Жан Дитур: Дух супротстављања – темељ врлине

Врлина од човека захтева највећу храброст: да се супротстави духу свог времена. А тешко је и опасно да се тога придржавамо: свет није пун вукова, већ оваца, које су много опасније животиње

Жан Дитур (Фото: Thierry Sanchis/ MaxPPP)

Мишел Мороа, кћи нашег истакнутог и непрежаљеног колеге, имала је у детињству енглеску гувернанту која ју је звала Литл Мис Но јер би сваки пут кад су од девојчице тражили да нешто уради, кад би јој нешто наредили или изнели неко мишљење, она одговарала „не“, а њено мало лице добијало јогунаст израз који је показивао да она никада никога неће послушати. Ову анегдоту чуо сам од ње; испричала ми је једног дана кад сам јој, смејући се, замерио што систематски противречи. Тада је имала шездесетак година.

„Видите да ова црта мог карактера није од јуче!“

Честитах јој што је била толико верна себи и што је читавог живота, нагонски, примењивала максиму чудесног Епихарма: „Сети се да будеш на опрезу“, коју је Мериме дао да му се на грчком угравира на једном прстену, како би је увек имао пред очима.

И заиста, оно што људи обично траже од нас да учинимо, горљивост и ласкања којима прибегавају не би ли нас убедили, наговарање које уносе у своје аргументе, треба да нас упозоре да се од нас заправо очекује да радимо у њихову, а не у своју корист, да они једино желе да нас придобију, да нас заврбују за неку ствар до које нама уопште није стало, а њима је при том свеједно што ћемо из тог подухвата изаћи ошурени.

Рећи „не“ a priori, из принципа, без посебног разлога, изврсна је интелектуална, а нарочито морална хигијена. То штити јаке који морају да обесхрабре безбројне молитеље, а чува слабе којима хоће да наметну јалове или нечасне дужности. Јер, ма колико били слаби, мали, без средстава, савезника и заштите, они ипак имају исто онолико части колико и велики победници овога света. Чак би им се могло поручити да је имају и више пошто је услед спољашњих узрока могуће све изгубити, пошто је могуће са висина стропоштати се у беду и немоћ, али само од нас зависи да у том бродолому не жртвујемо своје једино неотуђиво добро, своје самопоштовање. Добро знам да част није лака ствар и да приврженост њој може водити у разне несреће, па и у смрт. Но, умрети за такву ствар и није тако лоше. Могли бисмо чак рећи да је умрети зато да би нам част остала неокаљана начело врлине.

Удаљили смо се, ето, од Литл Мис Но. А можда и нисмо толико колико то може да изгледа. Зар нам се није често дешавало, током последњих двадесет година, да зажалимо што овај надимак не можемо да дамо људима који су управљали Француском? Један од разлога што се, када све саберемо, генерал Де Гол толико допадао народу (а допадао му се, нема сумње, као што се допадао и честитим комунистичким борцима који су повремено гласали за њега) јесте тај што је без зазора говорио „не“ свему што му се чинило противним части земље, и што је тако поступао и у најситнијим стварима. Постојало је тада међу Французима невероватно политичко поверење јер су имали осећај да некакав републикански монарх, који живи у предграђу Сент Оноре, нимало не хаје да ли ће се било коме допасти или неће, у својим поступцима једино се руководећи чашћу или националним интересом (што је, када је о држави реч, једна те иста ствар).

Из овог следи да врлина једне земље, баш као и људска врлина, почиње с духом супротстављања. То се може опазити већ у детињству. У групи деце одмах примећујемо оне који пристају да свет виде онако како то старији желе, који прихватају њихове описе и учења, усвајају их и наивно шире. Али, у тој скупини малих оваца нађе се једно или двоје непослушних, једно или двоје непоткупљивих, који, у петој или у десетој години, више воле да верују у свој нагон, исправност сопственог расуђивања и свој добар вид, него да допусте друштву да их придобије. А оно врло брзо почиње да на њих гледа са подозрењем и то им показује тако што их кажњава, излаже презиру и јеткости, а нарочито тако што упорно одбија да их схвати озбиљно, мада су управо они једини озбиљни духови свог нараштаја; тачније, у деци која његова правила не прихватају без критике друштво открива непријатеље против којих се треба борити одмах, чији мрски дух по могућству треба убити пре него што одрасту.

