Преносимо реаговање министра културе Владана Вукосављевића на одговор професора Мила Ломпара, пренет и на „Стању ствари“
Владан Вукосављевић; Мило Ломпар
Нажалост, испада да Мило Ломпар није послушао ниједан од мојих крајње добронамерних савета о томе како да установи мотиве који га покрећу да лаже, већ нам је понудио наставак сопственог брукања и то на громопуцателни начин.
На мој кратак и изнуђено оштар деманти од неких 700 карактера, објављен на дну стране, одговорио је збрканим памфлетом на пуне три странице, са преко 15.000 карактера. Дакле, у двадесет пута већем обиму.
Овим је, у формалном смислу, само додатно потврдио чаршијску титулу опсесивног графомана и докоњака, који, осим што крсти јариће, ствара или јури прилике да са неким уђе у безобалну полемику у којој налази душевну храну и виталну инспирацију.
У суштинском смислу, потврдио је да је у конкретном случају испао или лажов или клеветник, а сва је прилика обоје.
Да пођемо редом. Као потврду своје тврдње да сам сад већ далеке 2017. године „молио“ за састанак извесног Илића, службеника Народне библиотеке Србије, а однедавно и добитника Нинове награде за роман године (наводно зато што ме је наречени Илић „критиковао“), да бих при томе био „одбијен“, Ломпар наводи изузетно снажан и уверљив доказ: чланак на сајту Пешчаник, од пре три године, у коме сам Илић то тврди.
Дакле, за Ломпара су тврдње изнете на Пешчанику, било да их износи Илић или, претпостављам, било који други аутор, аксиоматске снаге, у њих се не сумња, оне су нужно тачне и не смеју бити подвргаване испитивању или провери. Тако смо сазнали за бар један од медијских ауторитета којима се Ломпар клања, а то је сајт Пешчаник.
Извор: Пешчаник
Сасвим мали проблем с тим у вези био би ако би Ломпар своје уважавање Пешчаника примењивао и потврђивао у свим околностима, као што интелектуална доследност налаже.
Познато је да су бројни аутори са Пешчаника безброј пута, вођени својим идеолошким, националним или интелектуалним предрасудама и искључивостима, Ломпара хрпимице чашћавали атрибутима типа „шовиниста, клерофашиста, негатор геноцида, ратни хушкач“ и сличним.
Да ли би то, по Ломпаровом разумевању принципијелности, подразумевало да ја или неко други, појединац или институција можемо да га јавно дезавуишемо на исти начин, позивајући се на чињеницу да „тако тврде ауторитети са Пешчаника“ и да то нужно мора бити тачно баш из тог формалног разлога? Или би људска и морална пристојност налагале да се такве тврдње изложе некој сумњи или провери? Мислим да сваки иоле пристојан човек зна одговор на ово питање.
Међутим, Ломпар покушава да буде лисац. Дозвољава на тренутак могућност да изнете тврдње нису тачне, али се онда тријумфално запита „а зашто онда нису демантоване безмало три године, то је дужност човека на јавном положају“?
По цену да тешко разочарам Ломпара и да богохулно угрозим ауторитет сајта коме се он диви и коме верује, морам да признам да Пешчаник не читам. Нити, последично, придајем значај садржајима који се тамо појављују.
У Србији постоје стотине сајтова, много дневних новина републичког, регионалног или локалног значаја и домета, различитог угледа и запажености, десетине ТВ станица. Ако бих све њих пратио, ја или минијатурна медијска служба у Министарству културе и информисања, онда нам не би остало времена ни за шта друго. По цену да се Ломпар опет изненади, осим крштавања јарића у доколици, вођења јалових и бескрајних полемика и целодневног проучавања текстова на Пешчанику, постоје и други важни послови којима се људи баве.
Најзад, зашто сам Ломпар не демантује сваки пут сваку тврдњу или информацију коју о њему објави било ко и било где? Знамо да времена има у изобиљу. Или даје сагласност најширој јавности да му пришива све оне епитете који се могу сматрати спорним или увредљивим? Или можда сматра да је довољно све демантовати у наступима код Марића у Ћирилици?
Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)
Дакле, Ломпар је навео као истиниту лажну тврдњу коју је преузео а коју не може да докаже истинитом. Како нас учи Свети Августин: „Кривица лажова састоји се у намери да својим исказом обмањује.“ И овог пута, значи, Ломпар лаже.
