Никад нисам мислио да ћу ово да изјавим. Али, Вучићева демократија је „мајка Мара“ за Ђукановићеву

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Нa званичном сајту владе Црне Горе осванула је честитка за „21. мај – Дан неовисности“.

Да, добро сте прочитали – „неовисности“. Ни НДХ није инсистирала да баш мора „неовисност“. Али, Милова ЦГ приљежан је ђак, с перспективом да надмаши учитеља.

Честитка је дошла из кабинета министарке Марије Вучиновић. У честитки се, још, са забринутошћу вели да „и након 14 година постоји један број оних који би жељели да се точак историје врати уназад“.

„Управо због таквих“, одлучна је министарка, „морамо учинити све да постојеће разлике унутар црногорског бића буду у коначници превазиђене, а питање неовисности ЦГ за сваког грађанина неупитно“.

Из честитке се види на силу кроатизован језик, мада још не у довољној мери. Пише европски – не еуропски, економски – не господарски, такође – не такођер…

Мора још да се ради, да би се постигло НДХ савршенство.

Извесно оправдање за неовисност свакако да је у томе што је Вучиновићка представница хрватске мањине у ЦГ.

Мањински Хрвати иначе имају обичај да у јавности говоре и пишу онако како никада не чине у „нормалном“ животу.

Предавао сам Томиславу Жигманову и сећам се да је, до 2001. године, говорио онако како говоре сви у Новом Саду. А онда је ушао у политику. Наједном је почео да прича као да му је неко убацио чип с кориенским правописом у главу.

По уставу ЦГ „у службеној употреби“ је и „хрватски језик“ (члан 13). То објашњава неовисност на владином сајту. Али, оно што још ваља објаснити јесте и то како се Вучиновићка нашла у позицији да уопште буде министар.

Марија Вучиновић (Извор: Све о Српској)

Она је председница Хрватске грађанске иницијативе (ХГИ) и изабрана је на изборима 2016. године као једини представник цг. Хрвата. Марковићева влада пак, да подсетим, изгласана је у скупштини ЦГ за један глас (41 од 80).

Зато је Вучиновићка била важна. Зато је (поново) и изабрана за министарку.

А како је Вучиновићка ушла у парламент? Прича о томе је права слика Ђукановићеве демократије.

Ценз од 3,0% не важи за мањинске странке, а за цг. Хрвате одређен је на 0,35%. Али, и то је било превише за председницу ХГИ. Истраживања јавног мнења показивала су да ХГИ сама не може прећи ценз.

Стога је Ђукановић, према писању подгоричких Вијести, одлучио да један број ДПС гласова усмери на свог верног партнера, ХГИ. Тако је Мило за десет пута мање гласова – нешто преко хиљаду – добио, фактички, још једно посланичко место за ДПС.

Пресудно.

Овај својеврсни изборни инжењеринг видео се и по резултатима гласања. ХГИ је експлодирао у Подгорици (331 од укупно 1663 гласа за ХГИ), као и на северу ЦГ – где је број Хрвата занемарљив (Пљевља 25 гласова, а на претходним изборима: 1 глас).

С друге пак стране, тамо где у ЦГ има Хрвата, било је мање гласова за ХГИ него икад. У Котору од 1553 Хрвата ХГИ је добио 307 гласова – 85 мање него 2012. На биралишту у Лепетанама, где живи Вучиновићка, а где су већина такође Хрвати, ХГИ је добио само 5 (и словима пет) гласова. То значи да за ХГИ ту није гласао нико изузев чланова Вучиновићкине уже породице.

Овај пример показује како је Ђукановић поново дошао до владе – изборним инжењерингом и крађом.

Мило Ђукановић (Фото: Саво Прелевић)

Да само укратко подсетим: још пре избора су организације специјализоване за изборни мониторинг упозоравале да се у бирачком списку налази на десетине хиљада тзв. „фантома“.

Претрес бирачког списка показао је да кућни број нема 52,3% уписаних гласача (у Улцињу, рецимо, 83%).

Толики људи, фактички, немају адресу? А откуд су онда уопште на бирачком списку?

Већи одзив на изборе значио је теже манипулисање резултатима и, по истраживањима јавног мнења, више гласова за опозицију. „И док је изборни дан одмицао, изгледало је као да ће излазност бити рекордна – преко 80%. А онда се гласнуо специјални државни тужилац с причом о државном удару. И излазност је почела нагло да опада“.