У познијим годинама, ова деца настављају да се оштро сукобљавају са животом. Све постижу са више труда, напора, тешкоћа него њихови савременици пред којима се свет испружио као пас, пред којима се каријере широм отварају, а положаји и почасти гомилају – толика је жеља да се награди њихова послушност. Бомарше је то веома добро изразио у Фигаровом монологу за који бисмо могли рећи да је манифест изузетних људи обузетих врлином: „Требало ми је за голи опстанак више науке и промућурности него што је за сто година било потребно да би се владало свим Шпанијама…“ Педесет година пре тога, војвода од Сен Симона је у својим „Мемоарима“ написао да га је увек и једино привлачила истина те да ју је чак „обожавао и против себе“.

Ова два сведочанства драгоцена су између осталог и зато што показују да онима који више воле да мисле својом главом него да певају у хору са конформистима ни у једном добу није лако. Сен Симон је живео под Лујем XIV, а Бомарше под Лујем XV и Лујем XVI, у раздобљима која нам се, у поређењу с нашим, чине врхунцима интелигенције, здравог разума, интелектуалне смелости, уметничког знања, а ипак их друштво није штедело колико год да су били заштићени, први својом ливадом и станом у Версају, а други обдареношћу и новцем. Видети стварност онакву каква јесте, морати је описати – сматра се нападом на успостављени поредак. Прећутни поредак, додуше, који постоји откако је света и века, и који једнако успешно бране све власти, укључујући и оне које се проглашавају револуционарним. Људи се много труде да на овој земљи завлада извесна лаж, или, ако више волите, извесна конвенција која треба да увери нараштаје који се смењују да се добро нужно налази на једној страни, а зло на другој, да између црног и белог нема прелазних боја, те да је, желимо ли да заслужимо „лепо име човека“, неопходно да се сврстамо уз бело, без преиспитивања, из простог разлога што је оно таквим проглашено.

Врлина почиње са духом супротстављања. Она се јавља око шесте године, ако не и пре. Ова карактерна особина нипошто не доноси мирну савест онима који је поседују. Дешава се, наиме, и то доста често, да се одрасли труде да у дечије главе улију тачне идеје. Како одбацити тачну идеју под изговором да долази од људи за које знамо да у целини греше? Све се своди на то – и то је разлог због којег, у седмој, осмој, дванаестој или двадесетој години, ма колика била интелектуална снага коју нам даје општа побуна против света, нисмо баш сигурни у себе. Знамо да је посреди велика обмана, али будући да смо поштени и искрени, тешко нам је понекад да не пређемо на страну непријатеља и не допустимо да нас начну.

Код крајње непокорне, дакле суштински врле деце, која свему што покушавају да им наметну супротстављају једно непоколебљиво „не“, постоји некакав рани политички дух. Човек уверен у оправданост онога што мисли мора бити глув за сваки аргумент који долази из супротног табора, чак и кад је тај аргумент неспоран и очигледан. Он мора слепо критиковати све акције тог табора, ма колико оне биле хвале достојне или добре. Да их одбаци, да им се супротставља колико год може.

Једини циљ политичара је победа његове доктрине, која је исто што и његова душа самим тим што претпоставља философију различиту од других у које хоће да га преобрате. Биће времена да се, после победе, испита да ли је и у супарничким учењима било нечег доброг, и да се она преузму без опасности по наш духовни интегритет. Украсти идеју када смо јаки сасвим је друга ствар него пристати на њу искрено пре него што смо успоставили своју надмоћ. То је ратни плен, а не потчињавање моћнијем, то је намет узет од пораженог, а не једна од оних одвратних мимикрија којима побеђени углавном прибегавају кад се суоче с победницима.

