Мило Ломпар: СПЦ не може пристати на признање Косова а да остане Црква Светог Саве

Три су могуће тачке отпора признавању Косова и Метохије: национална странка, СПЦ и Москва. И све три су одређене рационалним интересима

Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)

Иако се национална интелигенција проредила, јер су многи критичари режима ДС-а нашли неки споразум са СНС-ом, има још људи који се противе на начин интелектуалаца: својом речју или неучешћем

Национално оријентисани критичари ове власти упадљиво избегавају персонализацију, односно критику председника Србије; другосрбијански критичари управо њу наглашавају. Национални критичари безлично описују (другосрбијанску) политику, док другосрбијански критичари управо њу (косовско и национално питање) прикривају као објашњење недемократског понашања власти. Зашто долази до оваквог понашања? За националне критичаре би непосредна и посредна веза са влашћу била угрожена, ако се критика власти персонализује; за другосрбијанске критичаре, треба сачувати ову политику и када се носилац власти промени. То су историјски савезници првог реда: они су историјски зато што сарађују упркос огромној личној нетрпељивости

Поводом десетог издања књиге Мила Ломпара „Дух самопорицања“, догађаја који је у нашој култури и издавачкој пракси свакако огроман и јединствен успех, разговарамо с аутором овог значајног дела.

Књига „Дух самопорицања“ дошла је до свог десетог издања. Јаусовски речено, дело се, у правом тренутку, појавило на рецепцијском „хоризонту очекивања“. С обзиром на то да је реч о делу захтевног дискурса, које од читаоца све време тражи високу пажњу, како тумачите чињеницу да сте написали „бестселер“? 

Књига се појавила у октобру 2011. године. Историјски процеси који су сада у пуном јеку улазили су у наглашену фазу: апсолутизација безалтернативности добила је облике потпуне медијске доминације (лако се заборавља да осим „Печата“ ниједан писани медиј тада није имао опозициони карактер); питање постављено Суду у Хагу – у вези с Косовом и Метохијом – било је циљано лоше срочено; резолуција предложена Генералној скупштини УН срамно измењена. Итд. Књига је изгледала – као што су њени критичари и тврдили – као чист анахронизам. Но она је ипак оцртавала неке скривене континуитете у управо формираном општем мишљењу, повезивала је различита времена и актере у њиховом истрајном кретању против српских националних и демократских права, била је неугодно складиште изјава и поступака многих јавних актера. Била је, штавише, отворено – и именовањем живих људи, што је увек извор невоља – против наше невладине (другосрбијанске) интелигенције. Често је, међутим, погађала осећања и ставове људи који надилазе уске еснафске просторе књижевности и историје. Све је то условило да је један број људи прихвати, а да је другосрбијанска интелигенција нападне у више форми: написане су две књиге против ње, десетине чланака – од Загреба преко Сарајева до Београда – усмерене су мање против ње а више у циљу ниподаштавања њеног писца, било је небројено личних увреда и јавних лажи. У тако створеној мешавини различитих гласова, она је постала видљива и присутна у рукама многих људи. Околност да је наставила да траје до наших дана и да ме је учинила познатим и ван еснафског круга – што је изазивало завист с многих адреса – плод је чињенице да су догађаји после 2012. године – и у свету и код нас – дошли као потврда њених судова, анализа и закључака: тачне дијагнозе комунистичког система власти, нијансираног сагледавања одговорности за распад титоистичке Југославије, прецизног описа секуларног свештенства, ваљаног наговештаја о повратку европске политике националном становишту. Све то показује да није била никакав анахронизам. То, међутим, не одлучује о некој вечитој вредности мојих схватања, која су увек подложна процени нових времена. Отуд сам у предговору десетом издању устврдио: „Будући да је историја отворена, остаје неизвесно какав ће бити њихов будући лик: можда мементо, можда ламент, можда дејство, можда заборав.“

„Стилски дотерана, с низом префињених „литерарних“ делова (као што је онај о меланхоличној тишини библиотека), ваша књига је, у исти мах, научно акрибична, полихисторски разуђена, историософски надграђена, полемички оштра, али и практично применљива (даје низ предлога за уобличавање национално одговорне културне политике, нпр. афирмисање пасивног отпора). Интегрализам њених увида (од тога да је српска култура контактна, настала на месту додира православља, римокатолицизма и ислама до тога да се не сме дозволити да се све српско сведе на србијанско) довео је до оптужби критичара попут Милорада Беланчића за „методолошки фашизам“. Осећате ли се, после свега, као „методолошки фашиста“? 