Одмах су угашени Viber и WhatsApp у ЦГ. Колебљивим бирачима послата је порука да није реч о пукој смени власти, већ о очувању државе. Но, „уз сво подмићивање и застрашивање, ДПС машинерија успјела је за себе и СД једва да намакне око 171.000 гласова – док су четири јасно декларисане опозиционе партије и коалиције добиле око 179.000 гласова“.

Уз сву крађу и манипулацију, опозиција је добила више гласова од Ђукановића. Али, Мило је направио владу. Управо захваљујући трику с Вучиновићком.

Најлепше је што нам Милови београдски пропагандисти непрестано набијају на нос цг. демократију. Као што каже Миливој И-Мој-Деда-Је-Старији-Од-СПЦ Бешлин, „Србија је, демократски, на нижем ступњу развоја у односу на Црну Гору”.

Никад нисам мислио да ћу ово да изјавим. Али, Вучићева демократија је мајка Мара за Ђукановићеву.

Вучић бар не мора да обезбеђује владину већину за један глас. И (барем засада) не краде цркве, није угурао народ, противно његовој вољи, у НАТО и не хапси у сред скупштине посланике опозиције (кад треба изгласати неки проблематични закон).

У вези са овим последњим развеселило ме је Ђукановићево оправдање: „Није ријеч о хапшењу чланова опозиције, већ о спрјечавању изгредника. Ови људи су спријечени да се понашају неодговорно.“

И тако, прогласиш једноставно опозиционе посланике неодговорним изгредницима, затим их, упркос посланичком имунитету, похапсиш у парламенту, и на крају усвојиш закон какав хоћеш – баш леп пример демократије. НАТО демократије.

Ђукановић се хвали да ће „потомству оставити грађанску државу мултиетничке демократије са усвојеним европским системом вриједности“. А Метју Палмер истиче да је Ђукановићева ЦГ „као мултинационална и мултивјерска држава, најуспјешнија прича у региону и примјер за своје сусједе“.

Европске вредности? Да, али из 16. века – Cuius regio, illius religio („Чије краљевство, онога и вера“; Аугзбуршки мир, 1555).

Буквално то Ђукановић каже, када на питање новинара – да ли је тачно „Чија је држава, тога је и црква“ – одговара са: „Да!“ (овде 32:24), и објашњава: „за мене је неупитна теза да је држава стварала цркву“ (исто, 32:35).

Добро дошли у 16. век.

Ако је по односу према религији у 16. веку, по односу према демократији Ђукановић је негде у 17. веку. Он још није добацио до раздвајања три гране власти.

Тако, рецимо, Ђукановић поручује судијама – незадовољан њиховим оклевањем да кажњавају литијаше и мантијаше: „Независност да, али унутар неупитног државног интереса. Ту независност вам је дала ова држава и она свакако није бесконачна. А уколико желите да будете бесконачно независни, немојте да радите у државним органима и немојте да живите у овој држави. Али, ако сте се прихватили да будете дио извршне, или законодавне, или тужилачко-судске власти, посебно мислим на судије, онда сте у обавези да појаве које описујемо као неупитан атак на државу ЦГ препознајете и понашате се у складу с овлашћењима“.

Не, претерао сам, то чак није ни 17. век – то је знатно испод 14. века.

Јер, и у Законику Цара Душана (1349) лепо пише: „Судије да суде по Законику, а не по страху од Царства ми“ (чл. 172).

А код Ђукановића: ко хоће да суди независно од Царства му, нека иде из ЦГ.

Ђукановић воли да истакне да литијаши и мантијаши хоће ЦГ „да врате у статус српске државе“, „дакле, да врате у модел средњовјековне државе“ (исто овде, 20:11—20:41).

Но, чак и да је тако, ако би то била средњовековна српска држава са Законоправилом Св. Саве и Душановим Закоником, у њој би, заправо, било више права, правде, па и демократије, него у Ђукановићевој „модерној и евроатлантској“ ЦГ.

Већ је уочено да се у ЦГ од Ђукановића бране елемeнтарна права, попут својинског, као и елементарна слобода, попут слободе вероисповести. Али, бране се и нека елементарна цивилизацијска достигнућа, попут раздвојености три гране власти, слободних избора и парламентаризма.

Са оне стране налазе се Ђукановић, НАТО и право јачег. А са ове дух, слобода и легитимно право. Па да видимо шта ће да победи.

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 27. 5. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Закон о слободи вероисповести, СПЦ, Слободан Антонић, Црна Гора, епископ Јоаникије, литије