Quod erat demonstrandum.
Ту, међутим, није крај морбидним бравурама нашег барона Минхаузена. Он даље тврди да сам био „носилац процеса којим се српски културни идентитет сликара Петра Лубарде уграђује у конструкцију црногорског идентитета какву оглашава подгорички режим“. Ни мање ни више него „носилац“. Као доказ за ову безумну и клеветничку тврдњу, он нуди вест из „Вечерњих новости“ из 2017. године у којој се наводи да су „на састанку са министром културе Црне Горе Јанком Љумовићем договорени заједнички пројекти у области стваралаштва као и заједничко обележавање 110. годишњице рођења Петра Лубарде“. И то је све.
Познато је да је велики српски сликар Петар Лубарда рођен у Црној Гори, а да је по свом уверењу, у својој свести и по сопственом јасно исказиваном ставу био Србин по националности. Из свог завичаја понео је бројне мотиве, призоре, пејзаже, боје и обрасце и уткао их у своју велику уметност.
Бројна његова дела и данас се налазе у музејима и приватним збиркама у Црној Гори. Ако Ломпар тврди или учитава да би евентуалне симултане или заједничке изложбе на Цетињу и у Београду (до чега 2017. ипак није дошло) у част обележавања годишњице рођења овог великог српског уметника родом из Црне Горе представљале отуђење или манипулацију националним идентитетом Петра Лубарде, онда је он тиме извршио јавно, интелектуално и морално самоубиство и трајно се декларисао као клеветник у погледу тумачења мојих мотива за разговоре вођене са црногорским министром и као лажов у погледу чињеница и начелних сагласности постигнутих том приликом. Кант објашњава: „Лаж је злочин човека над сопственом личношћу.“ Дакле, и у овом случају Ломпар је клеветник и лажов.
Quod erat demonstrandum.
Ни након овога Ломпар није зауставио своје духовно и морално клонуће, већ наставља са небулозама и клеветама, тврдњом да „упркос великој јавној причи о ћирилици, није дошло ни до законске ни до статусне промене садашњих културних кретања која су по ћирилицу неповољна“, и имплицитно, Министарство културе и информисања и мене оптужује за такво стање.
Министарство на чијем сам челу одавно је поднело тзв. „овлашћеном предлагачу“, Републичком секретаријату за законодавство, предлог Измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма. Овај предлог урађен је у сарадњи са нашим најугледнијим стручњацима и институцијама, прошао је широку и интензивну јавну расправу и био предмет различитих, углавном идеолошки острашћених критика из тзв. „другосрбијанског“ дела јавности.
Владан Вукосављевић (Фото: Танјуг)
Зашто предлагач није Влади проследио предлог, никад нисам успео поуздано да сазнам, упркос бројним интервенцијама које сам предузео. Одговорност за то свакако није на Министарству културе и информисања и мени лично, а ако бар на трен искорачи из свог вештачког и глумљеног академског аутизма, Ломпар ће наслутити како држава и политика функционишу у правом животу. Коначно, и сам се окушао у јавним пословима, када је као надалеко чувени економски стручњак (и као професор књижевности само по нужди), и сам био, додуше само шест месеци, финансијски (sic!) директор Политике.
У протеклих неколико година тема угрожености употребе ћирилице ушла је на велика врата у наш јавни простор, афирмисана је и широко прихваћена у земљи и у дијаспори акција Негујмо српски језик, одржане су бројне дебате и округли столови у читавој Србији, многе основне и средње школе покренуле су, инспирисане радом Министарства културе и информисања, и сопствене акције у вези са заштитом и афирмацијом ћирилице, припремљене су важне измене Закона о службеној употреби језика и писма итд. Дакле, дошло је до „промене културних кретања“ у вези са положајем ћирилице, то зна цела Србија.
У овом случају Ломпар не лаже, јер до промене закона заиста није дошло, због не сасвим јасне и тешко објашњиве уздржаности Владе, али клевеће мене и Министарство културе и информисања да нисмо урадили ништа у вези с променом културних кретања. Ипак, ни овде не одступа од свог обрасца, ако не лаже, онда клевеће.
