Да се призна став Српског народа и Цркве: да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије Српског народа, Српске државе и Цркве

Брдо Звечан (Фото: Јутјуб/Срби за Србе)

Црква Христова у Српском народу, која дели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање, показује се и данас као најпоузданији сведок његових искушења, која су погубнија сада можда но икада. Та искушења су највећа и најтрагичнија на Косову и Метохији, тој Светој Земљи Српског народа. Оно што је Јерусалим за Јеврејски народ, то је Косово за Српски народ. А Косово, као и Јерусалим, није само географија, ни демографија. То је питање идентитета: народног, духовног, културног, хришћанског и људског, то јест богочовечанског. Зато је Српска Црква и у овом моменту дубоко забринута за судбину Косова и Метохије, и свих људских бића која тамо живе, и свих Светиња која тамо постоје. Овај Меморандум је заиста непристрасно подсећање, по већ ко зна који пут, на пуну истину и правду о Косову и Метохији у прошлости и садашњости, а ради заједничке будућности свих на Косову.

Назив и територија

Назив КОСОВО, који је наметнут од комунистичког режима после 1968. г., уместо дотадашњег пуног назива КОСОВО И МЕТОХИЈА, није адекватан за територију која се под тим називом подразумева. Географски и историјски, назив Косово означава пре свега Косово ПОЉЕ, равницу која се протеже од Звечана на северу до Качаника на југу. Од дреничке висоравни све до високих планина које граниче са садашњом Албанијом, налази се равничарска област Метохија, која обухвата углавном слив Белог Дрима.

Садашња Покрајина Косово и Метохија захвата простор од 10.850 квадратних километара. Намерно потискивање и брисање имена Метохија из назива ове српске Покрајине је било у функцији истискивања и негирања српског црквеног карактера ове области у циљу њеног потпуног отцепљења од Србије.

Историја Срба на Косову и Метохији

Срби су се током Велике сеобе индоевропских народа коначно настанили на просторе данашњег Косова и Метохије у 7. веку, и ускоро потом, крштењем и уцрковљењем ушли су у хришћанску цивилизацију Православне Византије. О томе сведочи преко 1.300 цркава и манастира, нарочито око Призрена, Пећи, Истока, Клине, планине Чичавице, Новог Брда, као и на простору Поморавља. Међу Косовско-Метохијским задужбинама налази се неколико врхунских црквених, културно-историјских споменика као што су: Пећка Патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка, каквих мало има у читавој светској духовној и културној баштини. На овим просторима, који ће тек од Срба добити назив Косово, пре доласка Срба живели су углавном романизовани Дарданци, а било је и Грка, Романа, Влаха, Аромуна, Цинцара и остатака Илира и Трачана, тј. оних предака који учествују у каснијем формирању Албанаца. Досељавањем Словена ови староседеоци су се повукли према приморским градовима, или у тешко приступачне планинске области. И пре стварања самосталне државе Српски народ је на косовско метохијским просторима живео још од времена самог насељавања, што јасно показују овдашњи словенски топоними, којих има у великом броју, чак и у пределима данашње северне Албаније. О уласку Косова и Метохије у састав самосталне Српске државе у 12. веку јасно сведочи Немањино Житије које је написао Свети Сава, у којем се међу Немањиним тековинама “од грчке земље” набрајају најпре метохијски и затим косовски крајеви.

Српска Црква на Косову и Метохији

Од укупно 10 Епископија аутокефална Српска Црква, коју је организовао Св. Сава Српски (1219-1221. г.), три су се налазиле на простору Косова и Метохије, што значи да су у то време ове области биле густо насељене српским православним живљем. Већ 1253. године седиште Српске Цркве (која од Архиепископије 1346. г. постаје Патријаршија) бива пренесено у Велику Цркву Христа Спаса у Пећи. Падом српске средњовековне државе под турску власт (1455) губи се и државна и црквена самосталност. Међутим, сто година после тога долази опет до обнове Српске Пећске Патријаршије, 1557. године, када су многе цркве и манастири обновљени и саграђени. Велике поседе широм Метохије, а добрим делом и Косова српски средњовековни владари и племићи даровали су великим манастирима-задужбинама: Хиландару, Студеници, Бањској, Грачаници, Богородици Љевишкој, Дечанима, Светим Арханђелима, о чему речито говоре сачуване до данас српске владарске повеље. У овим владарским повељама, издатим за овдашње Манастире, имена људи, баш као и имена места, показују да је земљорадничко становништво у Метохији и на Косову било у целини српско. У повељама се тек од 14. века спомињу и Власи и Арбанаси, мада у врло малом броју. Из тога, као и из других података јасно произилази да у средњовековној Србији није постојао никакав сукоб између Срба и Албанаца, него ће ти проблеми настати тек од краја 17. века због појачане исламизације досељеног албанског становништва.

