Преносимо полемику министра културе Владана Вукосављевића и професора Мила Ломпара, насталу после интервјуа проф. Ломпара, пренетог и на „Стању ствари“

Владан Вукосављевић; Мило Ломпар

Владан Вукосављевић: Реаговање

У претходном броју „Печата“ (614, 30. април 2020) објављен је интервју са извесним М. Ломпаром, под насловом „Касандра је била у праву“.

У том тексту изнете су лажи на мој рачун па вам молим да овај деманти објавите на истом месту.

Тешко ми је да разумем да одрастао човек, који је при томе и предавач младим људима, лаже и измишља на овако сензационалан начин.

Никада нисам тражио или предлагао „добитнику Нинове награде“ никакав састанак а поготово „молио“. Последично, нисам дакле ни могао бити „одбијен“.

Будући да несрећном Ломпару ово није први пут да у јавности бестидно лаже о мени, предлажем му да за своја непријатна карактерна и морална обољења савет и помоћ потражи код свог лекара или фармацеута. Или психотерапеута. Или исповедника. Ја за његову бољку лек немам.

Владан Вукосављевић
министар културе
у Влади Србије

(Печат бр. 615)

Мило Ломпар: Последњи дани или У јавним пословима увек су битни докази, а не мишљења

Објављујемо одговор професора Мила Ломпара на деманти министра културе Србије Владана Вукосављевића из прошлог броја (615) Печата, а који је уследио као Вукосављевићево реаговање на интервју аутора овог текста у претходном, 614. броју Печата

У разговору за Печат од 30. априла 2020. године нагласио сам невладин (другосрбијански) карактер актуелне српске власти. То сам илустровао неким јавним поступцима носилаца власти: председника Србије, председника владе и министра културе. У „реаговању“ на моје исказе, Вучић-Брнабић министар културе износи пуко тврђење да сам лагао. Он не износи никакве доказе којима би ово тврђење поткрепио.

То није добар начин оповргавања нечијих речи: да су примери које сам износио били приватне ствари, попут кафанских дошаптавања, онда би моје исказе било могуће обеснажити пуким речима. Како су се моје тврдње темељиле на јавно предоченим исказима, неоспореним и ауторизованим, онда су за њихово оспоравање неопходни јавно проверљиви докази. Тако је релативно скоро председник Србије јавно тврдио да је код мене дипломирао један од опозиционих политичара: и реторички је сугерисао да сам академски сумњива особа. Када сам га одмах уверљиво оповргао, предочивши проверљиве чињенице, показао се неморалним, пошто се није извинио, али и мудријим од свог министра: једноставно је заћутао.

Јер, у јавном подручју, и нарочито код носилаца јавних услуга, попут министра или председника, нису довољна тврђења него су неопходна уверљива сведочанства. Али важно својство ове власти је циљано мешање јавних и приватних садржаја, пошто се тако отупљује једна од основних моћи сваког расуђивања: разликовање битног, јавног и проверљивог од небитног, приватног и непроверљивог. А усколебана моћ јавног расуђивања је неопходан услов за владавину симулакрумом: каква припада нашим данима.

Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)

У вези са српском културном политиком, као једним од подручја на којима се показује подређеност актуелног режима ставовима невладине интелигенције, изнео сам три примера: Вучић-Брнабић министар културе је молио за сусрет оног сарадника Пешчаника који га је критиковао и – био је одбијен; био је носилац процеса којим се српски културни идентитет сликара Петра Лубарде уграђује у конструкцију црногорског идентитета какву оглашава подгорички режим; упркос великој јавној причи о ћирилици, није дошло ни до законске ни до статусне промене садашњих културних кретања, која су по ћирилицу неповољна. На основу којих сазнања сам изнео овакву оцену?

Отпор невладине интелигенције

Није донет никакав закон о ћирилици упркос вишегодишњој јавној причи о тој ствари, која је имала пропагандни карактер и служила да се створи привид националне оријентације у политици ове власти. У тој пропаганди видно место је заузимао Вучић-Брнабић министар културе. Но отпор је пружила невладина интелигенција, која настоји да очува постигнуту доминацију латинице у јавном простору, па се власт приклонила њеним ставовима и није учинила ништа. Поново се потврдила – својевремено упућена комунистичким властодршцима – мисао Милана Грола: „Манифестације пролазе, проблеми остају.“ Quod erat demonstrandum.