У свом кардељевски дугачком тексту, као у неком амоку, он такође помиње извесне Немице, Традуки, националну издају, наводне нападе на свој академски положај и триста других неповезаних и неповезивих чуда, налик бунцању, насталих у једној узнемиреној, конфузној и, рекло би се, привремено пометеној души. На све то немогуће је одговорити у овом формату и ја ћу поштедети читаоце Печата одласка на тако удаљене хоризонте нечијих фатаморгана.
Коначно, списак својих конфабулација Ломпар окончава можда најкомичнијом, али и најзлобнијом. Надобудно и помпезно истиче свој „увид“ да је садашња власт превасходно „јавни сервис невладине (другосрбијанске) интелигенције“ и како је „још 6. децембра 2016. године у разговору за Политику назначио да је ТЕК постављени министар поклоник невладиног континуитета наших власти, као што је то и председник Владе“. И додаје: „Какав председник (Вучић) такав министар.“
Извор: Печат
Шта у овом случају ради Ломпар, постаће јасније уз сасвим мала појашњења.
На место министра културе изабран сам у другој половини августа 2016. године. Мање од четири месеца доцније Ломпар тврди да сам поклоник или следбеник другосрбијанске интелигенције. Како, зашто и на основу чега је то могао да тврди? На основу којих мојих активности, потеза, изјава или резултата рада? Три и по месеца тек су уводни период у раду сваког министра и ако није у питању стицај неких крајње несвакидашњих околности, прерано је за давање било каквих иоле озбиљнијих оцена.
На овом месту поменућу нешто што сам желео да избегнем, али се испоставља као могући битан део у објашњењу Ломпарових моралних злопутања у вези са овом темом. Он и ја се познајемо и то солидно. Иако ово делује као небитан увид у приватне односе, напомињем то како бих нагласио да Ломпар и те како добро познаје моје политичке, националне и друге опште ставове и начела у која верујем, те да такође зна да су она у најудаљенијој тачки од „другосрбијанских“ ако под тим подразумевамо уобичајена тумачења тог појма, схваћеног у било ком смислу, ужем или ширем. Такође зна да их за три и по месеца нисам променио, а чак да замислимо и да јесам, то се није могло запазити, установити или потврдити за тако кратко време. Просто, није било времена, све и да ми је таква лудост из било ког разлога пала на памет.
То даље значи да је Ломпар у децембру 2016. године, а и сада, изговарао такве сулуде и бесмислене оптужбе не сасвим произвољно и напамет већ са јасним циљем да ме дифамира. Пре четири године пред широм јавношћу, а сада пред нешто ужом али јасније национално оријентисаном и образованијом, оном која чита Печат. Ломпар добро зна да ја своје националне и демократске ставове ни 2016. године ни до сада нисам мењао, видели смо да то ничим и не може да докаже. Ипак, остаје упоран у изношењу таквих тврдњи и по скупу цену, коју иначе ретко и нерадо плаћа а то је да испадне лажов, клеветник и носилац нејасних тврдњи и ставова које је немогуће доказати или да се представи као вешт демагог-манипулатор, попут свог нешто познатијег имењака из Црне Горе. Задржимо се начас на томе.
Да ли је Ломпар општепознати лажов у виду заната? То се не би могло рећи. Да ли је необразован човек, лишен основне моћи расуђивања? Ни то нипошто није тачно. Да ли се углавном труди да држи до свог угледа у јавном простору? Да, труди се. Да ли се често позива на високе моралне стандарде? Да, за мој укус и пречесто и наметљиво.
Дакле, не ради се о човеку који углавном не зна шта говори нити је у питању особа која тешко повезује ствари или са муком расуђује. Ипак, када се о мени ради, лако је то било доказати, скоро непрестано лаже и клевеће, не само у Политици и Печату већ, како су ме обавештавали протоком времена а ја на то предуго и скрупулозно ћутао, и на многим локалним телевизијама где је гостовао, на разним трибинама и скуповима. То се онда не може другачије објаснити него дубоким увидом у компликоване и запретене путеве његовог унутарпсихичког живота, на којима вероватно постоје чворови хипертрофиране сујете, зависти, љубоморе, нека врста потиснуте мржње и друге мане воље, слабости карактера или психичке искошености. Другог објашњења нема нити га може бити ако разум и логику користимо као алате. Али ко сам ја да о томе судим?