У критикама мојих схватања често се откривала запрепашћујућа идеолошка затвореност следбеника политике која исповеда безусловно поверење у ЕУ. Оспоривши – у својој критици шестог издања „Духа самопорицања“ – тврђење о суштинској неравноправности у ЕУ, колонијални апологета кога помињете посегао је за оваквом тврдњом: „Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?“ Он је то објавио у марту 2016. године. Већ у јуну 2016. године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ. С тако борнираним мозговима морао сам расправљати. Идеолошки и колонијални погледи – тако обавезујући у свету секуларног свештенства – немају никакву свест о реалности, очитују настојање да се историја затвори и нерефлектовано приањају уз задати налог моћи. То су елементи који образују заробљени ум апологета вишеструког поробљавања наше јавне свести. Све постаје још смешније ако се сетимо изјаве – дате 23. октобра 2016. године Südeutzsche Zeitung-у – тадашњег немачког министра спољних послова, социјалдемократе и садашњег немачког председника – Франка Валтера Штајнмајера. Он је рекао: „Ewiger Frieden auf unserem Kontinent, Europa ist ohne Aleternativen – das ist einfach nicht mehr zu halten.“ Он је, дакле, пет година после појаве моје књиге, казао како парола Европа нема алтернатива представља нешто неодрживо. Управо сам то тврдио 2011. године, залажући се за постојање националног становишта у српској политици, као становишта које омогућава – што сам такође написао – плуралне и вишестране односе и са ЕУ. Оцена да су моји ставови фашистички настала је из пропагандне потребе да се уклони јавна свест о српским националним правима. Јер, та свест позива на промену у понашању. До такве промене није дошло ни после 2012. године. Власт читавим маскарадама скрива одсуство суштинске промене у понашању: председник Србије свакодневно се изнова – чак и у овим околностима – заклиње на верност европском путу. Ако ЕУ у међувремену нестане, где ли ће стићи? Другосрбијанска гласила – „Данас“ и „Пешчаник“ – нападају вербалне маскараде ове власти да би се створио привид који заклања како је борба за српска национална права суштински напуштена и на Косову и Метохији и у Црној Гори. Ваља опазити различито постављене нагласке: национално оријентисани критичари ове власти упадљиво избегавају персонализацију, односно критику председника Србије; другосрбијански критичари управо њу наглашавају. Национални критичари безлично описују (другосрбијанску) политику, док другосрбијански критичари управо њу (косовско и национално питање) прикривају као објашњење недемократског понашања власти. Зашто долази до оваквог понашања? За националне критичаре би непосредна и посредна веза са влашћу била угрожена, ако се критика власти персонализује; за другосрбијанске критичаре, треба сачувати ову политику и када се носилац власти промени. То су историјски савезници првог реда: они су историјски зато што сарађују упркос огромној личној нетрпељивости. Тачка која неутралише њихове сукобе везана је за утицај западних (америчких) чинилаца, који имају снагу арбитраже у нашим пословима. Отуд се и унутрашњи сукоби западних (америчких) чинилаца каткад преламају у нашим двориштима. Али основно кретање остаје исто као и 2012. године: само је криминализацију српског становишта – услед промењених прилика – заменила тривијализација српског становишта. То је нови облик колонијалне управе у нас.

Залажући се за обнову националне културе, последњих пет издања своје књиге (али и „Полихисторска истраживања“, „Слободу и истину“) објавили сте у „Катени мунди“. Да ли је то извесна порука о потреби да имамо снажно, на високој култури „српског становишта“ утемељено, издаваштво као основу за насушни препород? 

