Битка за Косово ће се најважнијим дијелом одигравати и одиграва се у сваком од нама појединачно. Кад завриједимо на личном плану, заслужићемо и Косово

Александар Тутуш (Фото: Лична архива)

Никад нисам био на Косову. Али, пријатељу, ако ме питаш знам ли гдје је оно и да ли разумијем шта значи ријеч Косово, рећи ћу ти знам, и гдје је и шта значи.

Кад би се упутио од западних кула стражарница памћења и историјског бивања, идући од Јасеновца, за час ћеш муљевито и кужно тло око Саве, замјенити обронцима Козаре на којима као капљице бијеле темпере дјечје кошуље хитају кроз снове својим кућама. Онда изненада грунеш кроз пишчево Подгрмечје, па још мало пода се и пошто напрегнеш уши и кроз смолаву боровину зачујеш молитву изговарану крицима ти скрени. Уска шумска стаза довешће те редом до цркве чији зидови још догорјевају, а с пламеним језицима ка небу се дижу тропари у достојанственом вриску плоти који гори умјесто тамјана, затим ћеш наићи на јаму безданку из чијих дубина срце земље хучи и грца не могавши прогутати сво надземаљско битије сурвано јој у ждријело. Прекрсти се пријатељу и настави, дотакни море у Шибуљини, крајичком ока погледај Велебит што видио је све и крени на југ. Пусти сузу поред Книна, махни вилинској и мајци дивова Динари, па поред обале ти ступај не скрећи све док те мудрац с Ловћена не погледа оком тајним. Одметни се тад у брда и не стај иако ће горе мирисати на јуначки зној и невину крв, не заустављај се док ти се као колијевка или посмртна постеља свеједно, испод тебе не простру поља посута црвеним цвијетом као биљезима вјечности на лицу творевине.

Са које год стране да кренеш, пријатељу, путокази ће бити јецај или поклич, чешће страдање него радовање. До Косова. И Метохије.

Косово је и крај и почетак. Косово је ријеч која описује ово путовање цијелог народа кроз историју, његово рођење, капи мајчиног млијека што отимају нејач од болести и смрти, Крштење и Свето причешће, живљењем неумирање што врхуни непролазним сјајем вјере у Васкрсење.

Косово је појам који непосредно и без остатка захвата сву моћ јединства језика и мисли не заобилазећи ни један дијелић духовне и физичке космогоније бића једног народа. Косово је појам шири од нас самих, као збирно мјесто и полазиште свих путева и свог саморазумјевања.

На Газиместану, 2019.

Ријетки су народи у историји свијета који својим митохисторијским устројством и искуством образују појам који у свом значењу обухвата историју, смисао, разлог, земаљски тренутак и концепцију спасења. Зато је Косово мање или тек успутно географски појам, Косово је у основи појам који не припада ни једној науци појединачно, али сваку од њих надграђује – и теологију и философију, етику, лингвистику и историју.

Зато, као Србин, знам гдје је Косово иако нисам био на њему. Бијадох још дијете кад су ме плашили ножем у хрватском мјесту поред Сплита. Голобрад у униформи, спаљеног дома иза себе, остарих прије времена на трактору у непознато. Сад знам да сам био на путу за Косово, гдје сви стижемо прије или касније, одричући се или примајући завјет.

Постоје темељни појмови које свједоче живот као удисај. Те ријечи су подлежеће у разумјевању, како сопства тако и тек на први поглед одвојеног свијета. За нас Србе, Косово је такав појам – однос и ниво разумјевања тог појма је непрестано обликовање нашег хабитуса, моралног, историјско-политичког, културног, вриједносног, језичког. То је напослијетку ензим опстанка и самоодржања, јер мисаоно је увијек и тјелесно.

И кад моје биће изнова покушава да продуби властити доживљај и схватање појма који није само властита именица, а нема множину и пише се великим словом, појма Косова – припремам се као пред молитву и визуализирам двије оси разумјевања које творе облик Крста.

Једна ос, рећи ћемо хоризонтална, је збир свих одрицања и недовољног разумјевања значаја појма Косова, појединаца или група кроз вријеме. Морална хоризонтала, цртана кроз вјекове притисака и искушења која су се чини се, сабирала више него игдје баш на Косову, одустајање и одлазак било као индивидуална процјена и испуњавање потребе за бољим животним комфором, било као неминовно попуштање пред звијерским нападима Шиптара – укршта се са вертикалом која би као линија политичког амбијента и одлука, страних или домаћих, заједно са првом, моралном хоризонталом чинила знамење Крста. Крста који заједно са значењем појма у уму и срцу, носимо сви заједно на леђима. Терет некад од дугог ношења зна и оне јаче, а камоли слабије потпуно оставити без снаге. Руке Крстоносцу отежају и кад се Крст носи у славу побједе, а камоли кад га носимо на Голготу.