Прво реаговање министра Вукосављевића (Извор: Печат)
Зато сам му и препоручио, без сарказма, да се посаветује са неким ко му може помоћи и пружити руку, стручну или сарадничку.
Наша изнуђена дебата овим је, бар с моје стране, окончана и ја Мила Ломпара препуштам забораву и желим му да нађе своје смирење и спокој, те да се бави оним темама које му више одговарају и да свој ум натапа еликсирима врлине а не отровима мржње.
Остаје и недоумица да ли се на овакву особу љутити или шта с њом чинити.
Можда најприкладнији одговор може да пружи мудри Епиктет када свом ученику говори о Медеји: „Зашто се онда љутиш на њу, што се преварила, јадница, у тако одсудном тренутку, и од жене се претворила у гују отровницу? Зашто је уместо тога не сажаљеваш, јер као што жалимо слепе и ћопаве, тако исто жалимо и оне који су заслепљени и осакаћени у својој најважнијој способности, моћи мишљења.“
Наслов и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Мило Ломпар: СПЦ не може пристати на признање Косова а да остане Црква Светог Саве
- Мило Ломпар: Одговор В. Вукосављевићу, Вучић-Брнабић министру културе
Categories: Преносимо
Рођен је 2. априла 1962. године у Београду. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Имао је неколико студијских боравака у Француској и Немачкој. Похађао је постдипломски специјалистички курс на Правном факултету на тему Међународни уговори.
Након завршених студија радио је у спољнотрговинском предузећу „Универзал”. Био је директор и власник предузећа за промет некретнинама и пружање правних услуга. Од 2002. до 2013. године, био је директор и сувласник предузећа за односе с јавношћу „Logos Public Relations”. Од 2013. до 2016. године, био је на позицији секретара за културу Града Београда. Од августа 2016. године је на функцији министра за културу и информисање у Влади Републике Србије.
За функцију министра кандидовао га је успешан рад на месту секретара за културу Града Београда.
Добитник је различитих признања за допринос развоју културе Републике Србије, добитник је и Краљевског ордена Белог орла.
Писао је текстове за „Правник”, „Књижевну реч” и „НИН”. Био је покретач петиције за оснивање Музеја жртава геноцида над српским народом у 20. веку. Од 2004. године члан је Крунског савета породице Карађорђевић, а био је и потпредседник Управног одбора Задужбине Милош Црњански.
Хоби му је читање.
Говори енглески и француски језик.
https://www.srbija.gov.rs/biografija/90303/vladan-vukosavljevic.php
на ову биографију којом је заслужено место министра културе, треба додати и податак да је гимназију завршио 1980. а да је дипломирао 1990.
https://www.istinomer.rs/akter/vladan-vukosavljevic/
Човек ко је одбио да буде директор Народне библиотеке Србије, који је дао оставку на место директора „Политике“ из принципијелних разлога.
Ретки су савремени интелектуалци који су до краја истрајни у свом ангажману, а истовремено и морално непоткупљиви. Управо је то случај са др Милом Ломпаром, једним од кључних аутора едиције „Српско становиште“, у којој је објавио књигу „Повратак српском становишту“.
Проф. др Мило Ломпар је рођен 1962. у Београду. Завршио је Групу за југословенске и општу књижевност на Филолошком факултету (сада Катедра за српску књижевност и јужнословенске књижевности) у Београду, где предаје Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба.
Већ од првих објављених књига (о Драгиши Васићу и Милошу Црњанском, касније о Његошу и Николи Милошевићу), било је јасно да ће његов опус постати један од кључних за обнову српске културне политике после деценија комунизма. Објављене књиге:
– О завршетку романа (Смисао завршетка у роману „Друга књига Сеоба“ Милоша Црњанског), Рад, Београд, 1995. Друго, измењено издање: Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008. – Награда Станислав Винавер 1995.
– Модерна времена у прози Драгише Васића, Филип Вишњић, Београд, 1996.
– Његош и модерна, Филип Вишњић, Београд, 1998. Друго, поправљено издање: Нолит, Београд, 2008.
– Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури „Романа о Лондону“), Филип Вишњић, Београд, 2000. Друго, измењено издање: Нолит, Београд, 2007. – Награда Ђорђе Јовановић 2000.
– Аполонови путокази (Есеји о Црњанском), Службени лист СЦГ, Београд, 2004. – Награда Лаза Костић 2004.
– Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд, 2007. Друго, проширено издање, Нолит, Београд, 2009.
– Негде на граници фшозофије и литературе (О књижевној херменеутици Николе Милошевића), Службени гласник, Београд, 2009. – Награда Никола Милошевић. 2009.
– О трагичком песнику (Његошеве песме), Албатрос плус. Београд, 2010.
– Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд. 2010.
– Дух самопорицања (прилог критици српске културе), Орфеус, Нови Сад, 2011. Друго, допуњено издање: Дух самопорицања – У сенци туђинске власти, 2012. Треће, допуњено издање: Дух самопорицања – У сенци туђинске власти, Evro-Giunti, Београд, 2013. Пето издање: Дух самопорицања – У сенци туђинске власти, 2014. – Награда Печат времена, 2012.
– Повратак српском становишту?, Catena mundi, Београд, 2013. Друго, допуњено издање: Повратак српском становишту, Catena mundi, Београд, 2014. – Прва књига едиције „Српско становиште“.
Критиковали су Мила Ломпара:
Милорад Беланчић, Латинка Перовић, Срђан М. Јовановић, Дејан Илић – „Пешчаник“, Златко Паковић, Мирнес Соколовић, Тихомир Брајовић и многи други… Оптуживан је да је „екстремни националиста“, „десничарски гуру“, „антисемита“ и сл…
два минута гоогл-а.
Извињавам се проф.Ломпару и читаоцима на поређењу.
Mani bre vise da se blamiras! Svaki tvoj odgovor je jadniji od predhodnog.
… са највишег места.
Из јасала из којих ова злоба зоба ни Култура и ни Информисање неће видети ни зрна.
Можда нечија друга али српска не.
То и јесте задатак.
С друге стране, питање Правног факултета као расадника оваквих биографија просто намеће истрагу. Мислим на истраживачки рад.
Дотични вероватно није вредан овог коментара и времена јер ће за неки дан и тако бити бивши без обзира на резултате ‘избора’. И вероватно ће следећа позиција бити далеко од културе баш као што је и овај његов ‘одговор’. Хвата ме зебња кад помислим шта је овај могао да прича са Хандкеом после Нобела? О ‘рил естејт’ ценама у Паризу? И ово његово писаније са гомилом празних речи личи на уводни агентов говор пре неке аукције. Друга зебња је да је после разговор са Хандкеом већ ‘ошацован’ Културни центар Србије у Паризу преко пута Бобура. Прилично скупо парче ‘рил естејта’.
Прво, човек је у влади Вучића. Да је светац, само то би га сместа покопало. Али не, он и даље наставља да се копрца.
Прочитао сам шта је писало у предходном тексту и делимично овом, али осим назива његове функције, ја му не запамти име. Док ми је Ломпарово име на вр’ језика нон стоп.
Жив нам ти био професоре Мило Ломпар, не обраћај пажњу на ове крајње небитне анонимусе.
Ако су мушкарци, можда се Нино Брајовић и Саша Илић огласе и потврде да су водили тај разговор, или, можда Нино Брајовић оптужи Сашу Илића да је лажов.
Нешто ми говори да ће Нино Брајовић као прави српски новинар – да ћути.
У одговору Вучић-Брнабић министра плени објашњење зашто није ништа урађено на законској заштити ћирилице. “Министарство на чијем сам челу одавно је поднело тзв. „овлашћеном предлагачу“, Републичком секретаријату за законодавство, предлог Измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма… Зашто предлагач није Влади проследио предлог, никад нисам успео поуздано да сазнам, упркос бројним интервенцијама које сам предузео”. Као да је РСЗ у некој другој уз то и далекој држави, па је недоступан.
Каже министар: “Министарство на чијем сам челу одавно је поднело тзв. „овлашћеном предлагачу“, Републичком секретаријату за законодавство, предлог Измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма.”
Министар је правник. Полазим од претпоставке да познаје прописе којима је уређен положај министарства на чијем је челу. Занима ме на основу чега тврди да је Републички секретаријат “овлашћени предлагач”?
Јавно доступни прописи којима је уређено поступање државних органа приликом доношења закона кажу другачије.
Влада утврђује и води политику Републике Србије..и предлаже Народној скупштини законе (Устав и Закон о влади).
Редовни ток ствари био би да Влада усвоји материјал, у овом случају предлог измена и допуна закона, који јој достави министар и предложи га, сада као предлог Владе, Народној скупштини на усвајање.
