За нас је значајно да Срби спадају међу оне словенске народе чије се име међу првима јавља у изворима, а неки од кључних догађаја за нашу историју одиграли су се управо у овом раздобљу
Марко Алексић (Фото: А. Васиљевић/Политика)
Користећи се архивским изворима и новим археолошким истраживањима, Марко Алексић, српски археолог, у књизи „Српске земље пре Немањића”, коју је недавно објавила издавачка кућа Лагуна, пише о првом по имену познатом Србину кнезу Дервану и земљи Бојки. Ту су и подаци о древним словенским насељима, настанку титуле жупана и ископавањима више цркава и палате из 8. века, што показује да су Срби примили хришћанство раније него што се до сада мислило. Раздобље које аутор у овој књизи обрађује је 7–10. век.
Марко Алексић је пажњу наше читалачке јавности задобио књигама Марко Краљевић, човек који је постао легенда, Српски витешки код и Medieval Swords from Southeastern Europe (Средњовековни мачеви у југоисточној Европи) која је нажалост објављена само на енглеском језику. У младости се веома успешно бавио мачевањем, у дисциплини сабље, и био чак и екипни првак државе.
Као члан екипе или вођа ископавања, учествовао је у археолошким истраживањима средњег века у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Немачкој и другим земљама. Објавио је о томе многобројне научне радове. Чак је стизао о томе да пише и за „Политикин Забавник”. Од сутра објављујемо његов фељтон у „Политици” о Србима 7–10. века.
Зашто сте се, након дугогодишњег бављења темама као што су средњовековна војска и витештво, одлучили да напишете књигу о историји Срба пре Немањића?
Иако сам се током свог досадашњег рада заиста бавио истраживањем средњовековног оружја, војске и витештва, поље мог почетног образовања и специјализације је заправо раносредњовековна археологија. То је тема коју сам све време пратио и посвећивао јој пажњу пре него што сам се одлучио да напишем књигу. Водеће студије у свету које се баве овом темом данас пишу управо аутори који се служе тумачењем не само писане већ и археолошке и друге историјске грађе, што је био принцип који сам се и ја трудио да применим у овој књизи, а од помоћи ми је било и то што сам учествовао у истраживањима бројних археолошких локалитета из ове епохе.
Да ли сте својом последњом књигом успели да бар донекле унесете светло у таму периода српске државности пре Немањића?
Преднемањићко раздобље српске историје је заиста слабије познат део наше прошлости, посебно у поређењу са стањем у неким другим срединама, укључујући и наше ближе окружење. Вероватно за то постоји више узрока, а један објективан био би мали број сачуваних писаних извора из те епохе, што је препрека са којом се сусрећу и научници у другим земљама. Са друге стране, све већи број истражених раносредњовековних локалитета, чији је број у Европи посебно порастао протеклих неколико деценија, омогућио је да данас располажемо знатном археолошком грађом која пружа и веће могућности за нова открића и сазнања о овој теми. Не би можда требало да процењујем домете свог тек довршеног рада, али је моја намера заиста била да овом књигом покушам да осветлим најзамагљенији и најмање познати део наше прошлости, а коначни суд о томе треба да пружи наша стручна и шира јавност.
Српске земље пре Немањића (Фото: Политика)
Због чега је ово раздобље од седмог до десетог века значајно за српску и европску историју?
Ради се о важној и занимљивој епохи у којој су се одиграли неки од кључних догађаја у историји Европе, као што су освајања Карла Великог и настанак Франачког царства, словенска експанзија на континенту, почетни векови ислама или појава Викинга. То је доба када је на рушевинама античког света израстала Европа какву и данас препознајемо и када су многи данашњи народи први пут ступали на историјску сцену, док су неки други заувек нестајали. За нас је значајно да Срби спадају међу оне словенске народе чије се име међу првима јавља у изворима, а неки од кључних догађаја за нашу историју, као што је примање хришћанства и почеци писмености, одиграли су се управо у том раздобљу.
Често цитирате Константина Седмог Порфирогенита из књиге „О управљању царством”. Колико је он за вас поуздан када пише о народима од почетка Византијског царства до свога доба – 10. века будући да га неки историчари оспоравају?
Дело овог византијског цара под називом „О управљању царством” значајно је за историју не само нашег већ и бројних других европских народа о којима такође пружа драгоцене и јединствене податке. Стицајем околности, у изабраним одломцима из моје књиге који ће бити представљени читаоцима „Политике” нешто је чешће цитиран овај извор, али су у самој књизи коришћени и други писани извори, попут франачких анала, папских писама упућених српском и другим владарима раносредњовековне Европе, списи неких других византијских историчара, византијски црквени документи, одлуке црквених сабора у Сплиту, локалне далматинске хронике све до откривених натписа уклесаних на каменим споменицима или урезаних на различитим предметима из тог времена.
Оно што је такође важно када се говори о поменутом делу Порфирогенита које је настало средином 10. века јесте то да се оно бави збивањима из ранијих столећа из којих располажемо најмањим бројем извора, због чега су његови подаци посебно драгоцени. Византијски цар-писац и сарадници који су му помагали у писању имали су на располагању старије документе из царске канцеларије и друге изворе, а основна намена овог списа је била да послужи као упутство за владање царевом сину и наследнику Роману Другом, што говори да је састављен са намером да пружи истините податке о темама којима се бави.
Која су то нова сазнања о најстаријој српској историји до којих сте дошли током рада на књизи?
Будући да је књига замишљена као својеврсна синтеза прошлости Срба од 7. до 10. века, користио сам пре свега резултате најновијих истраживања научника и мојих колега у земљи и иностранству. Упоређивањем тих резултата и заједничким сагледавањем различитих врста писаних, археолошких, уметничких, лингвистичких и других извора указивала су се нова сазнања која сам се трудио да додатно проучим и проверим. Међу њих би свакако спадало откриће постојања низа цркава које су оквирно датоване у седмо-осмо столеће на простору најранијих српских земаља, што сведочи да су Срби прихватили хришћанство раније него што се до сада веровало.
Црква светог Петра и Павла у Расу (Фото: Википедија)
На такву могућност упућују још неки налази, а о томе говоре и поједини писани извори који су овим открићима добили додатну потврду. Ту је и занимљива грађевина такође из 8. века која има особине једне владарске палате какве су познате у Европи тог времена, што би представљао најранији такав пример у словенском свету. Свакако да ће даља истраживања пружити могућност за далекосежније закључке, али већ сада се може рећи да поменуте грађевине као и други налази попут на пример делова ратничког појаса из друге половине осмог века из утврђења у Могорјелу у долини Неретве или печатњака са именом Стројимира, члана српске владарске породице из друге половине деветог века, који представљају скупоцене предмете али и врхунске занатске и уметничке радове своје епохе, сведоче да је на тлу најранијих српских земаља постојао виши степен културног развоја него што смо можда претпостављали, док рано посведочене везе са Византијом а могуће и другим земљама као што је на пример Лангобардско краљевство у Италији указују не само на шире политичке контакте које су Срби остваривали већ и на њихову значајнију улогу у збивањима тог времена.
Разговор водио: Градимир Аничић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар