Поједностављена визија будућег раја на Земљи, ослобођеног опасности од културе, почиње дословце да се остварује. За разлику од „Прохујало с вихором“, Десанка је преживела, за сада
Десанка Максимовић (Фото: Анђелко Васиљевић)
Уводна примедба: Назив овог прилога је позајмљени наслов једног поглавља из фантастичног и антиутопијског романа Бајка (1965) Добрице Ћосића.
У Србији се почетком јуна 2020. подигла велика узбуна поводом избацивања поезије Десанке Максимовић из школске лектире. Деловало је то као још један ужасан потез наопаке власти, састављене скоро у целини од некомпетентних и често непоштених неспособњаковића. Али, само један овлашни осврт на светску културну сцену, за који није неопходна ни превелика проницљивост, открива да се у случају Десанке ради само о једној локалној мери у оквиру великог, глобалистичког плана свеопште културне револуције.
Свака револуција претендује да буде крај старог и почетак новог у што већем обиму. Но, то нипошто не значи да нових, па и „револуционарних“ појава није било пре самих револуција, какве познајемо у последња два и по века, напротив. Чак и велики и сасвим нови стилови у уметности, на пример ренесанса, нису настали с изричитом жељом да се створи нешто сасвим ново и систематски раскине са дотадашњим стваралаштвом. Уосталом, и сам термин („поновно рађање“) сведочи да се хтело обновити нешто што се уочавало као запостављено и заборављено – лепота, слава и сјај античког света. Другачије ствари стоје с познијим (и последњим правим) стиловима с краја 19. века, какви су, рецимо, симболизам и импресионизам. Нарочито је индикативан случај Art Nouveau-а, односно Jugendstil-а, чија имена циљано указују на „новину“ и „младост“, а поготово бечког огранка названог Сецесија (Sezession), која је отворено наступала у правцу раскида с дотадашњом уметношћу (базираној на неокласицизму и академизму), у пракси стварајући особену естетику која је, срећом, веома ублажила облике тог раскида. Коју годину пре оснивања ове групе, Ото Вагнер је у једном свечаном предавању по први пут употребио реч „модерна уметност“ у смислу који је и данас у употреби, али је симптоматично да се сама Сецесија углавном не сврстава у модерну. Зашто? Зато што је Сецесија раскидала, у настојању да створи нову лепоту, али није захтевала уништење старе. То није била револуција.
Права револуција, међутим, настоји да збрише све старо, као превазиђено, па тиме и штетно, јер кочи човечанство на путу прогреса и еманципације. Француска и Октобарска револуција опустошиле су културну сцену у Француској, односно Русији, посебно се окомивши на хришћанство као корозивни баласт који човечанство држи у ропству сложеног типа. Јакобинци су чак увели и нови календар (који ће задржати и Наполеон као цар), са нултом годином (1792), како би се избрисало оно „од Христовог рођења“, и с новим именима месеци, изричито секуларног карактера. Својеврсну културну револуцију спровели су, узгред, и нацисти, спаљујући небројене „неподобне“ књиге и извргавајући руглу ликовну уметност која се није уклапала у њихове строго дефинисане концепције. Ваља напоменути да су сличне ломаче и систематска уништавања уметничких дела још много пре тога спроводили иконоборци у 8. и 9. веку, Савонарола у Фиренци крајем 15. и калвинисти у 16. столећу. Све је то чињено с циљем ослобађања човечанства од робовања илузијама, у име чистунства и моралног усавршавања.
Извор: Снимак екрана/Јутјуб
Скидање филма Прохујало с вихором са репертоара ХБО, чистке у лектирама, „деколонизација“ рафова у књижарама и масовно уништавање историјских споменика као израза „белог расизма“, које је ових дана захватило САД, представља исти овај феномен острашћене револуционарне ревности јакобинско-бољшевичког типа (с примесама нацистичких метода). У медијима и јавности ово деструктивно махнитање приписује се „крајњој левици“, што је само наизглед прихватљива етикета. У ствари, основна идеја око које се левица 19. века организовала – борба против експлоатације – у потпуности је изневерена и скинута с дневног реда, јер актуелну револуцију воде и форсирају либерални капиталисти (зато они нису левичари, него „лефтисти“). Од историјске левице наслеђене су само јакобинске антихришћанске и атеистичке опсесије, у спрези с бољшевичким концептом „диктатуре пролетаријата“. Обе концепције су дубоко догматске, антидемократске и противкултурне: атеизам као „негативна вера“ (убеђење без икаквог доказа да Бог не постоји и да се Његово присуство из свих сфера живота мора избрисати), а „диктатура пролетаријата“ као ноторна нелогичност. Наиме, не може већина вршити диктатуру над самом собом и свим осталима, него то у име те већине чини авангарда – својевремено Комунистичка партија, а у савремено доба самопроглашени културтрегери с врха глобалистичко-корпоративних елита: они су ти који знају шта је најбоље за све и који (ре)дефинишу сваки појам. Тако је био могућ и апсурд да председнички кандидат Бајден једном црном и „левичарском“ новинару каже: „Ако се и на тренутак двоумите да ли да гласате за мене или за Трампа, онда Ви нисте црни!“ Авангарда душебрижника, дакле, одређује ко је црнац а ко није, ко је, рецимо, женско а ко није, ко је слободан и прогресиван, а ко „непријатељ народа и Слободе“ (како су то формулисали Коло д’Ербоа и Жозеф Фуше, јакобински терористи и масовни погубитељи). Да би те потпуно произвољне и најчешће сасвим наопаке дефиниције биле широко прихваћене, морају се уклонити сви садржаји претходне културе који би противречили новој догматици.
