Хоће ли министар Шарчевић због свега што се догодило сносити неке видљиве последице, па, рецимо, своје место у Влади уступити неком другом
Десанка Максимовић (Фото: Анђелко Васиљевић)
За прилике у Србији и није неко велико изненађење што су „стручњаци“ из Националног просветног савета покушали да из лектире за 3. и 4. разред гимназије избаце нашу велику песникињу, већ, што су после великог негодовања наше јавности, која је схватила колико је важно чувати националне културне вредности, од тога морали да одустану.
Министар просвете, који је потписао предлог комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања, и он објављен у „Службеном гласнику“ 2. јуна, на протесте јавности, бранио се јадно и невешто изјавама како одлука још није коначна, да је то покушај да се преорганизује (каква дивна реч!) оно што Десанка Максимовић има у школском систему, а да је све још у процедури и радној верзији.
И још је нагласио како он (као министар) неће дозволити да се смањи присуство песникиње у школским програмима, већ да га треба и повећавати.
Реагујући на одлуку Завода, из Задужбине „Десанка Максимовић“стигло је писмо у коме је наведено да је избацивање песникиње из програма „злочин против књижевности“. Уједно се захтева да се грешка исправи, а на то стиже одговор како се „Десанка Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе“.
Иако са невеликим политичким стажом, председница Владе показује да веома брзо учи од свога „шефа“, па је у овој прилици реаговала веома кратко и оштро.
„Никада се Десанка Максимовић неће се избацивати из образовног система Србије. Никад. Тачка“.
Никада се Десанка Максимовић неће избацивати из образовног система Србије. Никада. Тачка.
— Aна Брнабић (@SerbianPM) June 6, 2020
И после те ТАЧКЕ ствари су се вратиле на време пре 2. јуна и објаве у Службеном гласнику, Десанка Максимовић се опет уклопила у „поетичке оквире епохе“, док је министар Шарчевић – прилично заобилазећи истину – настојао да у јавности створи утисак како је у свему што се дешавало потпуно невин.
И, као што се у оваквим приликама најчешће дешава, нико се од оних „стручњака“ који су Десанку Максимовић наумили да избаце из лектире за трећи и четврти разред гимназије није усудио да јавно објасни који су га разлози навели да се залаже за „преорганизовање“ наше велике песникиње, већ је остао скривен у сенци заједничког тела.
Пошто се поводом овог случаја најчешће и оглашавао у јавности, министар Шарчевић је – чувајући свој лик и дело – изрекао и највише неистина.
У оваквим приликама обично се намеће питање: хоће ли он због свега што се догодило сносити неке видљиве последице, па, рецимо, своје место у Влади уступити неком другом?
Министар просвете Младен Шарчевић (Фото: Раде Прелић/Танјуг)
Или ће се све завршити као и са преписаним докторатом Синише Малог и неким сличним случајевима?
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар