Испада да је Србија постала финансијска велесила, скоро као Швајцарска. А то свакако није истина. Истина је да је Србија морала да плати поприличну каматну стопу од 3,375% годишње

Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)

Србија се ових дана задужила на светском финансијском тржишту још две милијарде евра како би финансирала свој програм подршке привреди погођеној епидемијом.

Тим поводом важне су ми две ствари: прво, самохвале људи са власти како је Србија опет изванредно прошла и тиме доказала поверење инвеститора итд. и, друго, поглед на одбијање зајмова ЕУ и ММФ-а од пре три недеље.  Председник Вучић тако рече да смо “фантастично прошли”, а Јоргованка Табаковић да је то “још један успех” Србије која ужива “поверење инвеститора” и сличне велике речи. Испада тако да је Србија постала финансијска велесила, скоро као Швајцарска. А то свакако није истина.

Истина је да је Србија морала да плати ефективну каматну стопу (која се назива принос) од 3,375% годишње, што је поприлично у данашње време обиља непласираног капитала у свету и следствено ниских каматних стопа. Присетимо се да је јесенас та цена за Србију била само 1,25, али је данас ризик за инвеститоре већи (економска криза), па траже и вишу каматну стопу.

Што је најгоре, овде није крај. Поред камате која се плаћа купцима обвезница, Србија мора платити за услугу финансијским посредницима  – групи банака које су извеле интелектуални, правни, технички и организациони посао, али и вероватно откупиле део обвезница по нижој цени. Колико је Србију коштала ова услуга вероватно никада нећемо сазнати јер уговор неће бити објављен, као ни толики други. И колико је то различито у односу на Србију пре Првог светског рата када су уговори о страним зајмовима разматрани у парламенту и објављивани у службеним новинама! Но, нема сумње да ће зарада ових банака износити најмање 50-100 милиона евра, ако не и више, што напред поменуту ефективну камату удвостручује, грубо процењујући.

Да Србија није Швајцарска, а ни Словенија или Летонија, сведочи кредитни рејтинг земље, који је само ББ+. То је класа спекулативних, а не инвестиционих обвезница и њих солидни инвеститори избегавају због високог ризика. А ако ћемо мерити по тренутном рејтингу државних вишегодишњих обвезница (по висини ефективне каматне стопе коју треба платити), Србија се налази у средњој групи са Мароком, Вијетнамом, Малезијом и Филипинима. Није то баш лоше, али свакако ни “фантастично”, ни “велики успех”.

Очигледно је да је владајућа коалиција и даље у предизборној кампањи и да рекламно надувава све што се надувати може како би убедила своје бирачко тело у причу како Србија напредује огромним корацима. Прва жртва оваквог надувавања свакако је истина, али мало ко у политици тежи истини. Питање је само мере, а напредњаци су најгори.

Вучић и Мали су пре три недеље одбили новац Европске уније пошто, како рекоше, Србији не треба јер има “стабилне јавне финансије” и сличне бесмислице, иако је и тада било јасно да ће паре убрзо затребати будући да је већ донета одлука о државној помоћи привреди од 5,1 милијарде евра. Али, у понуди ЕУ постојало је нешто што би јако жуљало Вучића: обавеза вођења демократске политике и владавине права, уз надзор ЕУ и извештавање. ЕУ је решила да користи своју “меку моћ” и повољним кредитима утера земље кандидате у демократски поредак, али их је Вучић хладнокрвно избегао.

У добром делу јавности појавило се ових дана питање “а зашто Србија није узела јефтиније зајмове код ММФ-а као остали?”. Добро питање, које очигледно жуља напредњаке.

Истурили су Малог и Табаковићку да одговоре, а резултат је прилично бедан. Између више бесмислица, важне су три: Прво, да је тај програм РФИ ММФ-а намењен санирању платнобилансних неравнотежа, а Србија их нема. Има, има: платни дефицит је више од пола милијарде евра за само прва два месеца 2020. године. (Занимљив би био одговор на питање зашто до данас (13. мај) нису објављени подаци за март, па и април? А да се не крију неповољни резултати?) Затим, ММФ је јасно рекао да користи овај инструмент не због платнобилансних неравнотежа, већ због негативних економских ефеката корона вируса, тако да није било никаквих препрека да и Србија учествује, као што учествују остале земље а без обзира на платни биланс.

Друго, рекоше да би зајам код ММФ-а био скупљи од камате на обвезнице: 3-4% (Табаковић), више од 4% (Мали). Ово једноставно није истина. Основна каматна стопа на зајмове ММФ-а до 1,54 милијарде евра је само 1%, чему се додаје пар ситница, што све укупно мора бити знатно испод 1,5%. Ако би Србија узела свих 2 милијарде од ММФ-а, каматна стопа би била испод 2%. Значи, глупост од одбијања зајма код ММФ-а износи око 1,5% каматне разлике годишње.

И треће, неки мисле да ММФ и код РФИ аранжмана свакако поставља уобичајене услове земљи примаоцу, па тако гувернерка Табаковић помиње “све друге додатне захтеве и ограничења које би аранжман са ММФ-ом подразумевао“. Није тачно. Овај РФИ програм ММФ-а УОПШТЕ не садржи уобичајена условљавања ММФ-а како би земља прималац морала да се понаша. Дакле, нема никаквих услова реформи, промене политика и слично, већ се новац само ставља на располагање буџету. Чиста посла.

Ако је тако, а јесте, поставља се озбиљно питање зашто српске власти нису искористиле прилику да јефтино узајме од ММФ-а. Одговор да би позајмљивањем био нарушен финансијски углед Србије свакако није уверљив, пошто га нарушава баш одбијање узајмљивања по повољним условима и задуживање по неповољнијим. Сасвим је могуће да је у врху земље било непознато да РФИ аранжман НИЈЕ стенд-бај аранжман (а то мисли министар финансија Мали) и да не садржи никакве услове које би ММФ поставио Србији (како мисли гувернерка Табаковић). А незнање кошта. Земљу наравно, а не оне који доносе одлуке.

Да ли би Србија добила зајам ММФ-а није извесно, јер је пуно земаља похрлило на врата Фонда. Али, сигурно је требало покушати.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 13. 5. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Бошко Мијатовић, ММФ, Србија, дуг