Стефан Стефановић: Зашто подржавам Покрет за одбрану КиМ

Хајде да се изборимо, колико је у нашим малим моћима, да направимо један корак ка очувању Косова и Метохије, подршком овој борби и овом покрету, а Бог ће нам додати десет корака

Са оснивачког сабрања Покрета (Извор: Снимак екрана/Хелмкаст)

„Јер где је труп онде ће се и орлови окупити“
Јеванђеље по Матеју, гл. 24, зач. 100

Сви смо ми удови Тела Христовог у Цркви, а Сам Христос је глава. Сви смо се окупили око једне живе главе, Другог Лица Свете Тројице, Богочовека Исуса Христа. Окупили смо се око живе и неспаљене главе Светог Саве. Најзад, окупили смо се око главе духовног оца, мудре главе, просвећене, духоносне, смирене главе светог старца. Наиме, Благослов и идеју за оснивање Покрета, дао је отац Андреј (Јовичић), архимандрит манастира архиђакона Стефана у селу Сланце код Београда.

Данас, сви ми, стојимо на бранику отаџбине, на брани безакоња, безумља и пустоши, стојимо сви ми у мистичном телу наднације, надинтереса и надкористи – у Покрету за одбрану Косова и Метохије. Одбрана од отимања, одбрана од издаје, одбрана од продаје, одбрана од туђинаца, одбрана од наших, одбрана од других, одбрана од нас самих. Сви смо ми браничи, браниоци, бранислави, браниславе, бранимири, бранимирке надам се не и вуци, вукови и вучићи Бранковићи…

Сведоци смо геополитичке ситуације, да иако се буде суверенистички покрети широм света, како би стали на врат стоглавој аждаји глобализма, код нас у Србији национални и државотворни занос је у апатији. Родољубиви интелектуалцима су збуњени, политичари су купљени, академици су углавном јалови, професори су непросвећени, доктори наука су књишки мољци чији докторати купе прашину по полицама, културна елита је незаинтересована, слободоумни људи су заспали, поштени људи су се повукли, а верни народ је разједињен, расејан, покраден, изневерен, издан, продат, мучен, тучен, спаљен и убијан… Само чудо може разданити ову помрчину! Петар II Петровић Његош пророчки опомиње поколења: „Племе моје сном мртвијем спава, нада мном је небо затоврено, не прима ми ни плача ни молитве, суза моја нема родитеља. О кукавно српство угашено, црни дане а црна судбино!“

Стефан Стефановић (Фото: Лична архива)

То чудо које нам данас треба – може бити једна мала искра, једна мала луча у тами, једна варница у пепелу, једно зрно голе соли, једна реч или… Божје чудо, које би нас сложило, обожило и умножило, како бисмо се сабрали, освестили и ободрили, авај, како би се пробудили, освестили и борили. То чудо је један благословени покрет руке старог и болесног монаха кроз чију руку благосиља живи, неспаљени, нетљени, незаборављени, благоухани Отац наше Цркве, наше школе, болнице, дипломатије, писмености и духовности – Свети Сава Немањић. Много је очуха имао мученички српски народ а само једног оца. Отац Сава клечећи пред престолом Творца, сваки дан оплакује непокајани род, шири озебле руке и ћутке чека, хоће ли му доћи деца у загрљај. Или се опет деле, деле и деле…

„Ми не смемо припадати политичким партијама. Најпре треба да волимо Цркву, а затим отаџбину и да гласамо за оне који се боре за њих. Покушајте да гласате за оне људе који су спремни да пролију крв, најпре за Православље, а затим за отаџбину. Нажалост, данас за чланове парламента бирамо људе мрачне и магловите прошлости…“ Опомиње Света Гора кроз једног старца. Никада нисам припадао партији, ја сам Србин светосавац и патриота, моја идеологија је хришћанство, моја партија је Србија. Партије разједињују, свађају, завађају, гложе, потпирују мржњу, деле, откидају, расејавају, расплињују вољу, атомизирају снагу, слабе ум, смућују дух и заводе душу. Идеја Косова је изнад свих партија и она мора бити стожер сваког националног окупљања. Али и грдно судилиште у којем разлучујемо ко је наш а ко је против нас. Косово и Метохија су изнад свих подела. А како пише много мудрији од нас, Златоусти апостол Николај Велимировић: „На место тога поколења, које је имало моралне снаге да устане против једне моћне царевина, садашњост је изложила нас, једно поколење за прозу створено, нас који немамо ни толико моралне снаге, да устанемо против самих себе, против личног варварства, и немамо толико умне снаге, да можемо мислити о једној партији но о целом народу нашем, но делимо га на партије, јер је лакше мислити о једној партији но о целом народу, и делимо партије на под-партије, јер је лакше бринути о једном делу партије, но о целој партији, и најзад, делимо цео свет на двоје: на себе и на остали свет, и мислимо свак о себи, јер за то потребује најмање моралне и умне снаге.“

Имам утисак да се многи припадници партија понашају као да су продали душу тој партији, као да су им испрани мозгови који фанатично следују сваки поступак врхушке. Мора постојати црвена линија преко које не смемо прећи, граница која раздваја људе и нељуде, минимум достојанства и националног договора. Како не бисмо за живота постали бивши Срби и изневерили славне претке и јунаке, како вапије ава Јустин: „Много је бивших Срба, али правих Срба, авај, тако мало!“

