Београд је пет година послије 5. октобра 2001. у црногорској Референдумској ноћи престао да буде град који би могао да сачува једини могући излаз државе у будућност: излаз на море
Главни град Боке Которске до 21. маја 2006, детаљ
Обални поглед на годишњицу црногорског Референдума
У правописној сам недоумици да ли да назив историјског догађаја који је српски народ завио у црно напишем као: Црногорски референдум (с великим Ц), или пак као Референдум (с великим Р)?
Јер када се у преуском црногорском раму данас каже – референдум – мисли се на проблематични онај Референдум који се уз медијацију међународне заједнице, што је синоним за Запад, одвијао тако што је коза чувала купус 21. маја 2006. године. На том су Референдуму имали право гласа сви „грађани“ који живе ван Црне Горе, осим Срба, јер је њихово „мјесто пребивања“ било углавном у Србији, тако да унутар тада још увијек исте државе нису имали црногорске личне карте, а нпр. Хрвати који су дошли из Хрватске имали су и црногорска документа јер их се нису морали да одрекну.
Елем, референдумско питање је гласило: „Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?“
Понуђени одговори били су ДА и НЕ.
Питање је било софизам, гдје НЕ гласи заправо да – вишевјековној жељи свега нашег народа да живи у једној држави, а ДА заправо не – творевини која за циљ има да се временом претвори у верзију независне државе Хрватске, познате по „пуном међународно-правном субјективитету“.
И Бока Которска је на Референдуму гласала: већински за останак у државној заједници са Србијом.
Слиједи референдумска статистика која укључује све четири заливске општине, Котор, Херцег Нови, Тиват и Будву.
Пазимо…
Број регистрованих гласача био је 55.838. Гласало је 55.116 људи.
Број важећих гласова за ДА (независност Црне Горе): 26.772.
Број важећих гласова за НЕ (останак у државној заједници са Србијом): 27.779.
Са сазнањем да постоји подебела „Бијела књига“ која је (налик перашкој торти што се састоји само од коре и фила) састављена само од корица и доказа о покрадености Референдума – Бока је већински гласала да се држи руку под руку са Србијом. Упркос свима мртвима који су гласали, и упркос свима мањинама од којих је у Заливу најбројнија хрватска.
Хиљаду шестсто деведесет и четири пута сам као Бокељ од 1694. г. с нулте надморске висине поновио:
Не залажем се ни за какву самосталност Боке Которске, па чак ни за културну аутономију унутар Црне Горе јер је довољно ишчитати Боку и установити да она посебност у култури има и кад је не тражи.
Толико смо, наиме, акумулирали цивилизацијског блага, од тренутка када су Боку колонизовали Феничани, Грци па Римљани. Послије 700-годишњег (!) византијског уживања Стефан је Немања промијенио заставу над градом 1185. и препоручио се у свом вјерном стоном, љубљеном и славном граду Котору све до 1371.
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић/Лагуна)
Бока је, дијелом или цјелином потом била под Турцима (од 1482), са самосталним Котором (1391–1420), под Венецијом 377 година, потом под Аустријом први пут (1897–1906), с руском управом која се није сматрала окупацијом (1806–1807), под француском окупацијом (1807–1813), у заједничкој држави са Црном Гором (1813–1814), под аустријском окупацијом други пут (1815–1918), у Краљевини Југославији од 1918, под италијанском и њемачком окупацијом до 1945, у социјалистичким Југославијама до 1992, у Савезу Србије и Црне Горе до 2006. На покраденом Референдуму од 21. маја 2006. Црна се Гора прогласила самосталном и сувереном државом.
Отац Момчило Кривокапић (1945–2020), протојерејски намјесник бококоторски, на прослави 800 година Српске православне цркве, прошле године пред морем народа изрекао је антологијску реченицу: „Прије сто година сваки Бокељ је знао да није Црногорац, а сваки Црногорац је знао да је Србин.“
Ко данас не устане на химну независне државе Црне Горе, бивше југословенске републике која се званично буса у антифашистичка прса, може да фасује казну, што је један од многих монтенегринских постреферендумских апсурда. Оригинални текст химне из 19. вијека измијенио је нацистички колаборатор, ех Србин, Секула Дрљевић, тако што је из пјесме избацио свако помињање српства. Пјесма има више верзија, чак и партизанску, а најпознатије историјске су ове:
„Ој, јуначка свијетла зоро,
Мајко наша Црна Горо!
На твојим се врлетима,
Разби сила душманима.
Једина си за слободу,
Ти остала српском роду.
Даће Бог и Света Мати,
Да се једном све поврати!“…Исто то, али друкчије:
„Ој, свијетла мајска зоро,
Мајко наша Црна Горо,
Синови смо твог стијења,
И чувари твог поштења.
Ловћен нам је олтар свети,
У њега смо сви заклети.
На Ловћену Његош спава,
Најмудрија српска глава“…
Бокељ који се 21. маја 2006. на Референдуму питао којему ће се геополитичком привољети царству, и који је већински побиједио мирно, „оловком“, нашао се у чуду! што му је у ноћи крађе гласова главни град постала цивилизацији до тог тренутка непозната Подгорица. Јер да је позната, ваљда би у држави која живи од туризма љети неко с обале хитао да обиђе „пријестоницу“?
О једини фјорд на Медитерану отимали су се вјековима и имали га као главни – Цариград, Рим, Венеција, Стамбол, па Беч, па Петроград, па Париз, онда опет Беч, па опет Рим, и Берлин, до 1945. Залив се 1918. г. ујединио са Србијом (слиједила га је у томе и Црна Гора), што ће рећи да је главни град до Референдума током трајања слободе био и остао Београд.
Фото: Никола Маловић
Можемо данас упразно казивати да нам је и једнима и другима главни град Вашингтон.
Београд је пет година послије 5. октобра 2001. у црногорској Референдумској ноћи престао да буде град који би могао да сачува витални, капитални, паметни, нужни, промишљени и једини могући излаз државе у будућност: излаз на море.
Екипа плаћена да замијени Милошевића и дође на власт да би могла да се наплати – није била од историјске врсте која може или смије да каже како је Котор друго име за излаз на море, а Косово друго име за лифт изнад облака.
Београд који је издао море, може издати и Косово.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Драги наш Маловићу,
знам да си разочаран, и ми смо, али хајде да се суздржимо од тешких речи. Као неко са ове стране који воли и црногорске Србе и поштене Црногорце, сведочим да је у то време Србија била уморна од неких федерација, заједница, савеза, унија где нас оптужују за окупацију, хегемонију итд. Ја знам да је референдум покраден, али превише је људи било против те заједничке државе да бисмо се у њој осећали комотно, свело се све на неко дефанзивно и пасивно повлачење, те повлађивање тамошњим екстремистима, људима овде се то смучило. Ја се не сећам ни једног познатог Црногорца тог времена да је био за заједничку државу, чак и ови овде по Београду су били за раздвајање, Рамбо Амадеус, Драгољуб Ђуричић итд. А да не помињем Деју, Мијата и остале, ни једно звучније име није било на нашој страни. Нико није вас издао, него није више било могућности да се боримо за функционалну заједничку државу у ситуацији где запад подржава сепаратизам у Црној Гори, а над нама спроводи агресију. Да је рецимо 70-80% народа тамо било за заједничку државу, друга би прича била, али нове генерације су дошле, они који су били на референдуму ’91. су већим делом помрли.
Шешељу,напоље из мишје рупе.Не само Светиње,ништа добити нећете.
Добра анализа. Људи којима је свеједно када дође у питању осбрана свог народа на својим земљама немају будућност нажалост. То што се гомила екстремиста на црногорској страни а у суштини јајара упрла да оформи нову “нацију”, “језик” а ево сада и “цркву” крађом српког наслеђа није довољан разлог да се попушта јер као што стара народна изрека каже кад би паметни увек попуштали светом би будале владале. Е сада видимо уживо како та владавина будала изгледа јер “паметни” нису били спремни да бране оно што су нам преци оставили. Зато се “паметнима” дешава све ово што гледамо, а биће и горе не бојте се.
Мајка Црногорка на аеродрому у Подгорици прати сина у Америку и плаче, јеца, суза сузу стиже… Каже јој други син: – Јадна не била, што плачеш? Вратиће се… Па не иде у Београд!
@ Стефан
“… Ја се не сећам ни једног познатог Црногорца тог времена да је био за заједничку државу, чак и ови овде по Београду су били за раздвајање, Рамбо Амадеус, Драгољуб Ђуричић итд. А да не помињем Деју, Мијата и остале, ни једно звучније име није било на нашој страни…”
Ја се, напротив, сећам много познатих и угледних Срба из Црне Горе који су били за останак у заједничкој држави. То свакако нису били растројени кловнови, плаћени добошари и пословично ограничени фудбалери. То су били остварени и угледни људи за које Ви вероватно нисте ни чули, као што за њих није чула ни већина оног дела Србије ( читај неоТитоисти-ЕУфорици, неолиберали илити Жути ) која је ноншарлантно и са космополитске висине одгледала растакање Српског етничког простора и током деведесетих година двадесетог века.
О тим, рекао бих, београдским умишљеним снобовима и никоговићима паразитских склоности говори овај чланак г. Маловића.
