Управо у виталности те жене, самопрегору и невероватној вредноћи почива истинска српска снага, која нас је вековима одржала кроз толике невоље и страдања

Фото: Јужне вести

Прекјуче поподне, баш пред онај пљусак-потоп, затекох се напољу, па сам био принуђен да се склоним под широку надстрешницу Хале „Пионир“. Пљусак је грунуо изненадно и силовито да сам за само неколико секунди, колико ми је требало да дотрчим до надстрешнице, био сасвим мокар.

А тамо се већ склонила средовечна пунија жена са двоје деце, дечаком и девојчицом. Мало подаље сквоцио се на бетону клошар-пијанац са флашом неке текућине, који је нешто певушио за себе, не обраћајући пажњу на нас. Једна од оних необичних ситуација, као кад избије шумски пожар, па се на истом пропланку нађу лисица, медвед, зец, патка са пачићима и остала шумска дивљач.

Небо се смрачило као да се примакао Судњи Дан, севају муње и праште громови као да се небо кида, око нас се гранају и гргоље дебели потоци, а пљусак све јачи и јачи, тако да ни надстрешница, иако широка, не штити сасвим од кишних завеса које ветар наноси по нама.

Почех нешто да се шалим са немирном децом, те тако започех и разговор са женом, сазнавши да деца нису њена, већ их чува за хонорар од три до осам. Иначе, од осам до три ради као рачуновођа у једној основној школи и одмах трчи до стана својих послодаваца да преузме бригу о деци. Ради и трећи посао, сваког викенда, учествујући у припреми и организовању свадби у једном простору који се изнајмљује у те сврхе.

„Па ви слободног времена уопште немате“, рекох ја.

„Ни минуте, колена ми пуцају од болова. Али шта ћу, имам сина гимназијалца, живимо као подстанари, ваља платити кирију, рачуне, њега ишколовати“.

Из њеног излагања било је јасно да муж из неког разлога није поред ње, о чему нисам питао сматрајући неумесним да копам по туђој интими. Но она као да је наслутила шта ми је на уму, па сама настави:

Амерички пропагандни плакат за помоћ Српкињама у Великом рату (Фото: Википедија)

„Муж ми је био војно лице у Републици Српској, прошао сва ратишта – Словенија, Хрватска, Босна, Косово – онда дође реформа војске и он изгуби службу. Ја хтела да га убацим код мене у школу као домара, ал он ни да чује. Некад био и у почасној гарди, па му сад није ниво да буде домар. Велим му ја не можеш ти очекивати ниво кад притисне невоља, узми оно што ти живот нуди па се бори, важно је да се за нешто закачиш па ћеш једном можда поново изградити и ниво. Ал џаба, не слуша он ништа. Развели смо се мало пошто нам се родио син. Он се вратио у Босну, засновао другу породицу, то је све што знам. Немамо никаквог контакта, нити пита он за нас, нити ми за њега. И тако ја остадох са својим малим, да нас обоје издржавам у овом лудом и неизвесном времену. Како год, само нек ме подржи здравље и нек буде каквог било посла, све друго ћу предеверати“, рече с оном нехајном отреситошћу једноставних босанских жена.

Иако сам знао за многе сличне приче и судбине, остао сам истински задивљен пред начином и тоном с којим је љуту невољу за љутом невољом износила као нешто обично и свакодневно. Споља таква обичност и једноставност, а изнутра таква вредноћа, постојаност, самопрегор, некаква скоро титанска снага. На лицу јој, упркос толиком изгарању, не беше ничега тмурног, децу већ нервозну од пљуска који се одужио привијала је уз себе и забављала са највећом усрдношћу.

Нехотице се присетих детаља из ”Друге књиге сеоба” Црњанског, када се Павле Исакович зачудио силини даха једне руске домаћице с којом је разгоревала ватру у камину, што га је навело на мисао да у бићу те жене, у њеном олујном даху, почива дубока унутрашња снага Русије због које она никада неће пропасти.

Слично сам помислио и ја у вези са овом женом, да управо у њеној виталности, самопрегору и невероватној вредноћи почива истинска српска снага, која нас је вековима одржала кроз толике невоље и страдања.

Светислав Пушоњић

А Београд, Србија и српски крајеви ван Србије, пуни су истинских хероја егзистенције, који на бојном пољу суровог преживљавања, под свим могућим притисцима несрпског, ненародног и окупаторског система, чине натчовечанске жртве и напоре, по духу истоветне онима са којима се трпела албанска голгота или пробијао Солунски фронт. А чије се јунаштво нити види нити признаје, те од својих обесних сународника још морају да слушају како смо ”најгори народ” који ”заслужује” све што трпи, па и горе од тога; кога политичари и треба да газе, лажу, пљачкају, тероришу, кад за боље и нисмо, јер ”народ има власт какву заслужује”.

А ко је од толиких политичара аутентичан представник некога попут ове жене?

Ко је достојан њеног гласа на изборима, ко јој је раван по врлини?

Ко од њих, тако усхићених собом, пуних самољубља и таштине, опијених аплаузима и покличима заведених маса, умишљених да су богомдани да наређују и господаре, а несвесни колико су једно Велико Ништа, какве су креатуре и чудовишта, недостојни да клекну пред неким попут ње и пољубе је у ципелу?

Пљусак једва попусти након више од пола сата, те већ нестрпљива деца наговорише своју пазитељку да крену кући. Поздравише ме све троје и одскакуташе преко поточића низ бетонску стазу, по киши која још увек није била слаба.

Кад пођох на супротну страну, онај припити клошар ме погледа шеретски и замоли за кинту. Дадох му нешто и продужих, а он настави да миче уснама и певуши неразговетне стихове неке давно заборављене песме.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)

Categories: Преносимо

Tags: Светислав Пушоњић, Срби, Српкиња, жене, српска снага