Једна од тајновитих поука коју нам доносе године јесте да тачна идеја постаје погрешна оног тренутка кад је усвоји већина. Док смо млади, то јест спутани логиком, тешко нам је да прихватимо тако скандалозни преображај: оно што је једном за некога било тачно, због чега је тај био прогоњен или бар изложен поругама, не може престати да буде тачно зато што хиљаде, или милиони људи мало по мало прихватају ту истину, у њу се преобраћују, прокламују је и претварају у догму. А ипак је тако. Тачна идеја је благо. Човек који је поседује је богат: али ако то благо подели гомила наследника, свако од њих добиће само понеку пару. А то је недовољно да се промени живот, да сиромах постане краљевић.

Поезија нам помаже да схватимо како се тачне идеје претварају у погрешне. Извесне слике оставиле су снажан утисак кад су изишле из пера својих аутора јер су истицале везу или сличност између неочекиваних појава. Ко је, на пример, први написао да је цветна ливада „слична емајлу“? Коме је пало на памет да љутиће и булке поистовети са емајлом? Ком се песнику та сличност учинила тако упечатљивом? Нико то више не зна после толико векова. Ово љупко или виспрено откриће, баш због своје успешности и тачности, прешло је у текући језик, постало опште место, клише, обичан начин говора.

Тако је и са идејама: кад доспеју у гомилу, оне изгубе сјај, укус, плодност, а понајвише сложеност. Постају схематичне и карикатуралне, претварају се у стереотип – укратко, спремне су да послуже као ратне машине или пројектили.

Риварол тврди да човека који је у праву двадесет и четири часа пре осталих за та двадесет и четири часа држе за лудог. Људе који су у праву читавог свог живота за све то време држе за лудаке, иако повремено примећујемо да се у овоме или ономе нису преварили. То је зато што у тренутку кад признамо да су једини они добро видели, они брзо скрену поглед (или дух) на другу страну, и опет су у праву, само сада у стварима чија је истина још скривена. Осећају без сумње да је успех њихових становишта неспојив с њиховом тачношћу, и да се баш због тог успеха она кваре и више не одговарају својим интелектуалним или моралним захтевима.

Нека ми буде допуштено да после Риварола поменем и једну списатељицу која има мало везе с њим, али се у овом случају зачудо с њим слаже – мислим на Симон Вејл, којој дугујемо једно запажање попут оних која налазимо код Паскала: „Правда, та бегуница из табора победника“. Сећам се колико сам био задивљен кад сам ово прочитао пре неколико деценија. Да ли је то било у Тежини и милости? Био сам тим више импресиониран што ми је пред очима био човек, један од наших колега, који је, не без ризика, својим ставовима у животу илустровао ову мисао. Било је то 1945. или 1946, а тај човек био је Жан Полан, ког сам касније често виђао и чија ме је чврстина увек очаравала.

Био је тада у победничком табору, члан једног од оних репресивних тела каква у наше време настају после ратова, кад народима треба утувити у главу да су добри победили у складу с моралом, и да ће рђави бити примерно кажњени. Ово тело звало се Национални одбор писаца. Његова главна делатност састојала се у том да писце који су показали извесну наклоност према режиму из Вишија или неопрезно одржавали везе с окупатором казне смешном казном: забрањивано им је, као што се дете лишава слаткиша, да током неколико година објаве и најмање слово. Чини ми се да су Монтерлан и Жионо били осуђени на ову казну, тачније на ово злостављање, у трајању од пет година. Било је то мало саблажњиво, осим што је било бесмислено: наслућивао се маневар осредњих писаца који су хтели да, бар за неко време, из књижара одстране конкуренцију талентованих.

Наша дружина, господо, која традиционално додељује награде за врлину, која се труди да врлину открије на местима где се она обично не тражи, никада, чини ми се, није помишљала, осим повремено, да би један од њених чланова могао бити предметом овог дирљивог одликовања. Француски академик Жан Полан би, сигуран сам, био пресрећан да смо га одликовали што је, у времену кад је за то требало имати храбрости, напустио табор победника и у одбрану узео поражене: бучно је напустио бедни Одбор и објавио текст који је изазвао велики скандал, Писмо вођима отпора, стављајући се између чистилаца и очишћених, и, како су му то увек налагали његов карактер и душа, пружајући руку онима који су лежали на земљи, штитећи их својим пером као бедемом, пошто им је, ако тако смем да кажем, то исто перо током четири године заривао у тело. Тај чин грађанске храбрости, сличан свим подвизима такве врсте, само му је створио непријатеље међу некадашњим пријатељима. Заузврат му је, јер добро дело не може бити сасвим погубно за оног ко га чини, донео поштовање, ако не и захвалност, неколицине негдашњих непријатеља.

Да, мислим да би се награда за врлину много допала Жану Полану, мада се, он који је био сушта доброта и морална исправност, често забављао тиме да хвали злочин. Био је доста лаком на ту врсту почасти. Сећам се да му је било и те како стало да, после тридесет година рада код Галимара, у својству директора Nouvelle revue francaise и учитеља мишљења више нараштаја, добије медаљу која се додељује времешним службеницима. Ово скромно одликовање церемонијално му је уручио сам газда, Гастон Галимар, одржавши у његову част и пригодан говор, на који је Полан одговорио са узбуђењем које је могло бити сасвим искрено.

Опростите ми, господо, што сам преопширно говорио о нашем сабрату Жану Полану, кога је заправо познавала само неколицина међу вама. Учинио сам то зато што је он био сушта супротност врсти људи која управља светом већ неких пола века, и што баш због тога нуди један типично француски модел врлине, оне сталне бегунице, увек спремне да спакује кофере чим осети да више није потребна или да јој прети опасност да буде компромитована.

Има пола века, наиме, како се пуритански дух домогао власти на земљи и намеће свести свој нељудски закон. Овом духу својствено је да даје апстрактне дефиниције добра и зла и да их се придржава слепо, да не кажемо фарисејски.

Под таквом моралном диктатуром нема шансе да правда побегне из победничког табора. Она је ту заробљена, везана, спутана – и талац и барјак. У њено име и мирне савести поражени је докрајчен ако је толико дрзак да не призна своју кривицу, а прва му је кривица баш та што је побеђен и што се не каје довољно гласно, а понајвише – а понајвише! – што не преузима све како би личио на онога који је постао господар и пуритански је уверен да је „најбољи“ јер је победио, те да човечанство мора да га узме за искључиви узор. „Буди ми сличан или умри“, каже господар, „јер оно што на мене не личи припада ђаволу и заслужује једино да буде уклоњено са земаљске површине, послато у пакао, враћено ништавилу“.

Пошто је у свету мало врлине, тако понуђени узор није мрзак народима којима сила увек годи. Да се још једном вратим Жану Полану – написао је предговор за једну књигу која, како је то духовито рекао Пјер Луис, није „од оних које син може да поклони оцу“ и насловио га „Срећа у ропству“. Ова формула се може боље применити на масе занете силом него на заљубљене жене које не презају ни од чега да би угодиле својим љубавницима.

Гомила, односно јавно мњење, никада сама не зна куда иде: њој треба показати путеве којима ће кренути, тачније јурнути. Кад господар пресуди: „Овај је добар, а овај лош“, гомила без размишљања кличе првом, и исто тако без размишљања каменује другог. Никад у историји није било толико тешког а добровољног ропства као сада.

То, наравно, дугујемо средствима пропаганде или тровања, која су се, откако смо се ми родили, а за нас се може рећи да смо далеко од детињства, стално усавршавала. Нико од нас није упознао тихи свет наших предака када је, да би неко био индоктриниран, дотични морао барем да буде радознао и потруди се да оде до места на којима су се трибуни, политичари, агитатори надметали у говорништву.