Мило Ломпар и „Дух самопорицања“

Велика је заслуга трудољубивог, образованог и упућеног света ове издавачке куће и њеног власника Бранимира Нешића што је моја књига имала више издања. Они раде на најтежи могући начин: лишени новчане и јавне подршке власти, сумњичени у различитим рукавцима јавности, објављују књиге знатне вредности, чији су писци репрезентативни за нашу стварност, рекламирају и продају те књиге на традиционалне и нетрадиционалне начине и живе од њих. То је стварност: у свим бојама. Упоредите такав начин понашања – и такав издавачки резултат – са дотацијама које другосрбијански издавачи имају из државних и иностраних извора. Тако шабачка општина – као суботичка општина у време покрајинске владе ДС, као установе у комунистичким временима – штампа дела Радомира Константиновића: општински буџет је опредељен за једног писца, што је безочни облик идеолошког форсирања. Пре него што одговоримо на питање да ли је тај писац велики или мали, државни или опозициони, паланачки или светски, почнимо од проверљивог сазнања да је он у више различитих режима увек буџетски писац. Приређивач Гојко Тешић – после удворичког писма председнику Србије из 2013. године – наставља да ради као хонорарни уредник у „Службеном гласнику“: који је финансиран државним монополом. Тако су дела писца „Философије паланке“ финансирана из општинског опозиционог буџета, а њихов приређивач остварује своје приходе – на другим пословима – у монополској државној установи. Зар то није дирљив пример сарадње опозиције и власти у нас? А лепо је и сазнање да председник шабачке општине иде на ове изборе, упркос оштрој критици власти. Моје књиге – као што сте приметили – превасходно су штампане код приватних издавача. То је исправно: ако не нађу пут до читалаца, њихова судбина ће бити одређена тржишним условима а не идеолошким подршкама. Испада да се критичари западне (америчке) политике владају по законитостима западног пословања – на свој ризик. Околност да су моје књиге код различитих приватних и недржавних издавача – „Православна реч“, „Лагуна“, „Нолит“, СКЗ – имале више издања увек ме је радовала.

У „Духу самопорицања“ довели сте у питање безалтернативност нашег ЕУ пута, много пре брегзита, Вишеградске четворке, мигрантске кризе и слома европске солидарности у доба пандемије корона панике. Увели сте јасну разлику између европских вредности (на које, као периферија Империје, немамо право) и европских интереса (којима морамо, као и свака колонија, да служимо беспоговорно). Колико су србијанска власт и другосрбијанска квазиопозиција схватили да се свет променио, и да треба тражити нове путеве спољашње и унутрашње политике? Како данас изгледа безусловно поверење у ЕУ, које су моји критичари истурили као платформу за обезвређивање јавне свести о српским националним правима?

Једино што сам предлагао је да свест о интересном односу буде руководно начело српске културне политике: у односу на сваку адресу, укључив и САД, и ЕУ, и Русију. Јер, само интересни однос штити од заблуда безусловности које су довеле до српског националног пораза у обе Југославије. Холандски премијер – 24. 4. 2020. године – показује како интересни однос управља холандским понашањем према ЕУ. Француски председник каже да уколико европске земље не поделе трошкове настале пандемијом, ЕУ губи разлог постојања. Италијански политичари не крију огорчење због понашања ЕУ и наговештавају могућност разлаза с њом. У Чешкој су опљачкали конвој кинеских маски упућен Италији. То је заједница вредности? И јесте: егоизам, себичлук и експлоатација другог су аксиом европске политике. То сам написао пре свих скорашњих догађаја. Није било потребно знати будућност: довољно је ако нешто знате о прошлости. А наше апологете – као и апологете у другим земљама, као и све апологете на свету – једноставно лажу: и они на власти, и њихови критичари са другосрбијанских платформи као што су „Данас“ и „Пешчаник“. Они треба да објасне овај бродолом европских вредности, а да задрже своје привилегије. То је тежак посао: они које су – по старој комунистичкој навици да све са којима се не слажете називате фашистима – клеветали, показали су се трезвенијим и рационалнијим проценитељима стварности. Упориште за лажи наших апологета је вечита спремност за порицање српских националних права. У тој спремности, они – крај све међусобне нетрпељивости – одједном се нађу заједно: када треба оспоравати позив Синода СПЦ да се дозволи васкршња литургија, и власт и њени другосрбијански критичари одједном су на истој страни. Зар то није логично? Јер, председник Србије ужива подршку Соње Лихт, дугогодишњег представника Фонда за отворено друштво, и особе која је подржавала некадашњег председника – Бориса Тадића. Председник српске владе јавно моли „Пешчаник“ да каже како је власт нешто добро урадила, као да вапи: похвалите нас, комесарски микрофони. Министар културе је молио овогодишњег добитника НИН-ове награде – после неколико критичких написа на „Пешчанику“, а пре добијања награде – за сусрет и био одбијен. Штета: био би то сусрет титана. Зар то не показује да је ова власт само сервис идеолошког построја који оглашавају другосрбијанска гласила? Критика коју добија с тих адреса последица је њиховог утиска да у појединим правцима и садржајима сервис није довољно ефикасан. Што није тачно. Јер, панорама промашаја српске културне политике показује колико је невладина интелигенција, која управља јавним мишљењем, делотворна у својим наумима. Није дошло ни до каквог унапређивања положаја ћирилице: ни законског ни стварног. А власт је о томе галамила годинама. Настављен је пренос српских културних фигура у друге културе ради обликовања њиховог синтетичког идентитета: тако је сликар Петар Лубарда подведен под црногорски културни идентитет – упркос сопственим исказима о себи. Систематско цензурисање и пропаганда на РТС-у, све до скорашњег антипутиновског филма: зар генерални директор РТС-а није постављен вољом претходне власти а одржаван – чак и против пензионог статуса који му припада – вољом ових? И сад неко треба да верује да је реч о дисконтинуитету политике. Итд. Шта би била поука? Без јавног и самосвесног отклона грађанских странака од невладиног идеолошког сектора и без уклањања комплекса инфериорности који је усађен у схватања национално оријентисаних људи нема обнове рационалног политичког понашања у нас. Како ствари стоје, неће је ни бити.

