РТК се с већином медија на албанском језику обрушио на новинарку Александру Доганџић јер је у програму изговорила реч Метохија, а након тога настала лавина инцидената
Миодраг Сташић на остацима куће у Дреновцу (Фото: Живојин Ракочевић)
Сигурним кораком силази низ своје имање Миодраг Сташић. Обилази темеље срушене куће, око њега трчи бели пас. Мала питома долиница села Дреновац у Метохији, у коју су се, после изгона 1999. године, вратили Срби. Он ових дана има највише гостију откако су се вратили у завичај. На делу лица и носа види се широка посекотина.
Претурио је осамдесет и шест година преко главе, а ово му је, изгледа, најтежи ударац и понижење. „Зашто ме напада?”, понавља питање док описује како га је албански чобанин ударио неким трновим дрветом по лицу. „Ја ти ништа нисам урадио”, говори као да је нападач још увек ту, као да је и сада, са стоком, на његовом ограђеном имању од пет стотина воћака.
„Какав си то комшија?”, опет пита као да га нападамо ми који га слушамо. „Крв ми је ишла, али ја сам краве истерао”, завршава причу о стоци Фарука Агушија и његовом чобанину доведеном из Албаније. Успут, набраја као нешто природно крађе, каменице, поломљене прозоре, муке сина Ненада да се врати у свој дом. Псовке и увреде не помиње. Зна и с поштовањем показује куће „албанских комшија с којима живи добро”.
Од куће Сташића је 2012. године почео повратак у крај који је у јуну 1999. године имао 456 српских становника, а до данас су обновљена тек 22 повратничка дома. Ненад је направио много компромиса, има политички нерв и стало му је до ове прелепе плодне земље и пуног бунара окруженог кантама воде.
„Једне ме је ноћи Бог пробудио, видим гори трактор испод прозора. Успео сам да га угасим, још се виде трагови на пластици”, каже с истом очевом сигурношћу. Од тада има довољно воде за сваки пожар. Повратничка насеља у Метохији протеклих недеља изложена су различитим облицима напада, претњи, паљевина, пљачки, сечи шума и каменовањима.
Повратак на имања и у завичај има три видљива периода. На почетку су расељени пуни снаге и готово не примећују остатке старих домова, затрпане бунаре и посечено, како кажу, „све што је било дрво”. Радост повратка је изнад свега, почиње се с пусте земље, из типских кућица и великих обећања. Дреновац је заједно с Петричем крај где греде уништених домова готово висе око пута Пећ–Приштина.
Друга фаза повратничког живота настаје око годину дана касније када обећања престану, када се суоче с „новом реалношћу”, стотинама ситних препрека и понижењима. Трећи ниво живота је одлазак млађих особа и голо социјално преживљавање стараца што не желе да оду или немају где да оду. Ти људи, посматрано са стране, по некој чудној логици настоје да заштите своју имовину и своје бивше животе. Породица Сташић изгледа као да је успела да преживи све три етапе.
„Ако поново дођеш у шуму, удавићемо те овде!”, поручили су, ових дана, баки Стани Пантић из оближњег села Дугојева. Затекла их је како краду и секу њен гај и забран. Породице Репановић из Осојана су опљачкане, Ђорђије Ђоровић је нападнут секиром. Одсуство било какве казне, велике површине земље у власништву Срба и психологија коначног обрачуна створили су осећај као да овим људима ништа не припада. Том мишљењу једино се директно супротставља голи живот, јер правду и преписане најбоље европске законе није могуће применити. У томе се слажу странци, Срби и Албанци. Унутрашња организација гета није ни оспособљена ни снажна да пружи сигурност и заштиту Док разговарамо у дворишту Сташића стока са оближњег брдашца поново улази у нечије туђе имање.
Нема ни недељу дана откако је у селу Берково запаљена кућа Жарка Вучковића. Председник привременог органа општине Клина, по српском систему, Божидар Шарковић, стоји испред зградице чији су се бели пластични прозори искривили од ватре и објашњава да је требало да направе плантажу, да култивишу околину, да се обнови живот… Све те његове речи утапају се у растиње читавог реда пустих, обновљених српских домова. Набраја чудном рутином све нападе и инциденте, а за Миодрага Сташића каже да „није ни са ким разменио две лоше речи”.
Два подељена света размењују лоше речи и лоша дела у циклусима који су, већ двадесет година, углавном усмерени према једној страни. Средином маја се јавни сервис Радио-телевизија Косова, заједно с већином медија на албанском језику, обрушио на новинарку Александру Доганџић јер је, у програму на српском, изговорила реч Метохија. Након тога, лавина инцидената засула је управо потпуно незаштићене повратнике у Метохији. Да ли је то део повода и како они који су жртве виде мотиве напада на себе?
„Увек када имамо нека дешавања, предизборне кампање, неке преговоре у Бриселу, смене код њих и проблеме у њиховим структурама – говорим за покрајинску владу – увек тада, не знам како, као разјарени осињак окоме се поготово на Клину, Исток, Пећ, Гораждевац”, каже Божидар Шарковић. Веће средине изгледају заштићеније, али завоји на главама Жике и Бранислава Вучића из Доње Гуштерице код Липљана говоре другачије. Изоловани у гетима као на острвима, која понекад могу бити и једна кућа, Срби опстају.
Каменице што ових дана падају на село Љубожда код Истока не могу прекинути потребу да се буде на своме и близу својих светиња. Повратници из тог места виде остатке Студенице Хвостанске и сасвим ретко, због страха, одлазе на њене зидине. Знају сваку причу, предање, чудо повезано с манастиром и седиштем епископије коју је основао Свети Сава. Поглед из њихове перспективе је јасан: мрежа духовних и културних тачака гради повезаност која се опире свакој раздвојености и подели, а немоћнима даје снагу победника.
Categories: Преносимо
Оставите коментар