Да би у XIX веку неко био линчован, потребно је било показати какав-такав убеђивачки дар, смисао за дијалектику, речитост. Сад је довољна једна слика на телевизијским екранима. Показују је десет, двадесет пута, милионима некритичких духова, и та нападна слика, праћена одговарајућим коментарима, чини мњење. И више од мњења: она суверено показује добро и зло. И није важно да ли окривљује жртве које претвара у џелате: нико не проверава. Некада је лаж улазила у душе само кроз уши. Али, наука и техника су напредовале па сада у њих улази и кроз очи. Сваки човек је постао мали неверни Тома који верује само у оно што види, али је то што види нетачно.

Оваквих манипулација било је толико за последњих пола века да се најзад морала наћи реч која ће их именовати. Кад се у речнику појави нешто што се тешко да именовати, то значи да је морал капитулирао, или бар да се недолична појава толико раширила да више не можемо да се претварамо да за њу не знамо. Она постоји исто колико и осећања, закони, срећа, метеорологија; она је део људског света, обичаја, са њом се више или мање мора рачунати. Тако је настала реч „дезинформација“. Речник потврђује њену појаву 1954. и даје следећу дефиницију: „коришћење техника информисања, посебно масовног информисања, како би се обмануло, прикриле или искривиле чињенице“. Глагол „дезинформисати“ још је експлицитнији. Јавља се 1959. и, према истом речнику, значи: „информисати тако да се извесне чињенице сакрију или фалсификују“.

Да би дезинформација била ефикасна, важно је да монопол над њом не буде препуштен приватним иницијативама, то јест новинарима, интелектуалцима, непоузданим људима са којима никад нисмо сигурни да их неће обузети неки обзир, макар и незнатна храброст, или обичан хир, или да, својим предубеђењима упркос, неће схватити да су им се наругали.

Постоји ту, како се у модерном жаргону каже, одређени „људски фактор“ од којег се не можемо довољно заштитити. И зато дезинформацији дајемо званичан вид оснивајући међународни суд и смештајући га у пристојни и помало учмали градић на северу Европе. Не можемо, наиме, ни замислити да овакав преки суд заседа у некој топлој области, у Ређију на Калабрији, Делфима, Монтекарлу, Памплони. У наше време, морал нам стиже из хладних крајева. Да би нешто изгледало озбиљно, нема тога што може да замени северњачке магле, фламанске канале, влагу и ветрењаче Холандије.

Међународни суд додељује Нобелове награде за ратне злочине, Нобелове награде за злочине против хуманости, Нобелове награде за геноциде над појединцима и заједницама чија је једина кривица што се нису допали силама које управљају светом, које хоће да их згазе, али под часним изговорима. Истински будна врлина не сме да допусти да је преваре ови процеси који у суштини нису много различити од Московских, а ови су опет били копије Париских из 1793.

Најпоучнији пример ових процеса је процес против Срба из Босне, као да су они једини кривци у грађанском рату који се водио у Југославији, а они су, можда, њиме највише погођени, тај народ који је у својој старијој и новијој историји доживео највеће трагедије, а чија храброст и осећање части као да нису од овог века.

Зашто је требало изабрати баш Србе, окривити их за све грехове, оптужити за неопростиве страхоте, а они су, пре би се рекло, таквих страхота починили мање од осталих, па ако су и били мало жешћи, било је то више из потребе за самоочувањем или из легитимне одбране, него из покварености? Али има људи, приметио сам, којима се као злочин приписује и то што неће да умру. Срби су од тих: Турци, који су неколико векова покушавали да их преобрате у мухамеданство и нису успели, набијали су их на колац, аустроугарско царство их је шкопило, усташе клале, Конференција на Јалти их јефтино продала комунизму, хрватски диктатор Тито скидао им је главе, а они су и даље ту, тврдоглаво опстајући у свом бићу, и одржавајући у животу ону неопипљиву и бескрајно драгоцену ствар каква је национална душа. Философи, интелектуалци, професионални хуманитарци, владе, Уједињене нације, Хашки суд, сви притискају Србе, убијају их и клевећу.