Пред нама ће, опет, бити косовско искушење. Привиди се множе, малигна утварност јавне сцене све је очитија, а ми као да немамо снаге да се супротставимо ономе што се проглашава за „неминовност“. Пошто, како кажете, интелектуалци у одсудном часу нису ту само да би нешто знали него да би и нешто били, шта треба бити да бисмо одолели у данима који долазе? 

Три су могуће тачке отпора признавању Косова и Метохије: национална странка, СПЦ и Москва. И све три су одређене рационалним интересима. Не може бити национална странка било која странка која подразумева признање Косова и Метохије: не може бити национална ни у уставном, ни у државном, ни у етничком смислу – може се нешто звати Српска листа, али је она српска само у облику самопорицања. Данас – нажалост – нема националне странке у нас. СПЦ не може пристати на признање Косова и Метохије а да истовремено својом слободом не престане да буде Црква Светог Саве. Њено непристајање мора имати видљив и делатан облик: попут пасивног отпора у литијама. Уколико се сложи с признањем Косова и Метохије, Москва губи основну полугу утицаја на Балкану: свој вето у Савету безбедности. Њен утицај ће остати у фолклорном виду, њен морални капитал у српској русофилији ће бледети и приближиће се тренутку када ће, после неминовног уласка Србије у НАТО, бити и физички неприсутна на Балкану: први пут после 1711. године и чувене грамате Петра Великог упућене балканским хришћанима. Не знам шта се у овом тренутку може учинити да се преокрене неповољни ток догађаја који форсира председник Србије. Не треба, међутим, све сваљивати на интелектуалце. То су они људи који се – по Сартровој речи – мешају у ствари које их се непосредно не тичу: у опште ствари. Иако се национална интелигенција проредила, јер су многи критичари режима ДС-а, нашли неки споразум са СНС-ом, има још људи који се противе на начин интелектуалаца: својом речју или неучешћем. Пре него што осудимо интелектуалце, упитајмо се шта су други еснафи учинили: лекари, инжењери, банкари, привредници, занатлије, официри. Не у својим професијама, јер и интелектуалци имају професије, него мимо њих. И суочићемо се с непријатним сазнањем: ниједан еснаф није учинио готово ништа мимо својих еснафских интереса. Утолико су интелектуалци, бар они који истрајавају на националним и демократским становиштима, најмање одговорни за оно што долази. Њима се, као Касандри која је пророковала пропаст Троје, није веровало. Али Касандра је била у праву.

