Бошко Обрадовић: Научио сам лекцију, од сад само ненасилни протест

Веома нам је важно било да овај наш штрајк глађу и строги пост ни у чему не личи на штрајк Томислава Николића, рекао лидер Двери

Бошко Обрадовић (Фото: Немања Јовановић/Нова.рс)

Онога тренутка када оно што радите наноси бол или можда здравствени проблем или било који други вашим најближима, онда немате право да наставите да то радите. Мислим да је оно моје куцање на врата скупштине, јарболом са заставом, био један потпуно непримерен тренутак иако је то био мој начин да уопште покуцам на та врата јер нисмо могли ближе да приђемо од скупштинског обезбеђења, али не желим више себе да правдам, рекао је у интервјуу, у Дому Народне скупштине, за Нова.рс лидер Двери Бошко Обрадовић.

Мишљења је да не треба да се помири са безакоњем, са једним антиуставним стањем, недемократијом, али како каже, извукао је из свега тога једну поуку и своју побуну против власти наставља мирним и ненасилним методама.

Чули смо ваше разлоге за прекид штрајка глађу. Како је ваша породица реаговала, јесу вас звали, слали поруке, шта су вам рекли?

Желим да нагласим да ми никаквих здравствених проблема нисмо имали и да здравље није разлог прекида штрајка глађу. Ми смо све ово и назвали строгим постом и за свакога ко је икада постио зна да није никакав проблем не уносити храну седам, петнаест, па и више дана. Наравно, течност се мора уносити и ово је била наша припрема за свето причешће и хвала богу причестили смо се и сигуран сам да све то може бити само на корист нашег и духовног и телесног здравља.

Мислили смо и да ово још дуже траје и били смо спремни да истрајемо још неколико дана из разлога што смо сматрали да би сваки нови дан био додатна позорност на наше захтеве и уопште захтеве пред којима се Србија данас налази пред домаћом и међународном јавношћу.

Међутим, управо кључна реч коју сте ви споменули – породица… Онај тренутак и она кључна ствар која је утицала на прекид штрајка глађу је наиме породица која је и мени и Ивану пружила огромну подршку. Ми са њихове стране нисмо имали никакав притисак нити одговарања, нити било какав проблем да истрајемо у свему овоме што смо радили једанаест дана.

Али, последњих буквално 24 сата, мислим да смо истрошили све резерве њиховог стрпљења и њиховог разумевања и у свему томе, барем што се мене тиче, мајчин позив је био онако најдраматичнији јер она се буквално десет дана није јављала што сам доживео као подршку.

Мајчин позив је већ био алармантан. И не само мајка и отац, и родбина, и супруга и деца су то разумели до одређене границе и онда се нађете у дилеми да радите праву ствар. Свесни сте зашто сте у то ушли и сматрате да је лична жртва исправна и да без личне жртве ствари и не могу да се помере са мртве тачке, али је у реду док је то усмерено према самом себи.

Онога тренутка када оно што радите наноси бол или можда здравствени проблем или било који други вашим најближима, онда немате право да то радите.

Шта су вам рекли кад су вас звали? Да ли су говорили: дај батали ту политику, шта ће ти све то?

То што сте ви рекли је била универзална порука коју сам добијао свих ових дана од свих људи и од најближе родбине. Добио сам писмо од Срба са КиМ односно покрета Отаџбина који је позивао на прекид штрајка глађу уз сво разумевање и подршку нашим захтевима. Обратила нам се и група истакнутих интелектуалаца и академика, професора универзитета који су подржали наше захтеве, али су такође тражили да не нарушавамо своје здравље.

Овде је сваким даном, до ограде, од 7 ујутро до касних вечерњих сати долазио велики број људи који су пружали огромну подршку, доносили бројне поклоне и било је заиста дирљивих тренутака, али сви су имали исту поенту – да не вреди, да не треба жртвовати здравље, да нема за кога, да ће све то бити узалуд и практично су сви поручивали да ћемо своје породице угрозити и њима нанети бол.

