Бојкот избора је једино решење да се дође до унутрашње и спољне политичке слободе. Као што је то било у 19. веку, тако је и данас

Проф. др Зоран Чворовић (Фото: Прес-центар УНС-а)

Текст усменог излагања проф. др Зорана Чворовића на округлом столу „Бојкот избора у светлу очувања КиМ у саставу Србије“од 16. 6. 2020, који објављујемо уз мања накнадна појмовна прецизирања и стилске корекције аутора 

ОСНОВНО ИЗЛАГАЊЕ: Зашто смо данас у 2020. години дошли у ситуацију да морамо нашим грађанима и нама самима да објашњавамо везу између бојкота избора и одбране Косова и Метохије? Како смо дошли до тога да у нашој свести одбрана територијалног интегритета и суверенитета и борба за политичке слободе нису повезани и сродни феномени?

Реч је о једној у низу тешких последица комунистичког једноумља, које је код Срба створило шизофрено стање политичке свести. С тим у вези, као правни историчар желим да подсетим да је партијско организовање у Кнежевини Србији започело оснивањем (1881. године) три странке, Народне радикалне странке (Пашићеви „радикали“), Народно-либералне странке (Ристићеви „либерали“) и Српске напредне странке (Пироћанчеви „напредњаци“). Све три странке су у својим партијским програмима имале исте политичке циљеве: борбу за унутрашње политичке слободе и борбу за националну независност, односно ослобођење и уједињење још увек поробљених Срба. За наше претке из 19. века борба за парламентаризам, политичка права и слободу избора, с једне стране, и борба за сувереност, при томе пијемонтску експанзивну националну сувереност Србије која ослобађа и уједињује, с друге стране, била су два подједнако важна и потпуно сродна политичка циља.

Јасно је да је косовско-метохијско питање прворазредно правно или прецизније речено уставно-правно питање, а самим тим и грађанско питање. Само у оквирима шизофрене комунистичке политичке свести, која одваја грађанско, а заправо правно, од националног, косовско-метохијски проблем престаје да буде питање одбране устава и претвара се искључиво у национално-идентитетски проблем.

Овде ваља подсетити како појам грађанина има пре свега правни садржај, пошто грађанин није ништа друго него слободни појединац који је носилац права и обавеза и који има свест (правну) о свом месту, улози и одговорности у правном поретку конкретне државе. Насупрот појма пуноправног грађанина стоји појам развлашћеног поданика. Тек са комунизмом, у коме су сви осим чланова најужег партијског руководства били поданици, грађанско почиње да се супротставља националном. Од тада се грађанин више не поистовећује са субјектом права, већ са индивидуом лишеном националног идентитета.

Имајући то у виду, на косовско-метохијском питању, као превасходно правном питању, тестира се спремност свих нас да бранимо државу, односно два њена кључна атрибута – сувереност и територијалну целовитост. Пошто је реч о највишим вредностима у свакој држави, кривично дело угрожавања територијалне целине представља најтеже кривично дело, јер се тежина кривичног дела мери вредношћу која се конкретном инкриминацијом штити. Стога је сасвим оправдано да се запитамо, ако данас буде аболиран велеиздајник, зашто сутра не би био аболиран силеџија или корупционаш. Истовремено на питању одбране територијалне целовитости државе тестира се и спремност свих нас да бранимо не само државу, већ и појединачна политичка и лична права сваког грађанина Србије.

Када се ствари овако поставе, тада је лако формирати уставобранитељски фронт за одбрану истовремено политичких слобода појединаца и одбрану територијалне целовитости Србије на КиМ. Само такав фронт може на најозбиљнији начин да угрози ову власт која урушава саме темеље државе, тј. територијални интегритет и политичка права грађана, јер никада нисмо били обесправљенији као народ и као појединци него под овом влашћу.

Оно што некима није јасно, и те како је јасно Вучићу који је дошао на власт тако што су странци спојили делове некадашњих условно говорећи патриотских и грађанских странака. Самим тим, Вучић са власти може да падне једино уколико се створи јединствени национално-грађански фронт који ће се подједнако борити и за лична и политичка права грађана и за одбрану територијалне целовитости Србије. Знајући то Вучић је све своје напоре усмерио на стварање лажних патриотских странака, док лажне грађанске странке формирају странци, чиме се онемогућава формирање аутентичног заједничког национално-грађанског уставобранитељског фронта.