Мило Ломпар и „Слобода и истина“

Слобода је тешка, ропство лако

Као посвећеник Милоша Црњанског, писца и јавног делатника који је, далеке 1935, нагласио да се, после југословенског мамурлука, морамо растрезнити „српским становиштем“, у својим наредним књигама, попут „Слободе и истине“, настојали сте да теме „Духа самопорицања“ доградите, доводећи „српско становиште“ до његовог, условно говорећи, ungrund-a: слободе, која је основни оријентир ваше мисли: „Никада нисам волео моћ, јер сам увек волео да ми неко приђе из слободе, да некоме приђем из слободе а не из неког интереса, објективације, користи, да се са неким сретнем у слободи.“ Као и у доба Црњанског, и данас је цена слободе велика. Вреди ли је плаћати или је лакше ићи путем наших глобалиста паланчана, путем „кило за кило“?

Увек сам имао слуха за мисао Николаја Берђајева: „Слобода је тешка, а ропство је лако.“ И заиста: ако се човек препусти таласима општег мишљења, ако усвоји јавне налоге власти као налоге новца и медија, онда он нема никаквих тешкоћа за схватање свега око себе. Јер, сви исто мисле, дакле нико ништа не мисли, па ни он. А ако ту лакоћу мисли преведе у своје понашање, у одлуке које доноси, онда је то освојена лакоћа роба. Јер, неће препознати ни удес који га буде задесио. Слобода подразумева да човек буде вређан и клеветан, као Хандке, као Никола Милошевић, да буду кривотворене његове речи и дела, као код Хандкеа, да буду затвором угрожена његова животна слобода, као што је било код Солжењицина и Михаила Ђурића. Кључна ствар у овом осећању слободе није мишљење, јер оно је нужан, али не и довољан услов. Такав услов је понашање: како се понашамо у опасним или неповољним приликама у којима треба своју мисао да доведемо до чина? То је искуство слободе.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 30. 4. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

11 replies

  1. СПЦ не може пристати на признање такозване државе „Косово“, јер после тога, не може се више звати СРБСКА ПРАВОСЛАВНА Црква.
    Ниједан Србин и Србкиња не може пристати на признање такозване државе „Косово“, јер после тога не могу више да буду истински припадници србског народа.
    Бранити Космет нема никакву алтернативу.

    Свиђа ми се

  2. Постоји само једна једина тема, која је још увек битна као тема.
    И далеко је важнија од свих осталих, јер су јој све остале потпуно подређене.
    О њој овиси и опстанак Србије као државе.
    А то је окупација Србије и отмица Космета као производа те окупације.
    Отмица Космета се полагано и тајно, непрестано спроводи, преко квислинга-марионетских власти.
    С тим увези важна су само два ствари:
    1) Очување резолуције 1244 С.Б. Уједињених нација,(и Руске подршке за њу).
    2) Одбрану Устава Србије из 2006 и блокада да се у Уставу било шта промени.
    Без заштите те две ствари, биће немогуће да се одбрани Космет.
    А после тога, биће немогуће да се и Србија као држава одбрани, од тоталног уништења.

    Свиђа ми се

  3. @Јуродив Ti rece da ces da odmoris od komentarisanja?

    Свиђа ми се

  4. Gospar Milo Lompar je veliko blago za moje Srbe i majku Srbiju …da je srece pa da se on odluci da se uhvati u kostac i udje u poltiku …pa da svojim sjajnim umom na taj nacin mnogo vise doprinese svekoliko za Srbe-ju-stvo.
    Nisam rodom iz tzv. ,,avnoj,, Brozomorne Srbije vec sam rodom iz Brozomorne sr BiH tacnije RSrbske a koji vec preko 20g zivim podaleko od ex Yu i Evrope.Iako sam silom prilika 90-ih izbjegao iz Dalmacije gde tamo zivjeh duzi period i bjezeci odatle da se spasi ziva glava na ramenu….Dakle hocu reci da i mojoj malenkosti KosMet mnogo znaci i nemogu zamisliti da mi Srbi gde god da smo ostanemo nedajboze bez naseg srca bez nase svete srzi bez nase …nasega KosMeta.Smatram da koliko god mi Srbi bili jaki,sposobni ,slozni….tesko da se moze KiM da vratimo bez Rusije jer nisu u pitanju samo siftari vec njihovi sponzori a ti zlosponzori su nazalost globalni zlotvori mahom iz Evrope plus SAD.