И све то нас није поколебало иако смо то разумели као најдобронамерније јер смо се осећали добро, лекари су нас свакодневно контролисали били смо уверени да та наша лична жртва има смисла и у то смо се уверили и ја тврдим да има за кога лично се жртвовати и борити у српском друштву јер се овде догодио један изузетан људски доживљај, изузетна људска емоција и сви ти људи који су са толико разумевања били са нама ових дана су и објашњење да има за кога борити се.

И они су, верујте ми, у 90 одсто случајева и на друштвеним мрежама и овде испред Дома народне скупштине наши политички неистомишљеници и то је оно што ме посебно погодило јер то ствара једну ширу емпатију, једну солидарност и нашу заједничку борбу за наше праве вредности.

Породица је наравно у том смислу више истакла да су они увек били уз мене и у овоме, али да сматрају да сам учинио све што сам могао и да би већ даљи напор у том правцу био опасан и ризичан по здравље и да они то не желе да дозволе, да су сви узнемирени, да ја то једноставно морам да прекинем иако ме подржавају као што су ме и раније подржавали.

Бошко Обрадовић (Фото: Немања Јовановић/Нова.рс)

Како сте се осећали у дану када су стигле присталице СНС с једне и ваше присталице с друге стране које је раздвајао кордон полиције?

Морам признати да је то за мене био један шокантан догађај, веома необичан и веома симболичан јер нисам могао да замислим да ће после контраштрајка глађу власти против опозиције, после кривичне пријаве коју су поднели против човека у штрајку глађу и народног посланика, направити чак и контра митинг. У првом часу то је било трагикомично.

Нашалио сам се рекавши да ми представља част што је владајућа странка направила један тако велики скуп посвећен мени, али врло брзо ме прошла та жеља за хумором.

Онога тренутка када се жандармерија појавила на улици испред скупштине и буквално раздвојила људе да не дође до неког озбиљнијег сукоба, схватио сам да је то слика те зараћене Србије због које сам и почео штрајк глађу желећи да једним мирним, ненасилним и гандијевским и хришћанским чином пробам да зауставим те даље поделе и сукобе.

И та слика је заиста алармантна слика која вас нагони да се запитате у ком правцу ово друштво иде ако се на време не уразумимо.

Моја жеља и мотив читавог овог штрајка глађу ишао је у том правцу да друга страна схвати да више не може тим путем, да су исцрпели све своје методе диктаторских, насилних, недемократских и свих других видова застрашивања и притисака на грађане и да морају и они да застану и морају и они да се пресаберу и покажу разумно и демократско лице јер је то једини начин да зауставимо кризу и атмосферу грађанског рата.

Они то још увек нису схватили. Из њихових свакодневних активности видимо да не одустају од пута којим су кренули, али тај пут је изузетно опасан сценарио за будућност Србије.

Кад сте одлучили да ступите у штрајк глађу, да ли сте веровали да ће Александар Вучић да попусти и да ће да испуни неки од ваших захтева?

Врло је тешко у то веровати знајући природу овог режима јер он не функционише на разумним и хришћанским и демократским основама. Он функционише на једној параполитичкој идеји да једна криминална политичка организација може да влада без обзира на последице и по сваку цену и наравно да нисам имао велика очекивања.

Мој првобитни мотив је био и да себе смирим, зато смо ми у ово и ушли. Штрајк глађу је политички инструмент притиска на јавно мњење да се укаже на нешто што је велики проблем.

У историји света је познато да су штрајкови глађу увек имали за циљ да укажу на одређене друштвене методе кад су исцрпљене све друге методе парламентарне и ванпарламентарне, и онда штрајк глађу остаје чин неке личне жртве да би се скренула пажња неке домаће и међународне јавности на један проблем, а конкретно у Србији то је кршење Устава, слободе медија, демократије и један потпуно недемократски, здравствено небезбедан и противуставни изборни процес који је настављен у јединој земљи у Европи која у овом тренутку има изборне радње.

