строго дефинисане концепције. Ваља напоменути да су сличне ломаче и систематска уништавања уметничких дела још много пре тога спроводили иконоборци у 8. и 9. веку, Савонарола у Фиренци крајем 15. и калвинисти у 16. столећу. Све је то чињено с циљем ослобађања човечанства од робовања илузијама, у име чистунства и моралног усавршавања.
Извор: Снимак екрана/Јутјуб
Скидање филма Прохујало с вихором са репертоара ХБО, чистке у лектирама, „деколонизација“ рафова у књижарама и масовно уништавање историјских споменика као израза „белог расизма“, које је ових дана захватило САД, представља исти овај феномен острашћене револуционарне ревности јакобинско-бољшевичког типа (с примесама нацистичких метода). У медијима и јавности ово деструктивно махнитање приписује се „крајњој левици“, што је само наизглед прихватљива етикета. У ствари, основна идеја око које се левица 19. века организовала – борба против експлоатације – у потпуности је изневерена и скинута с дневног реда, јер актуелну револуцију воде и форсирају либерални капиталисти (зато они нису левичари, него „лефтисти“). Од историјске левице наслеђене су само јакобинске антихришћанске и атеистичке опсесије, у спрези с бољшевичким концептом „диктатуре пролетаријата“. Обе концепције су дубоко догматске, антидемократске и противкултурне: атеизам као „негативна вера“ (убеђење без икаквог доказа да Бог не постоји и да се Његово присуство из свих сфера живота мора избрисати), а „диктатура пролетаријата“ као ноторна нелогичност. Наиме, не може већина вршити диктатуру над самом собом и свим осталима, него то у име те већине чини авангарда – својевремено Комунистичка партија, а у савремено доба самопроглашени културтрегери с врха глобалистичко-корпоративних елита: они су ти који знају шта је најбоље за све и који (ре)дефинишу сваки појам. Тако је био могућ и апсурд да председнички кандидат Бајден једном црном и „левичарском“ новинару каже: „Ако се и на тренутак двоумите да ли да гласате за мене или за Трампа, онда Ви нисте црни!“ Авангарда душебрижника, дакле, одређује ко је црнац а ко није, ко је, рецимо, женско а ко није, ко је слободан и прогресиван, а ко „непријатељ народа и Слободе“ (како су то формулисали Коло д’Ербоа и Жозеф Фуше, јакобински терористи и масовни погубитељи). Да би те потпуно произвољне и најчешће сасвим наопаке дефиниције биле широко прихваћене, морају се уклонити сви садржаји претходне културе који би противречили новој догматици.
Свему томе ваља додати и појам „перманентне револуције“, који, у ствари, сасвим реакционарно, на вјеки вјеков обезбеђује самопроглашеној авангарди водеће место и владајући положај. Овако су то пре више од 220 година формулисали д’Ербоа и Фуше у својој Инструкцији: „Све је дозвољено онима који делују у правцу Револуције!.. Република у свом окриљу жели само слободне људе: одлучна је да истреби све друге и да за своју децу призна само оне који ће знати да живе, боре се и умру једино за Њу.“ Наравно, и савремена елита узима привилегију да дефинише шта је слобода, а та дефиниција је још од јакобинских терориста веома уска. Што се тиче културе и уметности, све што није по укусу нарцисистичког сензибилитета „снежних пахуљица“ 2020-тих мора се уклонити. Створена је Hyper-Present-Tense generation којој се нон-стоп сугерише да уништи све што не разуме (чега је све више) и што се не уклапа у актуелни, увек нови и све више редуковани наратив. Фаренхајт 451, Еквилибријум и слична књижевно-филмска дела, која су деловала као помало наивна и поједностављена визија будућег раја на Земљи ослобођеног опасности од културе, почињу дословце да се остварују. За разлику од Прохујало с вихором, Десанка је преживела, за сада.
Опрема: Стање ствари