Учесници Округлог стола у организацији Двери (Фото: Светлана Максовић)

Вучићу и странцима је посебно стало да патриотске странке уђу у Народну скупштину, због чега је и спустио изборни цензус на 3%. Тиме обезбеђују да се у будућем сазиву Народне скупштине нађу и оне странке које се противе одлуци о ампутацији Косова и Метохије, јер ће њихови супротстављени гласови обезбедити неопходни легитимитет таквој одлуци, пошто у вишестраначкој демократији парламентарне одлуке немају легитимитет уколико у парламенту није представљена опозиција. Истовремено, Вучић ће у наредним месецима све чинити како сејањем смутњи и промовисањем лажних патриота спречио консолидацију једног озбиљног и јединственог уставобранитељског фронта.

Скорашње Вучићево гостовање у емисији „Фокус“ на телевизији Б92 показује каква ће у наредним данима бити Вучићева стратегија према Косову и Метохији. Он ће по налогу иностраних ментора у првом реду радити на багателисању Резолуције 1244 СБ УН, пошто она представља главну препреку за коначну ампутацију КиМ из састава Србије. Јер, свако компромисно решење у оквирима Резолуције 1244, о чему су говорили представници Русије, подразумева очување територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије као правног следбеника СРЈ. Ако је, речју Ч. Копривице, лаж највећи непријатељ у борби за очување КиМ у саставу Србије, онда се то најбоље виду у Вучићевој манипулацији Резолуцијом 1244 СБ УН. Насупрот Вучићевом обезвређивању Резолуције 1244, у њој се четири пута помиње приврженост држава чланица УН поштовању територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као њеног правног следбеника. Потом се у уводном делу као правни основ Резолуције 1244 наводи Завршни акт из Хелсинкија, којим се гарантује територијални интегритет и суверенитет европских држава. Резолуција 1244 се на неколико места позива на тзв. Споразум из Рамбујеа, који при томе нема својство споразума јер га није потписала делегација СРЈ, нити руски представник у својству међународног посредника. Ипак, и у том и таквом тзв. Споразуму из Рамбујеа, у његовим прелазним и завршним одредбама, предвиђено је да ће кончана одлука о политиком статусу КиМ бити донета после три године уз поштовање принципа из Завршног акта из Хелсинкија, што значи уз поштовање територијалног интегритета Србије. Вучић показао не само јасну намеру багателисања Резолуције 1244 СБ УН, већ и русофобско ниподаштавање досадашњег држања Русије према СРЈ и Србији, изјављујући како је ова Резолуција служила 1999. године једино Русији као смоквин лист за какво-такво очување међународног права, које је најозбиљније било угрожено агресијом НАТО-а на СРЈ.

Све ове чињенице се сакривају од јавности, како би Александар Вучић у кампањи багателисања Резолуције 1244 СБ УН уверио јавност да не постоје никакве међународноправне гарантије Србијиног територијалног интегритета. Као што нас непрекидно уверава да на Косову немамо ни један доказ Србијиног суверенитета, при томе прећуткујући да је Србија кључне атрибуте суверености изгубила противуставним Бриселским споразумима, које су закључили он и Ивица Дачић.

Због свега реченог, бојкот избора је, по мом суду, једино решење да се дође до унутрашње и спољне политичке слободе. Као што је то било у 19. веку, тако је и данас. Колико је карикатуралан парламентаризам у једној колонији најбоље показује изјава Александра Вучића у наведеној емисији на телевизији Б92, у којој уверава јавност да је необелодањивање владине стратегије о КиМ ствар некакве политичке мудрости. Оно што је пракса цезаристичких режима, озбиљна је мана у парламентарној демократији, јер у парламентаризму политичке странке не добијају изборе и не формирају владу на основу бланко подршке бирача, већ на основу детаљног предизборног програма. Зато нема већег доказа да ми живимо у колонији, у којој су бирачи и порески обвезници потпуно развлашћени, од чињенице да у предизборној кампањи шеф највеће странке не жели бирачима да представи програм за Косово и Метохију већ од њих тражи да му верују на реч.

