Примери мученика и исповедника су врло драгоцени за све, смем ли да кажем за јадне и кукавне хришћане, који се стидимо да се прекрстимо када смо у друштву безбожника

Протојереј др Жарко Гавриловић (Фото: Прес центар УНС-а)

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Бити Христов значи не припадати свету, јер је Господ рекао својим апостолима и ученицима да имају љубави један према другом и да ће се по томе познати да су његови ученици. Свет вас неће волети, јеr нисте од света и јер вас ја изабрах од света. Тако је рекао Господ Христос, да би на крају изјавио да ће доћи време да ће сваки који вас убије мислити да службу чини Богу.

Данас је празник великог светомученика Георгија, заиста мученика за Господа Христа који нам може послужити као пример шта је циљ нашега живота. Иако је био син добростојећег хришћанина, чији је отац такође страдао за Господа Христа, успео се на хијерархији на положаја народног трибуна. Али, кад је цар Диоклецијан – чији је он да кажем условно речено намештеник био – предузео ново гоњење хришћана, онда је он смело иступио пред цара и рекао да је и он хришћанин. Не стидећи се, не плашећи се никаквих мука, смело је рекао и цар је наредио да га муче. Да га муче на разне начине, од којих је један био тако што је био постављен на чекрк, па су га окретали тако, цело његово тело било је једна жива рана. А он се молио Господу, да га Господ удостоји славе вечнога живота. Онда је бацан зверима, закопаван у земљу, све у намери да буде уништен, на мукама усмрћен, а он је све то – благодарећи Богу и благодарећи и оној сили живота која је заплетана у сваком човеку, која је то сила и не зна се – могао да издржи, сва мучења и чудовишта и да се покаже као победник. На крају то његово мучење, било је семе, како каже Тертулијан, за нове хришћане. Па и царица Александра и тадашњи жрец и један сељак, и многи стали су пред цара и казали да су и они хришћани, разуме се цар је и њих погубио. Кад је цар извео на губилиште своју, супругу Александру, царицу, она је од стресова, и од те муке још пре губилишта издахнула а сви други били су посечени мачем. Цар Диоклецијан је мислио да ту службу чини Богу, своме богу Молоху, своме богу крволочном. Не знајући да му је дата власт да поправи себе и друге и да се искупи. Да му је дат нови предлог да постане нова твар у Господу Исусу Христу, међутим човек који неће да зна за Бога и неће да зна за оно што му се јавља, ради све по својој глави и све што ради му се обија о његову главу.

Свети Георгије

Примери мученика и исповедника су врло драгоцени за све, смем ли да кажем за јадне и кукавне хришћане, који се стидимо да се прекрстимо када смо у друштву безбожника. Када се стидимо да кажемо да смо православни – а камоли да пострадамо за Господа Христа, када често скривамо своју веру – а она не може да се скрије јер и вера и љубав и нада исијавају из нас, исијававу из свакога човека који их има у себи. Показује се оно изнутра који сваки човек има, из свог тела из свог лица, преко очију, преко погледа, преко тога како се осећа он сам у души, он то сам испољава. Тело је декор душе, једна прозирна, пропадљива одећа у коју се душа увлачи у овоме свету, душа која је дата од Бога. Тело је нешто што треба неговати, јер је како апостол Павле каже „икона невидљивог Бога“, али не толико невидљива да негујемо тело да изгубимо душу, јер ако сваки дан свако од нас умива се, чисти се, пере се, облачи, тело своје дакле мирише га да не би се осећао природан мирис који свако од нас има, онда би више свако од нас требало да води рачуна о својој души, да њу пере покајањем, јер нема човека да не чини грех. Да свако од нас душу умива и облачи врлинама јер без врлина душа не бива у заједници са Богом и да заиста води рачуна о својој души јер Спаситељ сам каже – каква је корист човеку ако задобије цео свет а душу своју изгуби. И какав ће откуп човек дати за душу своју.