Ja i da danas mislim da je dobro sto se raspala ta nakazna SiCG. Samo kada se setim da nam je Sveto Marovic bio predsednik, da je pola ambasadora i administracije bilo iz DPS… Problem je sto broj Srba u CG koji bi bili za unitarnu drzavu sa Srbijom nije prelazio 10%. Raspad te nakazne drzave je i otvorio mogucnost da pricamo o Srbima u Cg. Treba pomoci one koji se i dan danas izjasnjavaju kao Srbi u CG da to i ostanu. Evo i dan danas ja od stotina ljudi iz Crne Gore u javnom zivotu Srbije jedino za Vladu Georgijeva znam da podrzava litije SPC. Svi ostali glume nekakve neutralne gradjane
Мислим да је Маловић ову анализу радио из срца, па је испустио oнај део за који је потребна хладна глава. Додуше, у целости је на месту за кратковидост и индолентност београдских ,,елита” и ,,политичара”.
Да није дошло до покраденог референдума 2006. године (и последичног и континуалног страдања и исељавања Срба из ове приватне државе) и дан данас би у београдском кругу двојке било 1000 ,,црногорских” политичара профила Ранка Кривокапића, Светозара Маровића и њима сличних сподоба и штеточина, са још око 5000 бизнисмена сличног менталног састава и ,,способности”, које би финансирали спрски порески обвезници. И дан данас не би знали како се зове матица српског народа ни ко смо ми, а и у српском корпусу из ЦГ би неки људи играли на карту и тамо и вамо, односно национално би били ,,СНП црногорци” са жељом да се огребу за коју функцију у неком гломазном парламенту. Додајмо томе, да би монтенегрини и дан-данас кукали како би створили рај на земљи (Монако, Монте Карло, итд.) да ето нема тих Срба који их у томе спречавају (додуше, данас су ту енергију конвертовали у отворен усташлук). Овако је време филтрирало неке ствари.
Ствар је лоше одиграна 1918. године, 1941. године (мартовски пуч) и 1945. После тога, махом жањемо последице.
@sindjelija
Da bilo je uglednih Srba iz Crne Gore koji su bili za zajedničku državu, ali čak ni ti nisi nabrojala ni jednog. Ja sam govorio o onima koji su široj javnosti najpoznatiji, a to nisu pisci, već ljudi sa filma, estrade, sporta itd.
I nemoj mi slučajno tu uvrstiti Bećkovića, Petra Božovića i slične koji niti su rođeni tamo, niti su ikad imali licnu kartu izdatu u Crnoj Gori. Govorim o ljudima koji su ipak vise vezani za Crnu Goru svojim zivotom, nego za Srbiju. Od njih zaista nije bio niko od najpoznatijih na nasoj strani, posebno oni koji su mladima najprepoznatljiviji tog vremena, Dejo i Mijat na prvom mestu, zatim Sergej Ćetković, Miladin Šobić. Ne sećam se da se Vlado Georgiev uopšte oko toga izjašnjavao, siguran sam da nije. Neka me demantuje neko, ali to ne menja suštinu velika većina najpoznatijih jeste bila za protiv zajedničke države.
@Аха
Ja se slazem sa tobom, ali kako smo mi mogli da branimo nas narod tamo 2006. godine ili danas? Srbija je u poziciji meke okupacije, nas manevarski prostor je od 2000. jako sužen, na vlasti marionete.
Ja stvarno ne vidim sta je zamorena Srbija mogla da ucini, sam narod je bio zamoren. Kad udaras cekicem najtvrđi čelik dovoljno dugo, pući će.
Mozemo mi da pravimo ljudske analize i da ne spomenemo Boga, ali dzabe, bez Boga ni preko praga.
Lazemo sebe vec skoro ceo vek, a cela nasa istorija nam govori istinu.
Znamo mentalitet Crnogoraca. Veci katolik od pape, veci komunista od Staljina itd., a sta nam istorija govori : Svi Srbi, mlaki u veri, maloverni, bez karaktera, odrekose se vere /Boga/, jer rimokatolicizam i muhamedanstvo nemaju veze sa pravim Bogom, ajd sto su znaci bili bezboznici, nego se odrekose i korena, Roda ! Tako bez Boga jedinoga postadose hrvati, siptari, generalno poturice, sto se prozvase bosnjaci, makedonci, vojvodjanski Madjari i evo na nase oci od srpske otpadije postadose montenegrini, milovci, djukac-novci ! Pa zar dogadjanja ovih meseci nisu dokaz, da ste, da smo jedinstveni i nepobedivi samo sa Bogom ? Vecina vladika odrekose se Boga, uz njih njihovo svestenstvo, sto milom sto silom, a onda se mi svi cudimo sto nam Bog dade jednog mila, jednog av,a ? Mesto silnih demonstracijama sa avetinjama djindjicijem, draskovicijem i pesickom, da je ta bolumenta bar tri puta rekla Gospode pomiluj, ne bi smo imali ove bezboznike. Da smo umesto zvizdaljki i serpa se pomolili, gde bi nam bio kraj. Pa braco Srbi iz Crne Gore, iz uze Srbije, iz BiH, nema nama boljitka dok svi skupa se nevratimo milom Bogu, Ocu, Sinu i Svetome Duhu ! AMIN !