Они међу нама који су мање осетљиви на косовско-метохијско питање, а више на угрожавање политичких права појединаца, морали би на управо овом примеру да увиде да се на питању одбране Косова и Метохије понајбоље показује колико је немогућа истинска парламентарна демократија у колонији и зашто без обнове суверености нема ни слободних избора. Неосетљив на чињеницу да живи у колонији обесправљених грађана и развлашћене нације може бити само неко попут Чедомира Јовановића, који је пре неки дан изјавио да на изборе не излази због самих избора, већ због дана који ће доћи одмах после завршених избора. Пошто Јовановић добро зна да ће под првом тачком дневног реда будући сазив Народне скупштине одлучивати о коначној ампутацији Косова и Метохије из састава Србије, онда се бојкот лажних избора намеће као једноставно опредељење да се чини супротно од оног што ради Чеда Јовановић. 

ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Пошто живимо у карикатуралној колонијалној парламентарној демократији, грађани немају информације о томе у којој би форми могао да се имплементира у уставноправни поредак Србије неки будући тзв. компромисни споразум са албанским сепаратистима. При томе, западни медији додатно слуђују јавност примењујући примењујући тактику Овертоновог прозора, тако што стално померају границу толеранције јавног мњења када је у питању прихватање неке непопуларне идеје. Чини се да и заказивање састанка у Белој кући 27. јуна има функцију Овертоновог прозора, са циљем пропагандног припремања српске јавности да прихвати и најнепопуларнију идеју издаје Косова и Метохије, која је могућа и на дан уочи Видовдана.

У поменутој емисији „Фокус“ на телевизији Б92, у питању које је новинар Јакша Шћекић поставио Александру Вучићу и на које Вучић није одговорио, крије се и могући одговор у којој би форми могао да се имплементира споразум који Вучић постигне са албанским сепаратистима. Наиме, Шћекић је најпре констатовао како ни један српски политичар не може да изврши експлицитно признање тзв. Републике Косово, да би потом додао како нам је ипак непознат став владе када је у питању тзв. идеја разграничења. Мишљења сам да у првој фази и не треба очекивати експлицитно признање тзв. Републике Косово од стране Београда. Вероватније је да ће се Вучић и његови инострани ментори, уколико му претходно обезбеде тзв. компромисну понуду на основу које може да опстане и у будуће на власти, као Ђукановић у Црној Гори, определити за доношење одлуке о промени граница Србије. Такву одлуку може да донесе Народна скупштина без промене Устава Србије, али по поступку прописаном за промену устава, који подразумева обезбеђење најпре 2/3 већине у Скупштини, а потом и обезбеђење већине бирача изашлих на референдуму.

При томе треба увек имати у виду да би најтеже последице наступиле уколико би после тога тзв. Република Косово била примљена у УН, након руске сагласности у СБ УН, јер би после овакве одлуке било врло тешко вратити ствари у пређашње стање. Таква одлука би имала не само трагичне последице по територијални интегритет Србије, већ би се на најозбиљнији начин одразила и на њену будућу спољнополитичку орјентацију. После пријема тзв. Косова у УН било би практично немогуће даље вођење вишевекторске спољне политике и политике војне неутралности, јер би са пријемом тзв. Косова у УН Русија остала без последњег инструмента који јој је обезбеђивао активно учешће у балканској политици – права вета на пријем тзв. Косова у УН. Пошто би тзв. Косово као чланица УН по свему судећи постало члан НАТО пакта, реал-политички аргументи би налагали да и Србија приступи војном савезу који је у потпуности окружује.

И на крају. Пошто се ни на било који начин споразум са албанским сепаратистима не може имплементирати у уставноправни поредак Србије без референдума, биће времена и могућности за супротстављање свим средствима том велеиздајничком чину, али под условом да се у акцију крене одмах. Зато бојкот избора од 21. јуна!

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Зоран Чворовић, КиМ, бојкот, избори