Мученици велике наде, мученици Христови показали су на делу не само своју веру већ и љубав према Христу, која је била јача од љубави према свом животу. Јер свако од нас који воли само себе није достојан Христа. Господ нас је позвао да узмемо крст свој, да се одречемо себе и пођемо за Христом, свако од нас ко воли другога више него себе показује праву љубав Христову, јер Господ каже – нико нема веће љубави од ове ко живот свој положи за ближње своје. Дакле, наша егоистична љубав мора да буде побеђена ближњима, јер оно што чинимо ближњима које видимо то чинимо Богу кога не видимо. Јер ће нам Бог судити по делима нашим и рекао је Господ – оно што учинисте једном од ове мале браће мени учинисте, а ми сваког дана своју руку затварамо пред слепцем или просјаком на улици. Свакога дана затварамо своје срце да примимо некога ко куца, ко моли да се ублажи његова невоља. Свакога дана дакле имамо проблем тај што се затварамо у љуштуру свога егоитета и желимо и мислимо да смо савршени тиме што служимо само себи, а не другим људима, а не Господу Богу. Тако се и десило да су мушкарци и жене данас, само служећи себи, запоставили онај благодатни Божији дар, дар дрвљења живота. Нико вас неће питати како сте ви живели, да ли сте тело своје хранили – него ће вас питати заиста шта сте учинили за друге, за своје ближње, за народ свој, за цркву своју, колико сте све живо жртвовали. Колико сте деце родили, колико сте деце одгајили, колико сте мука ублажили у овом животу – јер, ако баш хоћемо да схватимо тако, све је страдање ради бољег, савршенијег живота. Не може нико да буде бољи и савршенији док не страда. Не може нико да изучи факултет док се не одриче себе. Не може ни једна мајка да роди дете док се не одриче себе, свога егоитета. Ниједан мушкарац не може да буде прави Србин, прави православац, све дотле док служи самом себи и док мисли о својим задовољствима, док мисли о своме проводу не мислећи са ким ће остати његово једно дете да се бори, у односу на оне нације које се рађају геометријском прогресијом и које желе да тако на тај стратешки начин, биолошким бројем својих јединки, освоје земљу, освоје планету, освоје нашу српску земљу. Са чим ћемо ми изаћи пред Милоша? Пред наше претке, који су имали по десеторо деце, по дванаесторо деце, а наши савремени људи, парови, бракови, како да их зовем, не знам ни сам. Имају једно или ниједно, а ево ја сам у своје време био седмо дете. Моји су родитељи једанаесторо деце родили а данас мука ме обузима са ким нашу децу остављамо. Ако ми не можемо са напашћу са југа да се изборимо, што нас има нешто мало из прошлих времена, kако ће та наша јадна деца – једно или двоје –да се бори са неманима, са искушењима која нам следе и која нам долазе. Размислимо мало о томе, нека драги Бог дâ да што више будемо хришћани. Нека драги Бог дâ вама сестрама да схватите, једном заувек, да сте вредне само толико колико деце имате. Немојте говорити да служите Богу. Коме Богу служите ако Божији дар не користите? А мушкарцима најмање служи на част данас да избегавају да рађају децу и да на тај начин испразне Србију. Читави су нам региони, пусти, празни, села јужне Србије, села северне Србије, села централне Србије, Шумадије, празна су – школе се затварају. Сутра ће се затварати касарне. Прекосутра ће се затварати цркве. Ми зидамо цркву Светом Сави, а доћи ће време – ако овако настави бела куга да узима свој данак – да неће имати Срба ни за ону малу Светосавску цркву.

Нека вам је срећан данашњи празник, нека дâ Бог да у вама васкрсне љубав, вера, нада, да васкрсну све красне особине које су красиле све наше претке, е да би српски народ – односно сав православни народ који болује исту болест – васкрсао из оних болести, из оних јада у које их је безбоштво и неморал овај увукао и оштетио. Онима који славе желим срећну славу, да Бог све благослови.

Мир Божији и Христос Васкрсе!

Беседу протојереја др Жарка Гавриловића, изречену на Ђурђевдан 2005. у београдском Храму Св. Николе, доносимо из његове оставштине

Categories: Српско православно стање

Tags: беседе, православље, протојереј Жарко Гавриловић, свети Георгије