Пут “материјала” од министарства до седнице Владе води преко Републичког секретаријата за законодавство, као стручног тела (и евентуално других министарстава и тела којих се тиче материја у питању) до седнице Владе на коју долази предлог као предлог министра за одређену област.
Не каже нам министар зашто је његов предлог “запео” у Секретаријату. Да ли је питао председницу Владе о чему се ради? Или секретара секретаријата? Не само усмено, успут. Да ли се званично обратио, актом министарства? Свакако сви разумни рокови за одлучивање о предлогу за Секретаријат на који сваљује одговорност, одавно су прошли.
Да ли је помислио да је можда у питању његово неслагање са политиком Владе или обрнуто? Да ли је помислио да због тога понуди оставку?
Ко год се осећа Србином требао би бити поносан што имамо стално будне и неуморне Ломпара и Антонића.
Више пута сам изражавао своје неслагање са ставом Ломпара о ћирилици , али он има олакшавајућу околност у томе што још нико из српске родољубиве интелектуалне елите није јавно приметио да српска младост учи из српског правописа да Срби имају и своју латиницу и да САНУ “производи” томове српскохрватског уместо српског речника. Ту је скривена глава латиничке змије. Даље, нико из “елите” није написао ни једну реч поводом стотину година од прве забране ћирилице у Србији 1916.г. , него су само Драгољуб Збиљић и моја маленкост написали књижицу “Замена српске ћирилице хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза”. А и како би се могло оправдати то што је у међувремену ушла у српски правопис и она иста хрватска латиница којом је била замењена забрањена српска ћирилица у време цара Јосипа и Анте Павелића. Ћирилица је данас напуштена и остала сама да се батрга до својих 1,5 % у улици председника Матице српске ( тај проценат је он недавно изнео у “Печату” као велико чудо ).
По питању ћирилице Министар (не)културе се брани од Ломпара великим успехом акције Негујмо српски језик. Та акција је колосална подвала ћирилици, смишљена од лингвистичке елите и власти . Кад се у таквој поруци уз српски језик не спомиње ћирилица, то је порука народу да он има два писма, па је свеједно којим се пише иако је такво српско имање два писма у комунизму и посткомунистичкој “демократији” свело ћирилицу на 1,5%.
Та порука је у супротности са Уставом Србије , у коме је написано да су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. Уставом је утврђена неодвојивост ћирилице од српског језика. Он је њоме армиран да би био најбоље чуван, јер управо због те њене функције њу мрзе они који су присвојили српски језик, па присвојено ограђују хрватском латиницом.
Срамотно је да министар толико падне у гнев и бес, и најнижим увредама, уз медицинске дијагнозе, покуша замаскирати ствари од суштинске важности које се тичу свих грађана Р. Србије, а на које је М. Ломпар указивао:
1. П. Лубарда: званична политика Црне Горе, према Србији, је таква да свако (са)обележавање највиших државних институција, једних и других, владе и министарства, значи апсурд. Р. Србија и министарство то могу, као што би требало, самостално учинити. Дакле, или сте присталица црногорског режима, на основу његовог деловања, дајући му легитимитет или нисте, јер се противите прецизним акцијама: напад на ћирилицу, дискриминација Срба на свим нивоима и у свим пословима, сукоб – скоро па рат – са црквом, забрана уласка за држављане РС на територију ЦГ, итд. Трагично је сарађивати са оном влашћу која, на сваком месту и кораку, ништи и потире све што је српко.
2. Ћирилица: “Зашто предлагач није Влади проследио предлог, никад нисам успео поуздано да сазнам”: ова реченица, самог министра – самооптужујућа – говори о сушини његовог карактера и улоге коју има у Влади РС: натурчић-статичар. Како онда може бити говора о министровом прегалаштву и унапређењу положаја ћирилице, ако он не може, не да прогура предлог, већ да сазна ко то опструише и склања тај предлог! Зашто ради у таквом мраку! Зашто јавно на постави то питање председнику и премијеру! Толико о његовом утицају на рад Владе, а и личном дигнитету: зашто и даље седим ту? – то би било саморазумљиво питање!