Вучић-Брнабић министар пише да није никад молио за састанак са сарадником Пешчаника, па његова молба није могла бити одбијена. Но на сајту Пешчаника објављен је 29. септембра 2017. године чланак под насловом „Ministar i margarite“. У њему је написано: „Sve je počelo jednim neočekivanim telefonskim pozivom, negde sredinom juna… Stajao sam pred vratima stana, pokušavajući da ime čoveka koji me je pozvao spojim sa slikom koju sam negde u podsvesti imao o njemu. Ime je bilo zvučno – Nino Brajović, državni sekretar za informisanje i medije – a još zvučnija afilijacija koja je usledila: zvao me je po nalogu ministra kulture Vladana Vukosavljevića. Pomislio sam da se sprema javna debata o Strategiji, pa je Ministarstvo odlučilo da pozove novinare koji se bave kulturnom politikom kako bi na njoj učestvovali i uložili primedbe. „Ne“, rekao mi je glas s druge strane dok sam ja polako shvatao ko je državni sekretar bio tokom devedesetih, a ko je danas: „Naš ministar je veliki demokrata i on voli da priča i sa onima koji ga hvale kao i sa onima koji ga kritikuju, a vi imate popriličan broj negativnih napisa o Ministarstvu…“ „Pa, čekajte“, rekao sam, „vi biste da nasamo razgovaramo u Ministarstvu?“ „Da“, potvrdio je sekretar Brajović, „ministar bi da malo popriča s vama“. „A tako… A kada to?“ „Pa, evo, recimo, prekosutra u devet, ako vam odgovara.“… „Dobro, javiću vam se sutra i reći ću vam da li dolazim“, odgovorio sam… Nisam otišao na taj razgovor u četiri oka sa ministrom Vukosavljevićem… [него] sam sutradan poslao poruku sekretaru Brajoviću, poručivši mu da su moji stavovi javni i da od njih očekujem odgovore u javnosti a ne u ’četiri zida’.“ Овај Пешчаников текст се и сада, после безмало ТРИ ГОДИНЕ, налази на том сајту. И нема ни сада, после безмало три године (18. V 2020), никаквог демантија поред њега. У њему сваки читалац може прочитати да је (1) министар културе молио за састанак и (2) да је био одбијен. У Печату сам нагласио ова два момента. Quod erat demonstrandum.

Извор: Пешчаник

Шта нам открива садржај овог текста, ако га упоредимо са министровом реакцијом из Печата? У Пешчаниковом тексту је осликана сервилност, док смо се у писму Печату осведочили у бахатост. Одакле ова разлика у понашању? Она показује како изгледа лице власти чија је национална оријентација лажна. Као сама лаж, та власт је јака на речима, вулгарна у опхођењу са онима који знају њену прошлост, а снисходљива и понизна према онима који је постављају на место политичког уљеза: припуштеног да изврши добијене налоге. То је власт егзистенцијално инфериорних: и по личном делу и по јавном значају. Док нису осванули на власти, били су то људи чији приватни статус најбоље описује руска реч приживаљшћик и, истовремено, људи који јавно не постоје. Њихов тип власти карактеристичан је за ренегате: јаке речи, настојање да се корумпирају сведоци ранијих времена, да би се обезбедио излаз за последњи рукавац изгубљене савести, никаква дела. И не иде им лоше: зато је све око нас овако добро.

Дужност човека на јавном положају

Ако знамо да чињенице које доноси Пешчаников текст нису демантоване безмало ТРИ ГОДИНЕ, појављује се питање: зашто их Вучић-Брнабић министар није оповргао, ако нису истините? То је дужност човека на јавном положају. Да ли он то није учинио зато што не сме да демантује Пешчаник? А зашто не сме? Можда Вучић-Брнабић министар није то учинио зато што је аутор текста „osnovao… sa Alidom Bremer list Beton International“ у децембру 2013. године. Она је – у 1992. години – у Франкфуртским свескама оптуживала српске писце и интелектуалце за националистичку подршку владајућем режиму: у духу западног (немачког) пропагандног наума. Таквим је проглашен и један од најжешћих критичара тадашње власти – Никола Милошевић. Довољно је било што је његова критика режима била различита од критичког циља невладине интелигенције. Но Алида Бремер је на постјугословенском простору предводила Traduki fondaciju, која има вазда активан утицај и интересе у српском Министарству културе. И министар је 28. октобра 2016. године продужио – још један континуитет са претходним режимом – сарадњу са њом: сарадњу која има и новчани вид. Отуд као да није упутно замерати се њеним сарадницима: боље је молити за сусрет са њима.

Занимљиво је да у припреми трогодишњег представљања култура нашег региона на Лајпцишком сајму, у периоду 2020–2023. године, Traduki fondacijа најављује да учествују „the exciting literary worlds of Albania, Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, Croatia, Kosovo, North Macedonia, Montenegro, Romania, Serbia and Slovenia“. У оваквом контексту бесмислени појам књижевних светова представља само алиби за списак држава: на којем паралелно и равноправно постоје Косово и Србија, док се Република Српска не помиње. Тако Traduki fondacijа планира да прикаже српски свет културе. Не знам да ли српско Министарство културе учествује у овом пројекту. Знам, међутим, да је много лакше глумити националну оријентацију у нашим медијима него заступати је у ненаклоњеним светским контекстима. Понашање је прави тест сваког уверења.

Алида Бремер (Извор: Крокодил.рс)

Дакле: поводом десетог издања књиге Дух самопорицања, у којој је први пут у нас анализиран и текст Алиде Бремер, у разговору за Печат поменуо сам чињенице које изричито описује Пешчаников текст из 2017. године. Понављам: тај текст није нико демантовао. А овај накнадни и изнуђени министров напис има више мањкавости: у њему је заборављено да постоји именовано треће лице као сведок и учесник ситуације; напис је упућен на погрешну адресу, јер је усмерен ка мени, а не ка Пешчанику. Quod erat demonstrandum.

Кривотворења и подударности

У Вечерњим новостима од четвртка 23. фебруара 2017. године пише: „Вукосављевић је имао билатералне састанке са министром културе Црне Горе Јанком Љумовићем. Договорени су заједнички пројекти у области стваралаштва, као и заједничко обележавање 120 година рођења Мила Милуновића и 110 годишњице рођења Петра Лубарде.“ Пре ТРИ ГОДИНЕ је, дакле, српска власт – у функцији Вучић-Брнабић министра културе – учвршћивала културну идентификацију подгоричког режима, јер је кривотворила национални и културни идентитет великог сликара Петра Лубарде. Он је – што се може прочитати у различитим изворима, које пописује Дух самопорицања – у тестаменту записао да је по националности Србин и тражио да се у оквиру југословенске изложбе 1971. године у Паризу његова дела поставе у павиљон који испуњавају сликари Србије, а не Црне Горе. Ко је онда тај српски министар културе који измешта Лубарду из његовог изабраног и аутентичног контекста? Тај Вучић-Брнабић министар делује у потпуној сагласности са темељним схватањима наше невладине (другосрбијанске) интелигенције, која подржава подгорички (антисрпски) режим. Дакле: и чињенице које сам о односу према Лубарди изнео у разговору за Печат почивају на аутентичним и јавним изворима. Quod erat demonstrandum.

Извор: Вечерње новости

Када у овом „реаговању“ долази до напада на моју личност? У одсуству било каквих доказа којима би се поткрепило министрово порицање сопствених чинова: argumentum ad hominem се по правилу јавља као покушај да се надокнади слабост аргументације. Таква је препорука да ми је потребан психотерапеут или исповедник. Под условом да занемаримо њен уличарски карактер, ова препорука може допирати из више извора. Делује као подсећање на совјетска времена у којима су критичаре режима смештали у психијатријске установе. Могла би бити део садашње изборне кампање, јер и председник владе – са скупштинске говорнице – на исти начин вербално вређа посланике. Какав председник (Брнабић), такав министар: за такве спојеве Гете је имао праву реч – избор по сродности. Но најдубљи основ ових неуљудности налази се у менталној подударности са Пешчаником. Јер, са те адресе су ме 2008. године потпуно ван теме – повод је била моја књига Моралистички фрагменти – описивали као „особу тешку себи и другима“. У министровом „реаговању“ пише: „непријатна карактерна и морална обољења“. Сродни духови се пре или касније неминовно подударе.