Битка на Косову Пољу 1389. г. и даља историја Српског Косова

Посебан догађај који је обележио српско присуство на Косову и Метохији била је Битка на Косову пољу, на Видовдан 15. јуна 1389. Она је била и остала у народној свести свих Срба централни догађај читаве српске историје. Око Косовског боја настале су најбоље српске родољубиве и слободарске традиције и најлепше народне епске песме, у којима се, као што је познато, народни песник не задржава толико на српским победама, колико опевава српско страдање “за Крст часни и Слободу златну”. По речима Владимира Ћоровића: “Не пева о свом поразу онај који има уверење да је тај пораз коначан. Својим се поразом бави онај који верује да га може окајати и коме је он, ма колико иначе болан, ипак по уложеном часном и високом напору у исти мах и утеха и подстрек“.

Појава Албанаца у Метохији и на Косову и долазак Турака

Када су Турци заузели Косово и Метохију (1455. г. падом Новог Брда) и суседне крајеве, пописали су на њима затечено становништво које је скоро искључиво било српско, са свега 2-3% Арбанаса западно од Ђаковице. Њихови и даљи пописи, чести у 16. веку, показују да се ту етнички, па и верски односи нису брзо мењали. Хришћанско становништво, углавном српско, било је у неупоредивој бројчаној предности, чак и у градовима. У 17. веку наступа период исламизације Арбанаса, најпре у Средњој Албанији (преко 50%), а онда и шире, и од тада почињу проблеми за Српски хришћански народ у Метохији и на Косову, иако се ни у 17. веку демографски односи ту нису знатно променили. Српски је живаљ, и поред ратова, епидемија, повећаног насиља и пљачкања, у свеукупном броју на Косову и Метохији изгубио само неколико процената. Одсудни поремећај настао је са Великом сеобом 1690. године и потом силаском Арбанаса у већем броју на просторе Метохије и Косова и, такође, делимичном исламизацијом и потом (првих деценија 18. века) албанизацијом Српске косовско метохијске обесправљене раје. Када је Турска империја почела да слаби, тада је све више појачавана насилна исламизација, а Арбанаси су, нажалост, постали у том процесу главна отоманска ударна песница и крвави бич по хришћанској православној раји Косова и Метохије и ширег Балкана.

Велика Сеоба 1690. године и даље сеобе Срба

Велика Сеоба Србаља 1690. г. довела је до двоструке трагедије косовско метохијских Срба, јер их је сеоба с једне стране тамо проредила, а с друге стране остатак, који је тамо био још увек већински, даље је злостављан и затиран и од Турака и од придошлих Арбанаса. Наиме, после сламања хришћанске, аустријско-српске војске код Качаника, почетком 1690. г, где су уз Турке, а против Срба и Аустрије учествовали у већем броју и Татари и Арбанаси, дошао је њихов осветнички упад у земље Старе Србије, са највише рушилачког дивљања на Косову. Простор Косова и Метохије тада је напустило 37.000 српских породица (тј. око 185.000–200.000 душа). Треба признати да су ти досељени на север Срби знатно појачали дотадашњи српски живаљ преко Саве и Дунава и пренели тамо живе и незаборавне Косовско-метохијске традиције.