3. Пешчаник: зашто министар врши миноризацију тог гласила, као да се ради о неком неутицајном и занемарљивом медијуму. Свакако да је деманти морао да уследи, јер његова јавна моћ је опипљива и погубна по српску егзистенцију – посебно што је министар и што је реч о снисходљивости и, како тамо стоји, мољакању: тиме је срозан његов углед, као и Владин у којој седи, а који је морао бранити.
4. Политика, лист: зашто министар – коме је удар на, његову, истину повод да стравично увредама напада – није дописао да је М. Ломпар својевољно напустио то место, услед неслагања… Јер, да му је стало до истине онда би је посматрао као универзалну, а не као утилитарну, парцијално је износећи.
5. Лично познанство: оно постаје реда, много, нижег онда када је реч о јавном, тако истакнутом, положају (јасно, може постати симболом личног разочарења: знам ко си био, а ко си постао, зарад нечега: титлуе (положаја), комадића јавног простора, помодарства…): последице које он производи имају како историјску (ону највишу), тако и егзистенцијалну, димензију читавог српског народа. Отуда критика минстровог рада не само да је пожељна, већ и неопходно средство суочавања са чињеницама и делањима.
6. Почетак министровања: један, само један, чин довољан је, а не читави месеци: упркос солидном личном познанству, како је наведено у тексту. Чин да се седи у Влади која је ауторитарна, која је до бесмисла срозала елементарне вредности људског живота, лаж произвела истином, која упорно намеће КиМ као највеће бреме после кога ће Србији бити много лакше – економски јасно, духовно и традицијски бива исмевано, неретко изопштено – која речју нити словом није подржала српски, православни и остали народ и саму СПЦ у Црној Гори, до оног очигледно-истинитог момента мирних демонстрација у лутијама који је и за њу, такву каква јесте, произвео непријатност и стид даљег прећуткивања, односно приморао ју је на, невољну, реакцију… такав чин је довољан: позивање на козметику неких деловања министарства су излишна.
7. Плагијат: као круна морала, оста прећутан отпоздрав министра на опаску на утврђено неакадемско понашање – плагирање – једног од министара са којим , дотични министар, седи у влади: намах интелектуална крађа – као крађа над крађама – нема вредност: поново: лаж произвести истином! И живети, даље, као да јуче не постоји, нити је важно. А сутра, сутра је само моје.
8. Закључак: „Министру припада апсолутна политичка одговорност за одлуке и понашања власти и ништа га од ње не може раздвојити: са националног становишта, понашање према српском народу на Косову и Метохији и у Црној Гори одговара садржајима националне издаје; са демократског становишта, понашање власти се одликује правном произвољношћу, медијским терором и јавном несигурношћу; са културног становишта, поступци су саображени овим основним владајућим токовима“. Дакле, министрово ћутање, не-побуна, симбол је подршке и сагласности политици Владе, односно председника, све и кад се узме, као могућност, да се у понечему и не слаже са њима.
Владан Вукосављевића или Лопаровом речју Вучић-Брнабић министар признаје у свом Одговору поводом предлога закона о службеној употреби ћирилице да је – врбов клин. Ако Вучићев и Селаковићев главни поузданик, проф. др Дејан Ђурђевић са београдског Правног факултета, одлучује са места директора Републичког секретаријара за законодавство о службеној употреби писма, чему онда служи Министарство културе и “патриотски” министар Вукосављевића? Вукосављевић и Поповић служе Вучићу да обезбеде његовој Влади привид подршке патриотског и русофилског бирачког тела. И зато примају плату и имају друге бројне бенефиције и још траже да проф. Ломпар и сви ми верујемо да је њихова патриотска опсена стварност, а да су они угледне величине, а не патриотско-политичке проститутке. Мало им је што ту опсену сви плаћамо из свог џепа. Вукосављевића је ушао у игру када је 2013.године Вучић одлучио да формира псеудопатритску лоби групацију од људи око Видовдана – Б. Радун и Д. Анђелковић и људи око Цвијановићевог Новог стандарда, која се окупљала у београдском Мажестику. Из ове друге “Мажестик-групе” потекао је Вукосављевића. Сада би Вукосављевића да одбрани наводну аутентичност патриотског лобија у Вучићевој власти, који је у Ломпаровој анализи јасно представљен као друго лице окупиране Србије. И то је оно што боли Вукосављевићевог газду, по чијем налогу овај пише пашквиле против проф. Ломпара. Али квислинг остаје квислинг!
