Самоизолација је један од најефикаснијих потеза када говоримо о спречавању ширења вируса, али може имати озбиљних последица на ментално здравље појединца
Основна улога имуног система је успостављање природне баријере која ће зауставити све вирусе, бактерије, гљивице или измењене, преканцерозне ћелије на путу да нашкоде нашем здрављу. У ту сврху наш имуни систем производи десет милиона протеина -антитела свакога сата, а таква продуктивност захтева издашне залихе хранљивих материја. Уколико желимо да обезбедимо оптимално функционисање имуног система, морамо снабдети организам материјама које на њега највише утичу, а то су: витамини А, Б6, Б12, Ц, Е и фолна киселина, минерали цинк, бакар, гвожђе и селен, као и омега-3 линоленска киселина.
Од велике је важности и начин живота: изузетно је битно организму обезбедити довољно сати ноћног сна, а следећа на листи фактора је физичка активност – умерено вежбање на свежем ваздуху, најмање по пола сата дневно, пет пута недељно. Препоручује се што дужи боравак на свежем ваздуху током дана. Умерено сунчање такође повољно делује на имунолошки систем. Чиниоци који неповољно делују на имунитет су: стрес, психофизичка исцрпљеност, честе инфекције, хроничне болести (шећерна болест, кардио-васкуларне болести…), хемотерапија итд.
У борби против ширења корона вируса многе земље су увеле забране кретања или контакта и на разне начине ограничиле друштвени живот. Чак и тамо где останак код куће није био обавезујући, људи из страха ретко или никада не излазе на улицу. Међутим, мере изолације и карантина нигде нису биле тако строге и дуготрајне као у Србији (осим Кине). Да ли је режим закаснио са спровођењем основних епидемиолошких мера, па је строгим режимом забрана кретања покушавао да поправи епидемиолошку ситуацију, да нам вирус не однесе много живота, не размишљајући много о томе какве последице по здравље појединца могу изазвати стрес и изолација? У свему томе највише трпе наши најстарији суграђани који тек последњих дана, после изолације у својим кућама од готово месец и по дана, добијају дозволу да накратко излазе у шетње.
Кретање испуњава тело „хормонима среће“. То омогућава боље спавање, смањује стрес и страховања, јача памћење и моћ опажања. Кретање и спорт, па макар и код куће – најмање тридесет минута дневно. Тренери фискултуре кажу да није битно како ћете поделити тих минималних пола сата – можда по десет минута ујутру, у подне и увече. Кад год можете, идите на свеж ваздух. Нека истраживања показују да већ два сата недељно у природи имају позитиван утицај на физичко и психичко здравље.
„Знамо да карантин – као ултимативни облик забране кретања – стварно може да води психичким поремећајима чак и код сасвим нормалних људи“, каже Манфред Шпицер, професор психијатрије на Универзитету у Улму и шеф тамошње психијатријске клинике. „Постоје дугорочна истраживања која показују да је након карантина већа учесталост анксиозности, поремећаја сна или чак пост трауматског поремећаја. Ту нема разлика између старијих и млађих, или мушкараца и жена. Сви могу да пате од тога“, каже Шпицер. „Зато је препорука да се такве мере уводе само када су неопходне.“ У разговору за ,,Глас Немачке“, професор каже да је најважније оружје које човек има у борби против корона вируса сопствени имуни систем. „Знамо шта јача имуни систем – једна од ствари је излазак напоље. Најбоље, наравно, тамо где нема никога, рецимо у шуму. Знамо да шетња шумом у трајању од једног, или боље, два сата, доказано јача имуни систем. Останак у кући штети имуном систему. То је посебно важно за породице са децом.“
,,Самоизолација је један од најефикаснијих потеза када говоримо о спречавању ширења вируса, али може имати озбиљних последица на ментално здравље појединца, поготово оних који су навикнути на друштвена окупљања, што је већина данашње популације“, упозорава Џулијан Холт-Лунстад, професорка психологије и неуронауке на Бригам Јанг универзитету у САД.
„Људи који су више социјално повезани показују мањи број запаљења, а они који су више изоловани, имају чешћи случај хроничних запаљења. Такође, имамо доказе који изолованост повезују с проблемима крвног притиска, броја откуцаја срца, нивоом хормона стреса, па чак и ћелијских гена старења”, рекла је Холт-Лунстад.
Њена истраживања, такође, показују да дуготрајне мере социјалне изолације могу, у зависности од психичког стања појединца, довести до преране смрти. Усамљеност диже ризик од ране смрти 26%, социјална изолација 29%, а ако појединац живи сам, ризик од ране смрти се повећава за 32%.
Заиста, медицинска пракса показује да су у тзв. пост стресном периоду могућа различита психичка или психосоматска обољења. Симптоми продуженог стања стреса манифестују се на телесном, психичком, али и на социјалном плану, као резултат лоших вегетативно-ендокриних одговора, односно прилагођавања организма на хроничне стресоре, који доводе до лоших метаболичко-биохемијских процеса готово у целом организму. Најчешћи симптоми и знаци таквих поремећаја су: хроничан умор, тешкоће у концентрацији, анксиозност, нервоза, раздражљивост, забринутост, подложност страху, понекад напади страха и беса, губитак воље, незаинтересованост, грчење понеких мишића, поремећај крвног притиска, срчане аритмије, гушење, алергијске манифестације, као и ендокринолошки поремећаји – хормонски дисбаланси, повећана количина катехоламина (адреналин и норадреналин), шећера и холестерола у крви.
Остаје нам да период који је иза нас искористимо за извлачење насушних поука, од којих је свакако једна од најбитнијих да мере изолације никад не смеју бити организоване тако да спречавају основне биолошке ритмове популације. Јер, последице тог спречавања често могу бити штетније од користи која происходи од изолационих мера.
Примаријус др Милан Рогановић
Categories: Да се ја питам
Оставите коментар