Па и после ове Велике сеобе, и поред свих истребљења и сеоба, српско становништво на Косову и Метохији и на читавом простору Старе Србије остало је још увек у великој већини. Све до средине 18. века Косово и Метохија су још увек хомогене већински српске средине. Али, већ у првим деценијама 18. века Арбанаси масовно силазе са својих планина у питоме крајеве Метохије и Косова и, образујући познате по злочинима чете, или се пријављујући добровољно као јаничари, чиме су стицали посебне привилегије од Турака, тако су онда пљачкали и пленили српска села, цркве и манастире, а потом се ту и насељавали. Неки од тих Арбанаса долазили су и као римокатолици, па су се тек на Косову и Метохији исламизирали. Тако се и данас зна кад су која села или читави крајеви Косова и Метохије запоседнути од Арбанаса и затечено српско хришћанско становништво присилно исламизирано, а онда и албанизовано. Друга такође бројна сеоба Срба са Косова и Метохије била је 1737. године, у време Патријарха Арсенија IV Јовановића-Шакабенте, после другог великог Аустријско-турског рата.

Страдање Срба на Косову и Метохији наставило се током 18. и 19. века, све до ослобођења Косова 1912. године. Бројни су примери зулума који су начињени над српским становништвом, посебно у другој половини 19. века. Српски народ је живео под тешким јармом Турака и Арбанаса, о чему сведоче бројни записи, међу којима је и познати “Плач Старе Србије”, Дечанског игумана Серафима Ристића, и записи грачаничког учитеља Јанићија Поповића. Страдање Срба на Косову и Метохији било је нарочито повећано после Берлинског Конгреса (1875)

Косово и Метохија од ослобођења 1912. до краја Другог светског рата

Са ослобођењем Косова и Метохије 1912-13. године, није било никаквог прогона албанског живља са тих простора, нити је било српске освете над њима. Тада је од великих сила створена држава Албанија, у коју, наравно, нису ушли Косово и Метохија, пошто су европске државе признале Косово и Метохију као историјску Српску област.

Страдање српског живља Косова и Метохије током Првог светског рата и аустријско-албанске окупације било је такође велико, још током повлачења српске војске преко Албаније и даље током читаве окупације; нарочито при угушивању српског Топличког устанка 1917. године, када су се Албанци активно борили на страни Немаца, Аустријанаца и Бугара. У току окупације 1915-18. г. на Косову и Метохији зверски су убијена 22 српска свештеника.

По ослобођењу 1918. године и стварању Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, а потом Краљевине Југославије, српски живаљ Косова и Метохије, проређен током претходног рата и окупације, појачан је делимичном колонизацијом. Међутим, она није систематски спроведена, нити је о становништву Косова вођена права државна брига, што је дало повода и могућности комунистичкој пропаганди, диригованој од Коминтерне, да тих међуратних година на Косову и Метохији води антисрпску и антиправославну пропаганду, коју су Албанци итекако помагали и користили. Због тога је у међуратном периоду дошло до неколико мањих “побуна” албанских качака, од којих Српски живаљ није имао мира ни спокојства. После слома Југославије и нацифашистичке окупације у априлу 1941. дошло је до распарчавања српских земаља. Косово и Метохију поделили су међусобно Немци, Италијани и Албанци, који су током окупације имали своју оружану војску звану “балисти”, која је извршила велике злочине над Србима, српским светињама, свештенством, монаштвом и народом. Нацисти су формирали Велику Албанију у чији је састав ушао и простор Косова и Метохије.

У току окупације за време Другог светског рата на Косову и Метохији побијено је око 15.000, а протерано око 100.000 Срба. Порушен је и спаљен велики број српских села и цркава, нарочито у Метохији. Балисти су такође убили 24 свештеника Српске Православне Цркве, а епископа Серафима рашко-призренског интернирали у Албанију, где је умро у заточењу.

Косово и Метохија под комунистичком влашћу 1945-1990.

После завршетка рата, Титова ФНРЈ забранила је на Скупштини 6. марта 1945. г. повратак прогнаних косовско-метохијских Срба, како би умирила Албанце и задобила њихову лојалност. Ова неправедна одлука није до данас укинута, чиме је озбиљно био нарушен етнички однос становништва на штету Срба.