Како је могуће да се правда не осети побуђеном да се стави на њихову страну? Како је могуће да врлина, била она и сасвим слепа, не буде привучена њима, који су сами против света и баш зато, против њега, морају имати право?

Због чега су баш њих изабрали за жртвене јарце, питамо се. Због неколико скривених мотива за којима, ако је будна, врлина мора да трага све док их не разоткрије, или бар назре. Најупадљивији од ових мотива је тај што Срби нису пристојни, односно што не одговарају ономе што је врхунска политичка мода ове године.

Имају три мане, од којих је прва та што се налазе у положају сељака који бране своју земљу. А то није узвишено у очима светског мњења које захтева да се људи туку за идеје а не за леје поврћа или неку стару срушену капелу. Друга мана им је што су хришћани, а тога се гнуша западњачка мисао, која доста добро подноси будизам, ислам, анимистичке празноверице и с поштовањем би, у име људских права, клечала пред амајлијама врачева, али нема ни мало милости за оне који се позивају на Христов крст. Трећа и вероватно неопростива мана Срба, мада се никад не помиње, јесте велико пријатељство које су они одувек осећали према Француској, а она им га, све донедавно, узвраћала. Заједно с нама Срби су добили Први светски рат, рат о ком се више не говори, чији се трагови грозничаво уклањају, или се прерушавају како би спорна слава порађања модерног света сва припала екуменском пуританизму.

Срби су били наши сапутници, наши ратни другови. У том својству би требало да су нам свети. После четрдесет година ропства, њихов први порив био је да се окрену нама, да обнове савез. Врлина је морала да нас подстакне да њихову ствар, макар она и не била боља од ствари других страна у рату, пригрлимо, да слепо станемо уз њих и не слушамо оптужбе којима су их теретили.

Они који су се поставили као судије Србије били су видовити: није им, наиме, промакло да ће, осуђујући овај народ, ову нацију која је покушавала да преживи онако како је умела, посредно нанети ударце и Француској; надали су се да се код нас неће наћи довољно врлине за солидарност са старим друговима – и та се рачуница, нажалост, показала тачном. Код нас увек постоји једна туђинска страна, или, ако више волите, страна одрицања, која некад превагне, и тада нам наметне чинове или ставове због којих зажалимо кад се врлина врати у наша срца.

Излапели Запад је, чини нам се, у овом тренутку утонуо у атмосферу осветничког осећања, нетрпељивости, а можда и мржње према Француској. Можда би због тог требало да будемо задовољни јер то доказује да и нисмо постали тако мала и безначајна земља како би хтели да нас увере национални песимисти. Мрзе се само нације или људи који имају душу или карактер. А антипатија прераста у бес кад се установи да се, ма колико се трудили, ма колико придиковали, карактер не мења, већ задржава своје неподношљиве особености, и да је душа толико дубоко закопана у бићу да ју је одатле немогуће ишчупати.

Темељ врлине је дух супротстављања. То је тачно у свим временима, а у нашем можда и тачније. Једна од максима или девиза које нам, по обичају, стижу с оне стране океана толико је застрашујућа да је смемо помињати само с ироничним осмехом: она изражава жељу да људи данас буду „политички коректни“, односно да сматрају добром, неспорном, необоривом и заправо обавезном извесну политичку философију која, споља, изгледа као да је плод морала, трпељивости, хуманитаризма, напредности, једнакости, демократског духа – док је у ствари само најауторитарнији израз међународног конформизма, који се, под плаштом идеализма, може претворити у разуларени прагматизам, и, по потреби, не презати ни од злочина.

