Поводом текста Слободана Антонића „Јасеновац у Београду“, објављеног на „Стању ствари“

Добро је што је социолог Слободан Антонић, професор Филозофског факултета у Београду, написао веома инспиративан текст „Јасеновац у Београду“, који је објављен на неколико интернет  сајтова, па и на НСПМ. Узгред, сличну тему је отворио историчар Радош Љушић у тексту „Сава, река српских жртава из Јасеновца“ који је 27. априла 2020. објавио у дневним новинама „Данас“. Заједничко им је помињање лешева који су долутали Савом из Независне Државе Хрватске до Београда 1941-1945. године, па и током маја и јуна 1945.

На Љушићев текст сам реаговао сутрадан у истим новинама текстом насловљеним „Зашто историчари не проучавају српско страдање у НДХ?“ На Антонићев реагујем тек сада зашта могу да наведем неколико разлога. Најважнији је био у жељи да сазнам садржај бројних реакција анонимних читалаца који су поменути текст коментарисали из дубоке (интернетске) таме у којој је веома лако писати све што год пожелиш, а најчешће половично знање и информисаност уз обилату острашћеност. Сачекао сам довољно времена, у међувремену се начитао свакојаких коментара, па реших да саставим кратак осврт који ћу поткрепити познатим и новим чињеницама.

Не желим да реагујем на много тема које је Антонић начео (и при том у неколико битних случајева показао недовољно знање релевантних чињеница). Желим само да појасним о броју и судбини лешева који су долутали од Јасеновца до Београда.

Није спорно да су Хрвати усташе убијале јасеновачке заточенике међу којима су Срби били најбројнији, нити је спорно да су тела повремено бацали у Саву која је те лешеве носила чак и до три стотине километара. Спорно је колико је заточеника бачено у реку и колико је тих тела доплутало до ушћа у Дунав у Београду!

Кад је реч о бројевима, Срби ту често претерују. За то има више објашњења а најважније је, дубоко сам убеђен, то што Срби не воле логику у расуђивању. Пример за ово јесу „тврђења“ да је лешева било толико да су Немци употребили динамит како би омогућили проток код понтонског моста преко Саве! Логика упозорава да мало размислимо о наведеној тврдњи! Ако би прихватили поменуте речи о броју тела на површини тока Саве то би значило на хиљаде лешева!!! Сматрам да ни у овом случају не треба претеривати: познато ми је да су током ратних година две екипе медицинских стручњака (по задатку власти Владе Милана Недића, а то значи и уз сагласност немачке управе) код Шапца и Београда вршила аутопсије лешева и о томе попуњавали одговарајуће формуларе.

Тај посао вршен је и под комунистичком управом од краја октобра 1944. све до средине јула 1945. године. Та веома вредна архивска грађа указује да је лешева највише доплутало последњих дана јула 1942. и при крају маја 1945. године. За то постоји објашњење: најмасовнији злочини око и у Јасеновцу почињени су после немачко-хрватске офанзиве на Козару средином јуна 1942. и око 22. априла 1945. приликом ликвидације и уништења логора пред повлачење хрватских постројби са тог терена. Тешко је утврдити колико је обдукција обављено а још теже утврдити где се налази та документација. Познато ми је да нешто има у Војном архиву у Београду као и у Институту за судску медицину Медицинског факултета Универзитета у Београду. У доступној документацији постоје подаци о око 1.000 обдукционих налаза. Познато је да су хрватске власти под претњом смртне казне забрањивале вађење лешева из Саве и њихово сахрањивање. То, међутим, не значи да нису извађена поједина тела из Саве и тајно сахрањена од Јасеновца до Београда. О тајним сахранама није остало никаквог писаног трага. Зато је, поред осталог, тешко закључити колики је број заточеника убијених па бачених у воду. Могуће је претпоставити да би тај број могао бити неколико пута већи од броја тела над којима је извршена обдукција у Шапцу и Београду.

У причама о телима страдалника, вађењу из Саве и њиховом сахрањивању такође има много произвољности, да не кажем нелогичности: позната ми је тврдња о сахрањивању на Ратном острву и код Небојшине куле. Прво, Ратно острво је припадало Независној Држави Хрватској, односно немачкој зони. Друго, ако су медицинари свој посао радили на десним обалама Саве и Дунава као прави професионалци, логично је да је после њиховог дела посла, долазила група гробара са београдског Новог гробља и тамо сахрањивала лешеве. Уосталом, знам да у том гробљу постоје известан број гробница у које су сахрањена тела непознатих особа. Узгред, на том гробљу постоје и гробнице у којима су сахрањене непознате жртве страдале у англо-америчком бомбардовању Београда на Васкрс и у септембру 1944. године. Но, то је друга тема.

„Лешеви плутају Савом у близини логора Јасеновац“ (Фото: Музеј жртава холокауста САД)

Да закључим: добро је што се личности од звања јављају и обзнањују своје мишљење о различитим темама наше трагичне прошлости нудећи објашњења. Лоше је, међутим, када умисле да је све то што напишу истина. Саветујем таквим да када залазе у туђе теме, затраже мишљење и провере своје знање од оних којима је то професија. Да будем конкретан: замерам господину Антонићу што није запитао нас који се професионално бавимо страдањем српског народа у 20. веку и запитао нас о, на пример, броју лешева који су из Саве извађени и местима њихових сахрана. Узгред, могао је и да ме упита о терминима који објашњавају затирање а не да се затрчава у форсирању нове речи „покољ“ (коју је својевремено понудио стоматолог по образовању а подржао јавно академик Василије Ђ. Крестић) а која би требало да замени јасну и конкретну реч „геноцид“ разумљиву на бројним светским језицима!

Наслов и опрема: Стање ствари 

(НСПМ, 31. 5. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Јасеновац, Вељко Ђурић Мишина, НДХ, Слободан Антонић