Срби су постепено, али систематски, прогоњени са Косова и Метохије, нарочито од 1965. г., те је тако од 1966. до 1971. г. протерано око 35.000 Срба. Од после рата па до 1961. године равно 338 косовско-метохијских насеља етнички је очишћено од Срба, а од 1961. г. до 1989. г. протерано је 220.000 Срба, док је од 1961. до 1981. године равно 606 косовско-метохијских насеља остало без српског живља. Истовремено број албанског становништва се рапидно повећавао уз највиши природни прираштај у Европи.

Познате велике албанске демонстрације 1968. и 1981. године имале су за последице све веће и чешће прогоне српског становништва и све бруталније насртаје на Српске цркве, манастире и гробља. Систематски је затирано све што има српски карактер и обележје, о чему је писала и западна штампа. (О свему овоме Српска Православна Црква је 1987 г. објавила велику књигу докумената: Задужбине Косова.) Циљ албанских сецесиониста био је издвајање Покрајине из састава Србије и Југославије и коначно сједињење са Енвер Хоџином Албанијом. Непосредно након великих демонстрација у Приштини, 16. марта 1981. г. ноћу, тачно у Недељу Православља, запаљен је конак Пећке Патријаршије.

Косово и Метохија под влашћу Слободана Милошевића до бомбардовања НАТО савеза

Режим који је Милошевић успоставио на Косову и Метохији од 1990. године само је формално имао за циљ да спречи сецесију Покрајине. У стварности се наставио тежак живот српског становништва, који је већином живео у сиромаштву. Једину непосредну корист од нове управе имали су симпатизери режима, док су и Срби и Албанци који нису подржавали режим живели под репресијом. Режим није радио на стварању дугорочних предуслова за опстанак српског народа, нити је исправљао историјске грешке комунистичке власти.

Трагика косовско-метохијске драме појачана је нарочито крајем деведесетих година, када су косовски Албанци, уз интензивно деловање својих лобија у дијаспори и допремањем оружја након државне кризе у Албанији 1997. г., створили потребне услове за организовање оружаног устанка. Нажалост, погрешна политика корумпиране Милошевићеве државне власти дала је непосредан повод и још већи замах деценијама старим плановима Албанаца, који се заснивају на идеји да све Албанце широм Балкана треба ујединити “у једну државу” чија би нова матица било Косово, као најбогатији и најразвијенији регион у коме они живе.

Иако су прве озбиљније оружане акције албанских сепаратиста почеле још 1996, а спорадично насиље се настављало током 1997, године 1998. коначно је почео оружани сукоб на Косову и Метохији, који ће постепено прерастати у отворену побуну и рат. Западне земље на челу са Америком сав узрок проблема једнострано су гледале у Србима који и даље Милошевића “држе на власти” не дајући “права албанској мањини”. У том периоду на Западу је све више изграђиван став да се Милошевић мора зауставити, ако је то потребно чак и војном интервенцијом НАТО-а. Зато су уследили све јачи политички и дипломатски притисци на власти СРЈ, који су довели до бомбардовања СРЈ од стране НАТО савеза.

Сукоб НАТО савеза и СРЈ започео је масовним бомбардовањем СРЈ 24. марта 1999. и трајао пуних 78 дана, а завршен је 10. јуна исте године потписивањем диктираног од НАТО-а Војнотехничког споразума у Куманову. Бомбардовањем СРЈ наступила је робуснија фаза конфликта на Косову и Метохији. У овом периоду су снаге безбедности СРЈ кренуле у обрачун са албанским побуњеницима. Иако је један део Албанаца самовољно напустио Покрајину у страху од репресалија, а и подстицан од западних пријатеља и савезника, да би се створио што негативнији утисак о “хуманитарној катастрофи”, знатан део Албанаца – свега око 700.000 избеглица, колико је напустило Покрајину по статистикама УНХЦР-а до јуна месеца 1999. – иселио се под притиском државне полиције и војске.

Трагично стање Срба и Српске Православне Цркве на Косову и Метохији од јуна 1999. до данас

Када је Влада из Београда коначно прихватила план међународне заједнице о размештању КФОР-а и повлачењу снага ВЈ и МУП-а потписивањем тзв. Војнотехничког споразума у Куманову, међу српским народом у Покрајини завладала је права пометња и паника. У току неколико дана повлачења Југословенске војске, заједно са снагама безбедности, Косово и Метохију је у страху напустио и знатан број Срба и Рома, близу 30.000 људи у првом таласу, да би након првих неколико месеци укупан број прогнаника премашио број од 250.000.