Философ Ален у неком од својих Разматрања (Propos) каже: „Подразумева се оно што је лоше.“ Ова мисао посебно је тачна кад је реч о врлини. Врлина се, као и добро, не подразумева. Стварност света је скривена иза зидова свакојаких лажи и привида. Задатак врлине је да кроз ту завесу прође као пешак који иде пустињом пуном фатаморгана или коњаник луталица који треба да убије аждају и ослободи заточену принцезу. Фатаморгане су веома уверљиве и треба прићи сасвим близу па се уверити да су град који смо тобож видели или река која се преливала на сунцу само испарења. Слично томе се и аждаје, у Заљубљеном ђаволу, издалека указују коњанику у лицу љупке Бјондете, али кад им се сасвим приближимо, кад се с њима нађемо готово прса у прса, с ужасом откривамо да су то права чудовишта која бљују ватру, прекривена крљуштима и наоружана канџама и зубима.

Тако ствари стоје с врлином. Она од човека захтева највећу храброст: да се супротстави духу свог времена. А како нам показује нејасно лице, варљиво нам препуштајући избор између удобног мњења већине и строгих захтева нашег срца, тешко нам је да је се придржавамо. Тешко и опасно: свет није, како се тврди, пун вукова, већ оваца, које су много опасније животиње. Кад овце не скачу у море, оне оснивају међународне судове и вешају лудаке који имају смелости да не завијају са њима. Јер овце су те које завијају. Бар у XX веку.

(Беседа на јавној годишњој седници Француске академије, у Паризу 5. 12. 1996. Објављено у Политици 25. 12. 1996. Превела Мира Вуковић.)

Извор: Ћирилица Требиње

Жан Дитур (Jean Dutourd, 1920-2011), француски писац, академик. Дипломирао философију на Сорбони. Као члан француског Покрета отпора ухапшен почетком 1944. Успео да побегне и учествује у ослобађању Париза. Добитник многих француских и међународних књижевних награда.

Кад га је САНУ новембра 1997. писмом на енглеском језику званично обавестила да је постао њен дописни члан, послао је одговор у ком је стајало:

„Господо,
Захваљујем Вам се на Вашем писму од 1. новембра о. г.

Нисам га читао јер је написано на енглеском или америчком језику. Као генерал Де Гол, који је био мој ментор у домену политике, и ја одбијам да разумем тај хегемонистички језик чија свеопшта употреба може да учини да европске нације изгубе своју душу.

Морам да Вам признам да се чудим да Србија, која је имала довољно разлога да се пожали на САД ових последњих година, није себи наметнула обавезу да одбије њихову језичку колонизацију.

Колико год бих био срећан да сам примио од Вас писмо написано на Вашем лепом српском језику, толико сам био разочаран што сте ми се обратили на језику трговаца и рекламних агената.

Са свим својим жаљењем, ја Вас, Господо, поздрављам.“

Извор: Српски лист

Приређивање, наслов и опрема: Стање ствари



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Моја сабља*

    Када ми ушкопе пјесме
    У шкрињу немире спреме
    Задња кап из моје чесме
    Квасиће побуне сјеме

    Ни кад ми умију ватре
    У кавез затворе сјене
    Не дам бунту да се затре
    Ни кад ми исишу мене

    Глув сам за вашу галаму
    И слијеп у мрклој ноћи
    Ал’ сијечем вашу таму
    Моја сабља има очи

    Момчило

    *посвећена Његошу, посмртно утамниченом испод маузолеја на Ловћену и његовим утамниченим пјесмама

  2. Odavno ne procitah nesto toliko puno sustine. Kao da je pisano na danasnji dan, a pisano je daleke 1996. A onda na kraju pismo uvazenog gospodina kao odgovor nasem SANU. Eh ,da je mogla da me zemlja proguta tog sekunda.

  3. ко има смелости или дрскости да негативно кометарише овај текст.ЊЕГОШЕВСКИ мудро у мало речи кроз цео текст а по највише у завршници истога у задњем пасусу „Тако стоје ствари са врлином .. .(па све до)Јер овце су те које завијају .Бар у двадесетом веку. (на жалост пренело се и у двадесет први век)

  4. E ovo je Čovek!

Оставите коментар