Свему томе ваља додати и појам „перманентне револуције“, који, у ствари, сасвим реакционарно, на вјеки вјеков обезбеђује самопроглашеној авангарди водеће место и владајући положај. Овако су то пре више од 220 година формулисали д’Ербоа и Фуше у својој Инструкцији: „Све је дозвољено онима који делују у правцу Револуције!.. Република у свом окриљу жели само слободне људе: одлучна је да истреби све друге и да за своју децу призна само оне који ће знати да живе, боре се и умру једино за Њу.“ Наравно, и савремена елита узима привилегију да дефинише шта је слобода, а та дефиниција је још од јакобинских терориста веома уска. Што се тиче културе и уметности, све што није по укусу нарцисистичког сензибилитета „снежних пахуљица“ 2020-тих мора се уклонити. Створена је Hyper-Present-Tense generation којој се нон-стоп сугерише да уништи све што не разуме (чега је све више) и што се не уклапа у актуелни, увек нови и све више редуковани наратив. Фаренхајт 451, Еквилибријум и слична књижевно-филмска дела, која су деловала као помало наивна и поједностављена визија будућег раја на Земљи ослобођеног опасности од културе, почињу дословце да се остварују. За разлику од Прохујало с вихором, Десанка је преживела, за сада.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Spiritual guerilla, 11. 6. 2020.)
Categories: Преносимо
И аутор Бајке је дао свој допринос Разисторији штампајући капитално Орбинијево Краљевство Словена без првих пар стотина неподобних страница.
U svakoj istoriji umetnosti ili istoriji nauke renesansa je “momenat”, tacka na kojoj se demonstriraju teorije o razvoju umetnosti i nauke, duha uopste.Zasto?Upravo zbog tog momenata obnavljanja.Renesansa je mesto refleksije istorije u samu sebe, slobodno, voljno, obnavljajuce vracanje iza sebe.Obnavljanje nije ponavljanje, kako su stari Grci videli vreme i to iz dva razloga: 1) ono cin volje 2) ono zahteva dominaciju Sada-tacke u vremenu koja za Grke ostaje trajno u suprotnosti sa iskustvom vremena, pa im se buducnost, cak i u svom idealnom obliku najbolje drzave, javlja samo kao mesavina vec-postojeceg.Medjutim, vratiti-se-iza-sebe nije moguce.Zapravo ono izvire iz svoje suprotnosti i vraca se, ne iza sebe, vec u svoju suprotnost.Obnova uvek podrazumeva dominantnost Sada-trenutka i secanja, kao secanja-za-buducnost koje i nije secanje, vec volja, koja se projektuje u proslo da bi ga obnovoli u sadasnjem za buduce. Tako se iz Sada-tacke projektuje buducnost iz koje ce se uspostaviti nova, novo-obnovljena proslost – jednom-i-zauvek.Zaborav, spaljivanje i unistavanje umetnickih dela, ovde se elegantno zaobilazi (mada obicno nije moguce bez toga) jednim zaboravom u-napred, jer ova volja koja se predstavlja kao secanje, ali ne na proslosti, vec za-buducnost, za-sva-vremena, nije nista drugo nego forma zaborava.Cuvanje umetnickih dela, njihovo prenosenje preko njihove epohe u buducnost, za-buduce-generacije, ne unistava ih manje od materijalnog unistavanja, cak i gore, cini ih obmanjujucim, jacajuci dominaciju volje i Sada-tacke kao onih koji preko sebe prenose citavu proslost u buducnost, uspostavljajuci apsolutnu dominaciju Sada. To je, inace, uslov totalitarizma, svesti sve na do-sada-i-od-sada.Renesansa ne samo da je pokazala da obnova nije moguca, vec da je ona uslov ukidanja mogucnosti same sebe.Jos niko nije sebi zasao za ledja!
Ovo je zanimljivo u trenutku kada se traze nove “ideologije” ili “obnavlja identitet”.I jedno i drugo su zapravo negacije sebe, jer se sastoje u povratku prevazidjenom i to cak i ne voljnom, vec pukim odbijanjem od kraj istorije koji obnovitelji najbolje potvrdjuju, pokazujuci se kao nekreativni, nestvaralacki sinkretisti.Ako Vucicevu vlast, npr. u slucaju KiM, karakterise svodjenje svih perspektiva na Sada, zbog cega se javlja cudnovato zanemarivanje promena koja se desavaju u svetu i ponavljanje o “izgubljenosti Kosova”, to i njegovi protivnici, koji u KiM vide “izvor identiteta”, racunaju na tu totalno dominirajucu perspektive Sada iz koje ce se za-u-buduce “obnoviti” secanje i onemoguciti ostvarivanje bilo koje druge mogucnosti iz proslosti, jer obnovitelji i racunaju na svoju izuzetnost, kao i Vucic, koja ce spreciti da obnovom bude obnovljena i stranputica kojom je proslost otisla, pa je sada potrebna obnova.Zato preti opasnost, da kada bi “identitetske” snage, u politici, kao sto vidimo, nepostojece, jer su nasele na pricu o laznoj vecoj dubini kulture od politike u koju su je iz politike odvukli drugosrbijanski borci za secanje-za-ubuduce, prepustajuci politiku 100% prozapadnim strankama, nekako i postale politicka vlast, zaglavimo u novi totalitarizam! Tim pre sto je razdvanje nacionalnog i gradjanskog, potpuno neverovatno, ali u Srbiji moguce, dovelo do obnove kolektivizma kao pretpostavke individualnom i fobije od individualnosti.Tako se u Srbiji stvaraju uslovi za idealno lose scenarije vucicevskog ili identitetskog tipa, dok bi najobicnije uspostavljanje vladavine prava otvorilo perspektive koje bi pokazale da je sadasnji mrak nametnut.