Исељавање је интензивирано после низа злочина који су припадници тзв. УЧК починили у присуству мировних снага КФОР-а. Широм Покрајине убијани су и киднаповани српски цивили, старци и жене, паљене су српске куће и рушене светиње. Међу пострадалим у првом таласу насиља били су и јеромонах Стефан Пуљић из Будисаваца и монах Харитон Лукић из манастира Св. Архангели код Призрена.

Припадници ОВК су упали у манастир Девич 10. јуна и остали до 12. јуна, до доласка француског КФОР-а, и три дана пљачкали манастир и малтретирали монахиње и јеромонаха Серафима, који је тучен у олтару цркве, тако да је крварио од повређених зуба и вилице.

За само неколико месеци од почетка “мировне мисије” било је уништено или оштећено преко стотину православних цркава и манастира. (О томе је Црква издала три пута штампану документацију, у боји.) Манастири Светих Врача у Зочишту и Свете Тројице у Мушутишту су били већ запаљени у лето 1999. године. У самом селу Мушутиште, недалеко од Суве Реке, уништена је древна црква Пресвете Богородице из 1315. године, са драгоценим фрескама. Само 24. јула 1999 г. убијено је 14 Срба жетелаца на њиви у селу Старо Градско.

У целој новонасталој ситуацији Српски народ је деловао потпуно обезглављено, јер су државни руководиоци Милошевићеве власти међу првима напустили Косово и Метохију прогласивши “победу”. Једина је, иако под тешким условима, заиста функционисала Црква, која је преко својих парохија окупљала народ и храбрила га да опстане у таквим тешким условима. Под вођством епископа Артемија, у септембру 1999. године, формирано је Српско национално веће Косова и Метохије (СНВ КИМ) као ванстраначка организација, која је требало да координише рад Срба у Покрајини заједно са Црквом, као једином институцијом делујућом у свим српским крајевима и која ужива морални углед и утицај.

Број убијених и киднапованих Срба заједно премашио је ускоро 2.000 лица. УНМИК и КФОР нису показали спремност да стану на крај насиљу, избегавајући сваки могући конфликт са албанским екстремистима. Нису помогли бројни усмени и писмени протести, апели, званична писма Српског Патријарха и епископа Артемија.

Срби су опстали углавном у неколико енклава, док су већи градови осим Митровице остали готово без српског становништва. У неким градовима, као што су Приштина, Гњилане и Ораховац, остале су само раштркане групице које су стављене под заштиту снага КФОР-а.

Почетком 2000. године, у Међународној заједници је изгледа почело да сазрева уверење да албански напади нису само последица гневне освете за насиља почињена за време рата, него очигледног плана да се истерају сви не-албанци са Косова и Метохије. Међутим, нису предузимане никакве конкретне мере како би се ситуација на терену променила. О непостојању основних људских права за Србе сведоче и извештаји омбудсмана за Косово.

Уништење српских православних цркава и манастира, затирање гробаља и културних споменика, део је једне шире албанске стратегије, чији је циљ да се промени не само демографски, већ и културно-историјски идентитет Покрајине. Истовремено се у новој албанској историографији и образовном систему намеће псеудо-идентитет неким нашим великим светињама, као што су Дечани, Патријаршија и Богородица Љевишка. У овом процесу врло нечасну улогу играју и неки римокатолички кругови, првенствено међу самим Албанцима, који тврде да су Срби окупирали тобожње албанске католичке цркве које су подизали илирски и албански краљеви.

Промена политичке ситуације у Србији 5. октобра 2000. године и одлазак са власти Слободана Милошевића у први мах су дали велике наде Српском народу у Покрајини, али убрзо су се сви суочили са реалношћу да држава, након десет година разградње, није у стању да ситуацију промени преко ноћи. Албанци су постали нестрпљивији, тако да је крајем 2000. и почетком 2001. године интензивирано насиље, које је паралелно праћено побуном у јужном делу Србије око Бујановца и Прешева, као и у северној Македонији. У том периоду се наставио процес скрнављења цркава и гробаља, као и учесталих напада на преостало српско становништво. У фебруару 2001. године албански екстремисти су дигли у ваздух српски аутобус, при чему је погинуло 11, а рањено 40 српских цивила. Као и у бројним другим случајевима починитељи овог злочина никада нису пронађени.