Покрет за очување Косова и Метохије, основан у дан Васкрсења, 14. јуна ове године је покушај да се на том дугом Крстоносном путу врати потребна снага уморним плећима и изнова продуби разумјевање појма Косова. Не треба заборавити да нивои разумјевања појма Косова постају спасоносни и животворни, од посебног значаја поготово кад се у читавом свијету затиру појмови од виталног значаја као слобода, једнакост, братољубље.

С обзиром на веома тешку друштвено-политичку ситуацију у Србији, кад је колективно разумјевање појма Косова на веома ниском нивоу, кад удружена морална и вертикална ос чине тај Крст непојамно тешким теретом за шачицу храбрих и исправних, вијест о оснивању Покрета ипак не стиже прекасно. Заправо почети разумјевати никад није касно, као ни за покајање, и разумјевање као и покајање су сазнајна средства, знање је живот а незнање небиће и пропаст.

Са оснивачког сабрања Покрета (Извор: Снимак екрана/Хелмкаст)

Метафизика описаног знамења има пак одређене законитости. У овом случају, морална недораслост већине – са изузетком свих оних који разумјевање Косова запечатише крвљу и тако се посветише у најдубље тајне људског знања – може се пресјећи само вертикалом која символише политичку одлучност која доноси корист а не штету. Тако ће то жртвено знамење постати знамење васкрсења и обнове. У овом тренутку државом управља гарнитура погубна по свеколики смисао, а не само да пријети затирањем смисла и значења Косова, тако да таква вертикала удружена са описаном хоризонталом, чини Крст и води на Голготу, али без Васкрса. Символиком неких незнавеника, Крст, али окренут наопачке.

Зато, знање, морална исправност и политичка храброст окупљених у Покрету, насушно је потребна да политичким дјеловањем буде спасоносна вертикала. Иако мнијем да окупљени у Покрету зазиру од каљуге политичке сцене у Србији, озбиљност питања превазилази склоност изузимању од активног политичког учешћа у рјешавању проблема. Појам Косова није само политичко, економско или територијално, нити само везано за очување наших светиња – оно је питање најдубљег бивствовног суштаства за цијели српски народ. Народу требају добри Учитељи, а чланови Покрета то баш јесу, благи и добри Учитељи који ће почети изнова да уче народ који ће у супротном нестати у сопственом забораву. И битка за Косово ће се најважнијим дијелом одигравати и одиграва се у сваком од нас појединачно. Кад завриједимо на личном плану, заслужићемо и Косово.

Кад Његова Светост патријарх српски Г. Иринеј каже за предсједника Србије да се за Косово бори као лав, склон сам повјеровати – мада ускраћен за информацију на чијој страни. Политичка атмосфера у Србији, уситњена небројеним фракцијама, „страначка преосјетљивост“ (како каже професор Ковић) или чак секташка искључивост политичких актера, јавних радника, појединих који се на сред трга хвале да никад нису били то што јесу и тиме заслужују медијски простор у Србији, политичара који се не стиде отвореног подривања интереса српског народа и од тога живе, ботовска изопаченост која ће немушто понављати синтагму о Србији као држави благостања – доводе нас да се запитамо да ли је некадашње многозборје и неразумјевање којим је Господ казнио свијет у којем је никао Вавилон, заправо слика данашњег друштва у којем човјек човјека не разумије или то одбија, иако говоре истим језиком.

Вјерујем, иако увијек може дубље и горе, да је дошао тренутак у којем ће прави људи замјенити, све те пајаце и луде, који се, завршићу с једном анегдотом, попут Флоренс Фостер Џенкинс – богате насљеднице из Њујорка која је живјела на размеђи 19. и 20 вијека, а остала позната по томе што је умислила да зна пјевати, посјетиоцима својих концерата  гурала у руке коверте с новцем, да би дошли опет и наравно и да би проносили глас о њеним сјајним извођачким способностима – разбацују живећи у илузији да су они Богом дани, свемогући да одлучују о свему, па и о суштинским питањима чији смисао и значај чак и не разумију.

Живио Покрет за одбрану Косова и Метохије!

За Крст часни и Слободу златну!

Приступите Покрету

Categories: Да се ја питам

Tags: Александар Тутуш, КиМ, Покрет за одбрану КиМ