Није најважније сáмо тврђење да немам прикладних својстава за предавача „младим људима“. Оно је превасходно смешно услед околности да га изриче особа која седи у влади са министром коме је одузета докторска титула због научно утврђеног плагијата и министром који је као доктор наука под сумњом да није завршио ни факултет. Та околност предочава какво је истинско осећање за интелектуалну и моралну достојност код културног хероја наше владе: како у академским, тако и у јавним пословима. Јер, реч је о његовој духовној, моралној и политичкој сабраћи: similis simili gaudet.

Отуд је садашњи напад на мој академски положај само плод политичке потребе: настојања да се у последњим данима владе стекне нека предизборна заслуга у очима налогодаваца. Најважније је, међутим, што и тако мотивисани поступци потичу од недавног Пешчаниковог сумњичења моје наставне легитимности: због учешћа на промоцији дела митрополита Амфилохија. Реч је – како сам нагласио у разговору за Печат – о историјским савезницима првог реда: „они су историјски зато што сарађују упркос огромној личној нетрпељивости“. Зар позив Пешчанику да се сретну није био министров прећутни позив на сарадњу?

Политичка доследност

У „реаговању“ се, зачудо, налази и нешто тачно, јер је проверљиво, али је до тога дошло нехотично, услед менталне пометње, пошто – у локви личних увреда – делује као похвала која ми је упућена. Тачно је, наиме, да сам и раније критиковао поступке и понашање овог министра. То показује да мој садашњи критички резиме проистиче из политичке доследности и да није вођен никаквим тренутним потребама. У нашим приликама, питање политичке доследности, као јавне а не приватне чињенице, постаје – заједно са истрајавањем на конкретној критичности – пресудно питање у заступању националне политике.

Министру припада апсолутна политичка одговорност за одлуке и понашања власти и ништа га од ње не може раздвојити: са националног становишта, понашање према српском народу на Косову и Метохији и у Црној Гори одговара садржајима националне издаје; са демократског становишта, понашање власти се одликује правном произвољношћу, медијским терором и јавном несигурношћу; са културног становишта, поступци су саображени овим основним владајућим токовима. Никакве прокламације и манифестације, рекламне кампање и изјаве, спорадични документи и безначајно кадрирање, не могу обезбедити лични или колективни алиби због учешћа у власти или јавне подршке која јој се упућује. Свакако да начини функционисања српске националне лажи у владајућој културној политици, као поузданом партнеру духа самопорицања, заслужују подробну анализу. И могло би се десити да је добију.

Извор: Политика од 6. децембра 2016.

Тако и argumentum ad rem и argumentum ad hominem потврђују мој увид да је садашња власт превасходно јавни сервис невладине (другосрбијанске) интелигенције. То сам назначио још 6. децембра 2016. године у разговору за Политику: тада сам рекао да је тек постављени министар „поклоник невладиног континуитета наших власти, као што је то и председник Владе“. Тадашњи председник владе био је садашњи председник Србије. Поново: какав председник (Вучић), такав министар. Опет Гете: Wahlverwandtschaften. Није могло ни раније, ни прецизније да буде јавно изречено. Дакле: Вучић-Брнабић министар. И то је довољно. У јавним пословима увек су битни докази, а не мишљења. Уосталом, слуге немају мишљење које завређује пажњу: а министар је – каже латинска реч – ипак само слуга. Quod erat demonstrandum.

(Печат, 22. 5. 2020)

Наслов и опрема: Стање ствари

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Ана Брнабић, Влада Србије, Владан Вукосављевић, Друга Србија, Мило Ломпар