У августу 2001. године долази до првог успешног повратка Срба у село Осојане, општина Исток, где се одмах кренуло са обновом порушених кућа. Овај пројекат је настављен и наредне 2002. године повратком неколико десетина српских породица у оближња села Бича, Грабац и Тучеп, ближе Клини. Међутим, убрзо се показало да повратници могу да опстану само у енклавама које чувају војне снаге КФОР-а.

У току јесени и зиме 2002. и прве половине 2003. године десило се више оружаних напада, којима су албански екстремисти желели да заплаше српско становништво и протерају га са својих огњишта, као и да спрече повратак прогнаних. Посебно су били на удару подручја око Витине и Обилића. Највиши представници Савета безбедности Уједињених нација у свом јунском извештају морали су да констатују да је безбедност и слобода живота за Српско становништво и неалбанске мањине остао главни проблем на овим просторима.

Закључак:

За нас Србе Косово није нека имагинарна, митска прошлост, већ стварност једне историјске, хришћанске судбине која траје, и која до данас, па ни данас овом најновијом трагедијом није завршена. “То је наше свето мученичко Косово и Метохија, које је наш Свети Јерусалим, које је душа наше душе, које је наш образ, које је корен нашег бића, које је наша судбина, без којег ми престајемо да будемо оно што јесмо, јер смо ми на Косову и Метохији постали зрео историјски народ и, кроз уста Св. Великомученка Косовског Лазара, определили се једном за свагда за Царство Небеско.” (Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, на Благовести, 25. марта / 7. априла, лета Господњег 1999).

Ипак, још верујемо и у добру вољу Међународне заједнице и моћних држава западног света, Европе и Америке, да ће васпоставити правду и слободу, мир и коегзистенцију свих који живе на Косову и Метохији. Зато апелујемо, молимо и тражимо од Међународне заједнице и Српске државе најосновније потребно:

1. Да се призна став Српског народа и Цркве: да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије Српског народа, Српске државе и Цркве; да се испоштује принцип неповредивости и непомеривости државних граница, гарантованих међународно државноправним актима, и Резолуцијом Савета Безбедности бр. 1244, која гарантује целовитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији.
2. Да се сместа заустави страдање и етничка дискриминација Српског православног народа на Косову и Метохији и омогући безбедан и достојанствен живот за све становнике Покрајине без обзира на њихово порекло.
3. Да се омогући повратак свих прогнаника и расељених лица, посебно 230.000 Срба који већ четири године не могу да се врате својим домовима, као и свих оних који су под разним притисцима били принуђени да напусте своје домове након Другог светског рата, а желе да се врате на своја огњишта.
4. Да се заштити српска имовина од даље узурпације или уништавања и омогући законитим власницима да остваре своја имовинска права, као и да се спречи распродаја српске имовине под притиском.
5. Да се заустави варварско рушење и скрнављење православних цркава и гробаља на Косову и Метохији и да се Српској Православној Цркви омогући обнова порушених и оштећених светиња и манастира и несметан духовни и пастирски рад свештенства.
6. Да се заштити од неконтролисане приватизације земља која је тренутно у друштвеном власништву, а која је незаконито и без накнаде одузета Српској Православној Цркви након Другог светског рата, као и да се покрене процес реституције одузете земље или одговарајуће компензације.

Остаје нам да се надамо у Бога Правде, Истине и Слободе, у Тројичног Бога јеванђелске љубави и крснопасхалног васкрсења и спасења, да ће нам помоћи у овом нашем голготском распећу. А једино нам Бог данас може помоћи. Ми пак никоме се нећемо светити, него ћемо са праведним Јовом говорити: “Ако смо добро примили од руке Господње, зар нећемо и зло примити?” И још са десним покајаним разбојником на Крсту Голготском молити се: “Помени нас, Господе, у Царству Твоме!”

(СПЦ)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Албанци, Косово и Метохија, Меморандум, Србија, Црква