Просто се намеће закључак да је циљ свег овог махнитања да се психички растроји што више људи и то до те мере, да се никада више не саставе сасвим, чак и када „корона-лудило“ мине
У ситуацији званичне пандемије која, колико год била преувеличана (или не), ипак носи озбиљне ризике, једна од најважнијих ствари је сачувати присебност у условима ванредног стања. То се може чинити појединачно, породично или професионално само донекле, јер су магнитуде актуелне недаће огромне, планетарне. Стога се свеукупни успех у том подухвату не постиже само одговорним понашањем народа, већ у великој мери зависи од власти. При томе се не мисли само на пакет заштитних мера, који се, уосталом, обично копира или компилује на основу искустава других држава. Оно што је кључно постићи јесте – колико је год то могуће – смирено стање духа код нације, солидарност, одлучност и спремност грађана и сељана. Народ ће потом највише према томе (а не на основу медицинских статистика) оценити понашање власти као исправно или погрешно. А шта ми имамо? Све је наопачке.
Овде је власт та која „оцењује“ или боље рећи оптужује народ да није „довољно добар“! Својевремено је император Јулијан Апостата (361-363), разочаран становништвом Антиохије (где му је била резиденција) које га је исмевало због његовог спартанског живота и скромности, написао и јавно истакао саркастични памфлет („Брадомрзац“) у коме на крају каже како ће отићи неком бољем народу, а Антиохљане оставити да труну у својој раскоши. Али, наша власт нема пред собом размажене мекушце сиријске метрополе, већ један напаћени и слуђени народ, коме историјске буре никако не дају прилику да се сабере. И уместо да јој то буде главни задатак – да постигне смирено стање духа нације, да улије самопоуздање и веру у успех – она, и то понајвише сам председник, застрашује, грди и вређа, понижава и прети. Забринутост за животе не може бити оправдање за такво понашање, а стиче се утисак да се он чак нон-стоп жали на злу судбину коју му је доделио такав народ. Својевремено, Његош је с правом могао за себе рећи „Крај врата сам изника Тартара, Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта…“ (уосталом, и савремена ситуација у Црној Гори је баш таква), али он се са својим горштацима опходио са очинском љубављу. Зашто се, међутим, овдашња власт (оличена у председнику) на овај начин обраћа свом народу и третира га као неваљалу дечурлију, непослушне ђачиће, малте не као стоку и робове?
Нема смисла трагати за психолошким узроцима и поводима за такво понашање самог председника: о личности се, ипак, може доносити исправан суд само на основу личног познанства, али о државној функцији и њеном обављању може и мора. Међутим, када се том искушењу одоли, јасније се уочава шаблон по коме ове претње, презир и увреде свеукупне власти пљуште по српском народу. То је типичан резон и речник „другосрбијанаца“ – сваког међу „истакнутим“ политичарима, културним радницима и уметницима из тог чопора можемо да замислимо да прича баш на тај начин и да се управо тако обраћа Србима. То није случајно, напротив: тиме се открива један те исти извор, разобличују непријатељски инострани инспиратори, ментори и финансијери, како овдашње власти, тако и другосрбијанаца. Разлика је у томе што они малецки изроди позивају на то да се „одавде оде, а последњи да угаси светло“ и могу сами да оду (што, међутим, из неког разлога ретко чине, нажалост), а што власт, истина, не може да оде, али је већ успешно отерала из земље стотине хиљада Срба, загорчавајући им живот толико да су на крају морали да се отисну на тежак пут печалбе.
И онда је вирус покварио све то: путеви су затворени, они који би можда и отишли сада то не могу да учине, а још овде има неколико милиона тврдоглавих, који неће да дигну руке од свега и не дају да се „угаси светло“. Власт као да је решила да им се освети управо због тога, а не зато што су недисциплиновани током ванредног стања, и у ту сврху отворила је паклени пакет свих могућих излуђивања, од званичних (са непрестаним нејасним и противречним забранама, те најавама увек нових) до у најмању руку пуштања гласина да се несметано множе (Поља су прекривена мртвим птицама и пчелама због 5G, милион миграната је током полицијског часа ушло у Србију, добивши држављанство и плате, НАТО из невидљивих авиона ноћу засипа Србију сарином итд). Поврх свега, и сама власт зна да шири лажне информације, а да истовремено прети строгим казнама онима који то раде. Својим поступањем она је, узгред, распирила свађе и нетрпељивост колико је год могла, хушкајући сваког против сваког и подстрекујући међусобно ухођење и цинкарење. Просто се намеће закључак да је циљ свег овог махнитања да се психички растроји што више људи и то до те мере, да се никада више не саставе сасвим, чак и када „корона-лудило“ мине. А када ће се то догодити, опет зависи само од њих.
Или, ипак не, зато што је ово пандемија, на нашу срећу. У томе је и утеха и нада, али не зато што је човеку лакше када и други страда (то би било ружно), него због тога што Срби сада знају да нису једини народ – жртва психичког експеримента и тортуре, што су до сада пречесто били. Сем тога, пандемији ће једном доћи крај, па ће се то аутоматски и овде догодити. А да ли ће стварно преживети они који је буду преживели, и да ли ће је преживети ова власт, остаје да се види.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Spiritual guerilla, 3. 4. 2020)
Categories: Преносимо
Оставите коментар