За нас лично је то пре свега био строги пост, а пост у хришћанској традицији значи и лично преиспитивање и покајање и духовно самопосматрање и једну врсту расуђивања у томе да ли све оно што и ти радиш је добро. Односно, да прво пођеш од себе, да себе анализираш и да извучеш поуке шта си ти лоше радио, шта си ти допринео неким лошим стварима, и то је мој духовни централни мотив и мислим да смо много научили за ових једанаест дана строгог поста.

За нас је то наравно била и припрема за свето причешће и један вид нашег духовног опоравка и сасвим сам сигуран да ће све ово бити корисно и за наше духовно и телесно здравље, а са друге стране један покушај да се осветли природа проблема власти и система у ком ми живимо.

Ми смо успели у ономе што смо зацртали, и домаћа и међународна јавност је обавештена да ми живимо у једном недемократском стању и саопштење непознатог аутора РТС је оголило како изгледа медијски мрак у Србији и како се понаша наш Јавни медијски сервис кршећи законе када чак и народни посланик и председник једне парламентарне политичке организације после четири године не може да добије емисију у трајању од 60 минута да би изнео разлоге свог штрајка глађу.

То све је плус ове наше политичке борбе јер смо ипак разоткрили природу овог система и скренули пажњу домаћој и међународној јавности како ствари иду у Србији и да то неће изаћи на добро и да што пре сви заједно треба да учинимо крајњи напор да зауставимо те негативне сценарије.

Наравно да није дошло до реакције власти јер она наставља бахатим и поприлично недемократским путем, али ово је само још једна епизода и сигуран сам да је то корак до слободе, да је то корак до демократије и да нам треба низ таквих корака које ћемо сви заједно учинити у наставку активне бојкот кампање и борбе за одлагање недемократских избора.

Да ли се кајете што сте поцепали сако Маријана Ристичевића?

Нисам ја лично поцепао сако Маријану Ристичевићу и мислим да је до тога дошло у том гуркању са његовим обезбеђењем које је њега штитило и ништа му нико није ни могао јер је све време имао скупштинско обезбеђење око себе.

Са њим сам ушао у један доста оштар и жесток вербални сукоб јер ми се на неки начин скупило све што се дешавало у овом Дому народне скупштине претходних година када је Маријан Ристичевић доста безобразно и бахато газио по достојанству народних посланика вређајући свакога ко је био мета владајућег режима.

Вероватно је то била једна претерана и непримерена реакција иако је тај гнев био оправдан, да га тако назовем, а имао сам доста времена да размишљам о својим поступцима.

А да ли би извукли још неку своју непримерену реакцију због које се посебно кајете?

Па примера ради, мислим да је оно моје куцање на врата скупштине јарболом са заставом био један потпуно непримерен тренутак иако је то, у неком тренутку, био мој начин да уопште покуцам на та врата јер нисмо могли ближе да приђемо од скупштинског обезбеђења, али не желим више себе да правдам.

Наравно да је било погрешних потеза у жару борбе, али мислим да су намере биле оправдане и да је била добра воља.

Тај неки побуњенички, правдољубиви гнев против једног антиуставног, недемократског и незаконитог система који гази људе и не дозвољава другачије мишљење на сваком кораку, мислим да треба да остане у начелу наша борба и убудуће.

Не треба да се помиримо са безакоњем, са једним антиуставним стањем, недемократијом, али мислим да сам из свега тога извукао једну поуку и да ћу просто да наставим у правцу ове побуне и мирним и ненасилним методама.

Мислим да људи боље разумеју те мирне методе јер све ово друго што смо радили лако се злоупотребљава и кроз разне облике медијских манипулација преко режимских медија се пласира у једном потпуно другачијем смислу.

Бошко Обрадовић (Фото: Немања Јовановић/Нова.рс)

 Кад кажете наше борбе, на кога тачно мислите?

