Недавно сам био на скупу у Берлину на којем су се питали да ли би било примерено послати један немачки ратни брод у Кинеско море, да се „растерете Американци“
„Мали“ и „велики“ брат: Немачком министру спољних послова Хајку Масу дозвољено је да разговара са својим америчким колегом Мајком Помпеом у Вашингтону (Фото: ДПА)
Први пут објављено 2. 6. 2020.
(Deutsche Wirtschaftsnachrichten, 1. 3. 2020)
У прелазној смо фази од једнополарног ка вишеполарном свету. Такав развој догађаја дипломате и политичари у немачком министарству спољних послова морали би узети у обзир. Уместо тога, надају се, попут бројних припадника немачких елита, да ће, настављајући једнострано везивање за „великог брата“ с оне стране Атлантика, одржати и зацементирати стање америчке премоћи. Превиђају, пак, да то није могуће, чак ни поред плаћања толиких намета. Јер, чињеница је да су се светске осовине моћи помериле. А то значи да ако Немачка и ЕУ мисле да имају будућност, морају се ослободити свог вазалног статуса спрам САД.
Недавно сам био на скупу у Берлину који је организовала задужбина блиска једној од немачких партија на којем се разговарало хоће ли НР Кина и Руска Федерација направити савез као изазов премоћи „Запада“. На позорници су седела четири представника трансатлантске стране, без иједног Кинеза или Руса. Изражена је сагласност да се морамо држати заједно и бранити „своје вредности“ спрам експанзионизма тоталитарних режима.
Питао сам се: а које су то вредности? Је ли то тровање југа Србије и Косова уранском муницијом (где је степен смртности од рака на неким местима порастао и за 400 посто)? Јесу ли то разне, често крваве, операције промене режима (нарочито у Украјини)? Или терористички напади под лажном заставом? Или убијање из дронова, при чему су бројне цивилне жртве урачунате као колатерална штета? Можда убитачне економске санкције, које су доводиле до смрти од глади? Или више незаконитих агресија? А недуго пре тог скупа убијен је ирански генерал Сулејмани док је био у дипломатској мисији, а амерички председник Трамп запретио намерним уништавањем иранских културних добара. Одвећ је очигледно да се не ради о вредностима, већ о моћи. Конкретно, о моћи САД, које желе да остану једина светска сила. Запањило ме је да учесници у расправи нису поцрвенили говорећи о „западним вредностима“. Отишло је чак дотле да су мудровали да ли би било примерено послати један немачки ратни брод у Кинеско море, да се „растерете Американци“.
Американац који је седео на позорници можда није могао доћи себи од среће због спремности немачких саговорника на такву врсту сарадње, и поред недавно уведених санкција против Северног тока 2. Уколико, пак, одговорни у Немачкој помисле да ће толиком снисходљивошћу зарадити статус омиљеног детета, или да ће се после прижељкиваног пораза Доналда Трампа ствари вратити на старо, биће у опасној заблуди.
Насловна страна немачког часописа Zuerst! из јануара 2014: „Срећни вазали: лепи привид суверености“
Управо санкције против Северног тока 2, усвојене великом већином у Представничком дому америчког Конгреса, показују, наиме, да за САД интереси њених вазала не играју никакву улогу кад је у питању учвршћивање сопствене надмоћи. Нама у Немачкој требало би да је потпуно јасно да се код намераваног спречавања Северног тока 2 не ради само о продаји америчког гаса из шкриљаца Немачкој уз подршку немачких пореских обвезника, већ пре свега о том да се из геополитичких разлога спречи тешња привредна спрега Русије с ЕУ.
Таква спрега била би, пак, пожељна у интересу мира и равнотеже. Разлог непријатељској политици Немачке према Русији је можда погрешна процена. Често сам од политичара слушао да је бруто друштвени производ Русије отприлике на нивоу Шпаније, па би ваљало да се она повије пред вољом „Запада“. Али, иако је руски БДП после последње девалвације рубље 2014. номинално пао, Руска Федерација је по паритету куповне моћи на петом месту у свету, одмах иза Немачке. Русија ће можда ускоро и престићи нашу земљу, која се све брже деиндустријализује. Осим тога, Русија прави ракете и авионе, поседује огромна природна богатства, и у случају нужде може се сама прехранити. Уз то је, захваљујући свом географском положају, у прилици да буде мост између НР Кине и ЕУ.
То не значи да према Русији не би требало бити критичан. Али апсурдно је поводом Украјине једнострано оптуживати Русију, а уопште не узимати у обзир учешће западних земаља, од проширења НАТО-а на исток до пуча у Украјини. Хитно нам је потребна безбедносна архитектура читаве Европе, укључујући Русију. Јер, ако Немачка и ЕУ не успеју да заузму самосталан став и заложе се за мир, послужићемо тек као поље за марш НАТО, а потом можда и бити претворени у прах и пепео као топовско месо оних који вуку конце из Америке.
Крајње је време да то себи признамо и поступимо с тим у складу.
С немачког посрбило и скратило: Стање ствари
Categories: Посрбљено
Оставите коментар