Уместо што се Министар за културу Србије В. Вукосављевић обрачунава са једним честитим и врло образованим човеком проф. М. Ломпаром и тако себе још више унижава, било би боље да настави своју борбу са тзв. РЕМ-ом у вези са “реалити” програмима на националним телевизијама Пинк и Хепи. Треба да се присети како је септембра 2018. године одустао од своје намере да јавну сцену у Србији упристоји укидањем таквих програма у току целог дана. А то је учинио пошто га је једна дрска чланица РЕМ-а, Оливера Зекић назвала “министром без косе”.
Неколико запажања поводом министарствујушћег Вукосављевића. Пошто је у првом реаговању испољио класичну методологију аутсајдера, јер се, наиме, још увек придржавајући у руци гаће које су се срозавале (због страха, треме, недораслости, још необузданог срама…?) суочио са “извесним М. Ломпаром” (операција свођења противника на себи дорастао ниво – то јест, у крајњем, на ништарију), у другом реаговању се већ у наслову понео поштеније и приметио да има посла са особом која је “духовно и морално клонула”, а којој ће он из своје прве позиције – ништарије – да самарићански помогне. Јер, мора се признати, “морално и духовно” не може да клоне неко ко је небитан, непоштен, лажов и тако ситан, већ само неко ко је вредан, заслужан, угледан и човек за респект. Али врхунски мимикриозни манипулатор Вукосављевић није показао ниједну самарићанску особину, већ је наставио логиком (не разума, иза чијег плашта немилице фразира) увређеног маргиналца сипајући салве увреда и моралних дисквалификација на рачун човека чија је огромна сенка претварала министра у мрачну тачку. Потпуно је предвидљиво било, стога, што је он одлучио да својим другим реаговањем (у суштини, проширено прво реаговање ојачано новим арсеналом увреда, псовки, блаћења и сличних “духовних” производа једне потпуно стерилне личности која је запосела положај од којег понеко очекује и неки сјај) закључи полемику (како то гордо звучи!) са професором Ломпаром. Описавши свој круг кредом, министар се, гле чуда!, нашао тамо одакле је и пошао: у мишјој рупи српског духовног и културног простора. А он је мислио да је тај простор у његовом министарству.
На питање новинара у некој емисији (не сјећам се у којој) на који начин је у „Духу самопорицања” успио да предвиди низ догађаја који се збивају у посљедње вријеме, проф. Ломпар (нимало славодобитно) објашњава да је „ухватио вектор времена” и да се, сада парафразирам, са те позиције ствари јасно виде. Авај, није лако пророку у стаду своме.
Закључци и прогнозе проф. Ломпара су интегрални спој мноштва анализа и као такви се тешко могу оповргнути, посебно не неаргументованим тврдњама (од нас се очекује да вјерујемо министровим изјавама на ријеч) и нападима на личност. Министар нам баца прашину у очи, а проф. Ломпар се труди да освијетли пут.
Мислим да није битно што један министар за некултуру нариче у овом тексту али је поразна и погубна чињеница да у последње време , уз представнике НВО и разних плаћеничких кружоока, све чешће и представници власти, или њихове ***** **** као Мишина, организовано нападају носиоце националне и културне свести Срба. Нису овде предмет напада ни проф. др Ломпар ни проф. др Слободан Антонић већ светионици српске свести и бранитељи српског идентитета. И то је оно што је погубно и што трагично указује на дубину издаје Српства актуелне власти и решеност у спровођењу задатка затирања српског народа и његове културе и историје
Ломпар иза себе оставља мноштво драгоцених књига. Вукосављевић разрушену културу и информисање.
Ауууу… дакле, будућем бившем министру су, осим дугмића, као аргументи остали још само цитати из збирке приповедака “Чаршија након петог вињака”. Једва чекам да “извесни М. Ломпар” очита политичко опело овом буздовану, а најлепше би било да у заштиту културтрегера стану ВуБр и колеге министри, па да гледамо директан пренос копања масовне политичке гробнице. Мајло Л. – The story of the Undertaker.
Сваким новим одговором додатно потврђујете мој првобитни суд: Вучић-Брнабић министар (не)културе је морална и интелектуална ништарија, и саучесник у другосрбијанском велеиздајничком пројекту разградње српске нације и сакаћења српске државе.