Сваки дан је борба за душу. Бој на Косову је сваки дан у људским срцима. Да ли ћемо се приволети Царству Небеском или Царству земаљском. Да ли служимо Богу или мамону? Да ли је наш Ум – Божја радионица или оног другог. Венци се задобијају у малим стварима. Ретко ко од нас је дорастао да мученички пострада за веру и отачаство. Човек има два највећа идентитета – први је религијски а други је национални. На Светом Косову и Метохији имамо оба та идентитета. Пострадати за веру и народ, највећа је врлина и највећи Божји благослов, Оптински новомученици су се молили за то и Бог их је услишио. Међутим, ми смо мали, слаби, маловерни, безвољни, апатични, летаргични, депресивни, неспособни, смотани, килави, клонули, себични, саможиви, самосладни, сладострасни, користољубивци, лукави, покварени, срца отежаног, ума помраченог, за нас су мале битке, мале победе, за нас су велике и мале жртве – јер за веће и нисмо! А приступити оваквој борби, подржати нашу браћу из јужне српске покрајине, борити се за правду, истину и слободу, представља вид исповедања вере, чојства и јунаштва и најпре оним основним достојанством које чини сваког човека.

Ако међу нама људи још има…

Старац Пајсије Светогорац нас опомиње и буди речима:

Фреска преподобног Пајсија Светогорца у храму Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково (Извор: СПЦ)

„Сада је духовни рат. Ја треба да будем напред, колико марксиста, анархиста, колико масона, колико сатаниста и свих других… Влада дух млакости, јунаштва уопште нема! Сасвим смо се искварили! Како нас Бог још трпи? Данашње поколење – то је поколење равнодушности. Не рата. Безбожницима, хулитељима дају да наступају на телевизији. И Црква ћути и не одлучује те богохулнике. А требало би одлучивати такве. Хајде да не чекамо да неко други извади змију из рупе, да бисмо ми били спокојни. Ћуте због равнодушности. Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: ՚Зар ја могу да изменим ситуацију?ՙ

Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци. Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?“

Село Сланци, место Сабрања и Оснивачке скупштине Покрета за одбрану Косова и Метохије, добило је име по заробљеницима који су били у ланцима. А српски народ је сада цео у ланцима. А тежина ланаца је све већа… Манастир архиђакона Стефана је метох Хиландара, који је саграђен од три бода, цркве Светог Саве и светог Симеона, црква краља Милутин и црква Кнеза Лазара. Тај Хиландар је главни град Небеске Србије, кога смо спалили својим неделима, а сад га обнављамо циглу по циглу. Зато буди и ти неимар своје срећне будућности, јер да бисмо саградили нашу срећну државну будућност, мора свако од нас уградити по циглу у ту грађевину.

Наиме, сви смо ми Срби потекли са Косова и Метохије, неки из Црне Горе, неки из Херцеговине. Али ма како нас покушавали раздвојити географским одредницама, ми смо сви Срби из Србије, Срби из Босне и Херцеговине, Срби из Хрватске, Срби из Црне Горе, и сви ми живимо на једном великом Метоху Косова. Небеска Србија је Метох Косова а сви који носимо идеју Косовског завета у срцу, односно савеза Свете српске земље и Неба, живимо на Косову. Косово је распето али Косово ће и да васкрсне. Јер нема васкрсења без страдања, нема радости без патње, нема победе без пораза. Оно што је мученичком крвљу уписано, не може ниједан потпис избрисати, а онај ко се дрзне да арчи земљу својих предака, ко покуша да распродаје туђе тапије, да трампи светињу за шаку долара, боље би му било да одсече себи саблажњиву руку, боље би му било, авај, да се никад није ни родио. Велеиздаја је таква смрт у којој нема Васкрсења.

Имамо моћног великог брата – Руску федерацију, уз нас су и Кина, Бразил, Индија, Шпанија, Белорусија. Осамнаест земаља је повукло признање, требало би наставити са том успешном спољном политиком, за коју је – чини ми се –најзаслужнија Руска Федерација и председник Владимир Путин. Требало би вратити питање Косова у Савет безбедности Уједињених нација, где је могуће извојевати победу. Требало би ревидирати и поништити Бриселски споразум, а инсистирати на доследном спровођењу Резолуције 1244 (у којем чак стоји да можемо имати и до 1000 припадника војске и жандармерије). Такође, настојати да се никада не деси да тзв. Република Косово уђе у Унеско, Интерпол и друге међународне организације. Никако не прихватати наводну „политичку реалност“, или отварати нове сукобе, него замрзнути конфликт и чекати прерасподелу шаховских фигура на геополитичкој табли света. А мени се чини да се ово окупљање десило у 11:55, односно у „5 до 12“ и представља својеврсну Резолуцију 1155.

Присутни на оснивачком сабрању Покрета (Извор: Снимак екрана/Хелмкаст)

Хајде да се изборимо, колико је у нашим малим моћима, да направимо један корак ка очувању Косова и Метохије, подршком овој борби и овом покрету, а Бог ће нам додати десет корака. Косово и Метохију нису тег који нам је окачен око врата, Косово и Метохија су два крила којима се пењемо право на небо. Хајде браћо, да сви прогледамо на Видовдан, а не да нам 28. јун 2020. године, буде Црни Петак.

Амин!

Аутор је адвокат

Приступите Покрету



Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Bravo, ovakvi mladi ljudi su potrebni Srbiji.

    Свиђа ми се

  2. Свака част Стефане јуначе, на овако срчаном и надахнутом тексту!!!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s