Мислим на све нас из уједињене српске опозиције која бојкотује изборе 21. јуна и потпуно сам уверен да колеге деле са мном мишљење да је пасиван бојкот мртав и да морамо на један много активнији начин да кренемо у кампању бојкота и да допремо до сваког грађанина Србије да му објаснимо шта ми заправо радимо.

За ових једанаест дана нисмо видели Вука Јеремића, чули смо и осуде из његове странке у вашем правцу, јел СзС постоји и даље?

СзС апсолутно постоји и јединствен је у бојкоту избора на свим нивоима 21. јуна и мене су овде посетили буквално сви челници свих организација СзС и шире бојкот опозиције рачунајући и представнике Народне странке. Посетили су ме Никола Јовановић и Владимир Гајић. Колеге су показале велику солидарност са мојом борбом овде, али на свој начин.

Никога нисам позивао да ми се придружи у штрајку глађу, то је био мој лични чин побуне изазаван солидарношћу са Миладином Шеварлићем и његовом иницијативом да скупштина расправља на тему Косова и Метохије и у том смислу мислим да нас чека једна озбиљна заједничка борба и да можемо сви да станемо под заставу која означава слоган који је утемељен и у концепту ЕУ а то је: слобода, сигурност и правда за све и то ће бити наша иницијатива и један нови политички манифест са којим ћемо изаћи на трагу ових пет штрајкачких захтева и са жељом да формирамо шири уставобранитељски покрет у Србији који ће се борити за одлагање ових избора и стварање услова за заиста слободне и поштене изборе у неком другом термину до краја године.

Постали сте највидљивији лидер опозиције током последњих дана, имате ли конкретан план шта ћете радити, како ће изгледати бојкот кампања?

Не доживљавам себе као лидера опозиције а српски покрет Двери видим као фактор јединства у будућности. Не смемо дозволити да икада будемо фактор поделе већ да будемо конструктиван фактор јединства и сарадње на српској политичкој сцени и то ће бити моја улога и мисија.

Посебну обавезу осећам према људима другачије политичке и идеолошке оријентације који су ми у ових једанаест дана несебично пружили подршку иако смо често супротстављених идеолошких и политичких ставова, иако смо у прошлости имали разних размимоилажења. Ти људи су имали снаге да превазиђу све то и да подрже овај мој људски чин и ја сада осећам потребу да то узвратим једним конструктивним путем српског покрета Двери у будућности и ту видим једну нашу велику улогу.

Ми смо једна национално конзервативна патриотска и породична политичка опција и ми треба да будемо фактор гаранција да сви они који другачије мисле од нас ће бити заштићени са наше стране у држави у којој се и ми нешто питамо и о нечему одлучујемо и то је веома важна ствар јер ми нисмо СНС и не смемо да будемо.

Ми јесмо можда ретка и једина национална опција у опозицији, јер су све друге на Вучићевој страни и лажна су опозиција која учествује на изборима, али то нас још више обавезује да са осталим колегама са којима не делимо сва политичка уверења, са некима смо чак изразито супротстављени, треба да створимо једну атмосферу те истинске демократске Србије у којој ће моћи да се разговара и води дијалог о свим друштвеним питањима без обзира на наше идеолошке и политичке разлике.

Осећам повишени степен одговорности за оно што ће Двери радити у будућности.

Шта бисте издвојили као посебно важно током ових једанаест дана?

 За мене лично и за колегу Ивана Костића је изузетно важно да смо из овог штрајка глађу изашли достојанствено као што смо у њега и ушли. За нас је било неприхватљиво да се од овога прави било какав ријалити, да овде долазе медицинске екипе које нас носе на носилима и да ми на било који начин тражимо излаз из штрајка глађу тако што ћемо се жалити на наше нарушено здравље.

Неприхватљиво нам је било и да, примера ради, патријарх има обавезу да нас заједно са председником обилази и моли било шта јер ми нисмо овде тражили подршку за себе већ за наше оправдане захтеве који су у овом тренутку захтеви огромног броја грађана Србије који траже слободне и поштене изборе и поштовање Устава и драго ми је и важно ми је, битно ми је, што уздигнуте главе и достојанствено и нисмо ни себе ни породицу ни покрет нисмо обрукали и што нашу борбу настављамо другим средствима, али сматрајући да смо ипак показали личну жртву која ће бити капитал за наше даље политичко деловање.

Веома нам је важно било да овај наш штрајк глађу и строги пост ни у чему не личи на штрајк Томислава Николића.

Шта су планови сада?

Лекари нам саветују да се на одређени број дана повучемо, а то време ће бити корисно да осмислимо и наше будуће активности и да када будемо спремни кренемо у нову кампању.

Ми већ за кратак период крећемо у обилазак Србије, уз слоган кампање: слобода, сигурност и правда за све и под тим слоганом ја лично и са сарадницима и саборцима идем у кампању, а наравно, желим да саслушам и идеје и планове осталих колега из СзС и остале бојкот опозиције како би све то ускладили у једну заједничку кампању бојкота.

Уверен сам да још има простора за наш захтев одлагања избора, да најпре треба на томе инсистирати, ако до тога не дође – онда бојкотовати изборе 21. јуна на свим нивоима и истог дана не признати ту скупштину, Владу и све одлуке и од тог тренутка кренути у кампању за ванредне изборе који би морали бити слободни и поштени.

Смета ли Вучићу што СзС ипак не излази на изборе?

Свакој тоталитарној власти сигурно смета када им се супротставите оним методама где они не могу у потпуности да вас контролишу.

Вучићу и овој власти је одговарало док смо унутар система који је потпуно под контролом, док смо немоћни док смо исфрустрирани, док смо под најразличитијим видовима организације и контроле и да онда он може да спроведе све што је замислио и да онда то и сматра законитим и нормалним.

Када изађете из институција које су заробљене и више не функционишу, када се определите за један ванпарламентарни начин борбе, када кренете одређеним методама борбе којима доводите у питање читав тај систем, е, онда сте права опасност за тај систем.

Зато је бојкот изазвао толико стрепњи и различитих одговора од стране актуелне власти јер на њега једноставно нису имали прави одговор и бојкот ће до краја оголити колико је ово један недемократски и противуставни систем и сама власт и то ће сигурно бити нерешива енигма за ову власт.

Јасмина Добриловић

Опрема: Стање ствари

(Нова.рс, 20. 5. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Posto je osetio da nanosi bol porodici pustanjem brade, grebe zenu i decu, ostaju rezanci (od njegove politicke karijere) u brkovima i na zahtev brijacke struke, Bole je odlucio da se obrije, a posto je sada se EUropajacima u koaliciji, da sa bradom obrije grudi i medjunozje.Mozda je bolji izbor za strajk pustanjem brade bio profesor Samardzic, jer on vec ima brkove, tako da je pola posla vec bilo odredjeno.Elem, u nedostatku knjige Milosa Jovanovica, radujmo se najavljenom izdanju Boletovih politickih bLeseda :))))

    Свиђа ми се

  2. E moj, Boško, umesto što pozivaš evropsku javnost i institucije da reaguju i umesto što si ,,udo“ Dveri za Đilasovu Stranku SLOBODE i PRAVDE(?!) kako bi ,,pravile gužvu“, jer Đilas, Borko i Marinika to ne smeju (a i gade se naroda), bolje da si ostao sa Nogom, Lomparom, Čavoškim i uz pomoć M. Jovanovića, Kovića, Koprivice, Vladušića stvarao pravu alternativu, koja bi uz Stamatovića imala 10 % u parlamentu i bila najveća politička organizacija posle SNSa.

    Свиђа ми се

  3. Obrio se Bole
    vise bradat nije
    nit’ za KiM suze lije,
    samo mu je stalo
    do Evropske unije!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s