    Свиђа ми се

  5. У праву си.
    Изгурао један дан и опет поново….Као да то што пишем има неку важност.
    А нема је.
    И нисам сигуран дали је у мом случају, писање коментара терапија за лудило, или храна.
    Одлука да прекинем мора доћи изнутра и искрено се надам да ће и доћи.

    Свиђа ми се

  6. Заглупљени и опсењени „српски“ аустромарксисти, комунисти- интернационалисти доследно су спроводили антисрпске одлуке комунистичких интернационалних конгреса и земаљских конференција и резолуција, да на линији отвореног дефетизма разбију српску целину и неблагодарну државу Краљевину Југославију. Заоштравали су несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим , да би их довели до најоштријих сукоба у трагичном ХХ столећу, када је цео цех платио обезглављени, обесправљени, потлачени и понижени несрећни српски народ. Србе су таксирали као „великосрпске хегемонисте“ а Краљевину Југославију као „тамницу народа“ коју треба срушити. Стога су подржавали сваки деструктивни покрет сеператистичких фракција и извесних мањинских терориста, крвавих непријатеља нашег државног и народног јединства.

    У овом контексту, само за ову сврху, цитирали бисмо дело Моше Пијаде које је објавио под насловом „Историјски архив Комунистичке Парије Југославије, Том II, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919/1937“, где између осталог, стоји:

    Стр. 110-111: „Комунистичка партија је дужна да се одлучно бори за право самоопредељења свих нација до отцепљења, да би стекла поверење широких маса угњетених нација и нас тај начин проширила свој револуционарни фронт.
    Југославија је многонационална држава у којој се српска нација јавља као владајућа. Империјалистички режим владајуће српске буржоазије заснован је на политици националног угњетавања и економског исцрпљивања несрпских нација…

    Империјалистичка политика владајуће српске буржоазије изазвала је сасвим оправдано силно незадовољство код свих несрпских нација. И то незадовољство дошло је до изражаја у формирању националних покрета у Хрватској, Словенији, Македонији, Војводини и Црној Гори…

    КПЈ је једина партија у Југославији која се најдоследније бори за неограничено право самопредељења до отцепљења од данашње државе…“

    Стр. 153: „У Црној Гори, која је после рата помоћу француског и енглеског империјализма лишена своје државне самосталности и присаједињена држав СХС, спроводи великосрпска буржоазија дивљачки окупаторски режим и пљачка сиромашно сељаштво ‘братске’ Црне Горе…“

    Стр. 154: „С империјалистичким уговорима о миру остала је после рата и око трећина албанског народа под владавином великосрпске буржоазије, проти којег она спроводи исти угњетачки режим као и у Македонији…

    На мађарској територији у Cеверној Војводини, анектираној Југославији Тријанонским уговором о миру, спроводи великосрпска буржоазија такође своју денационализаторску политику…“

    Стр. 162-163: „Партија треба да концентрише борбу радничке класе, сељаштва и угњетених нација пре свега против главног непријатеља, хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије.

    У борби против њеног режима националног угњетавања у првом реду треба да стоји наша Партија у самој Србији, где је база хегемонистичког режима, признајући отворено право на отцепљење и право на оружани устанак против националног угњетавања, и проповедајући и сама указујући систематску помоћ покретима угњетених нација…
    Будући да масе народа теже ка отцепљењу, добила је парола самоопредељења до отцепљења у последње времењ нарочито актуелни значај, и конкретизовање ове наше пароле значи најпуније помагање свију акција маса које воде ка образовању независне Хрватске…

    За независност Хрватске бори се наша Партија без икаквог услова или резерве…

    Партија ће најпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе…

    Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с македонским национално-револуционарним покретом, препорођеним у лицу ВМРО (об) Унутрашње македонске револуционарне организације (уједињене) и позива радничку класу да свестрано помаже борбу за независну и уједињену Македонију.

    Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.
    Признајући мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење и борећи се против свију врста националног угњетавања над војвођанским Мађарима и Немцима…“

    Стр. 261: „Нарочито је тежак положај радних маса хрватских, словеначких, македонских, црногорских, као и народних мањина албанских, њемачких, и мађарских. Они су двоструко тлачени и израбљивани: како од стране ‘домаће’ буржоазије и ‘домаћих’посједника, тако и од српских. Стварање версајске Југославије, тј. Окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа, значи, с једне стране, пљачкање радних маса ових крајева…“

    Стр. 265: „У борби за право на самоодређење морају се радни сељаци још данас борити за ове непосредне захтјеве:

    за безодвлачно враћање земље отете албанским и македонским сељацима;

    за безодвлачно враћање шума и пашњака које су отели српски капиталисти и велепосједници опћинама Македоније и Косова и племенима Црне Горе;

    против пореског пљачкања становништва у несрпским крајевима;

    против насилног посрбљавања, за национални језик у школи, на суду и у војсци у крајевима насељеним Македонцима, Словенцима, Албанцима, Нијемцима, Мађарима и Румунима;

    против принудног учења српског писма у хрватским школама и на српском (екавском) дијалекту у црногорским и и хрватским школама;

    за прогон српским окупатора, српски трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босене, Црне Горе, Македоније и са Косова;

    против служења у војсци Хрвата, Словенаца, Албанаца, Црногораца, Мађара, Нијемаца итд. изван њиховог завичаја…“

    Стр. 369: „Треба ставити ван снаге све законе којима се спутава слободан развитак несрпских народа; укинути вјештачку расподјелу државе на бановвине; дозволити слободно дјеловање свим хрватским, словеначким, македонским и албанским културно-просвјетним и другим националним друштвима и установама; истјерати из Хрватске и из других национално неравноправних земаља све окупаторе, колонизаторе и носиоце великосрпске хегемоније; дигнути забрану истицања хрватске и других националних застава, амблема и натписа…“ (Види: Моша Пијаде, Истотијски архив Комунистичке партије Југославије, Том II, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949).

    Свиђа ми се

  7. СПЦ не може пристати на признање Косова а да остане Црква Светог Саве
    ++++
    Уз Веру, Наду и Љубав, да ће наша Света Црква, успети да се одупре сатанистичкој власти и сачува нашу милу отаџбину, сетимо се и једног дивног Божијег угодника кога данас молитвено прослављамо

    МОЛИТВА ЗА СРБСКИ НАРОД – Свети Владика Николај Велимировић

    Спаси, Господе, народ свој, и спаси мене.
    Ако не спасеш народ Твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати у туђини. Услиши, Господе, молитву праведника Твојих Саве и Немање, те грешни народ спаси Твој, иако је грешан.
    Како си спасавао Јерусалим од незнабожаца и кривоклетника, тако спаси и Београд од безверника, да се гласи спасење од Тебе, а не од људи.
    Изнеможе народ Твој од чекања, не кушај до краја стрпљење његово, Господе.
    Господе, изнеможе народ Твој од чекања.
    Сва се земља покри труповима верних Твојих, не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим.
    Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик.
    Сва је србска земља гробље.
    Смилуј се, Господе и спаси народ свој, са мном или без мене.

    Амин.

    И Тропар Светитељу, од наше дечице

    Свиђа ми се

  8. Господине Буковић врло ћу кратко коментирати Ваш занимљиви коментар (и то само почетак) због недостатка времена. Нисам га ни прочитао у целини (извините) али ћу му се сигурно вратити касније.
    1) Зашто су само „Заглупљени и опсењени „српски“ аустромарксисти били „заглупљени и опсењени“ и нико други?
    А нарочито не Хравати и Словенци?
    Зашто су само србске комуњаре далеко највећи издајници свога народа?
    На то никада нико није дао потпун одговор,
    2) Краљевину Југославију су „таксирали“ као „тамницу народа“ али су сви ускочили у комуњарску Шугославију без устезања…Зар то није био доказ да сви ти „народи“ једино траже бесплатну самосталност већ тада?!
    3) Како су комуњару Пенезића „Крцуна“ убили нико више није постојао од црвених србских јајара да заштити Србске интересе…
    Од хорде усташких-партизана србомрзаца=Јосипа Крајачића, Бакарића, Хебранга којим се на крају придружио и Тито на конгресу од 1962 када се стварају први тајни контакти са Усташама у емиграцији и са Швабама.
    Тако да разбојнику Титу није био никакав проблем уклонити Ранковића (а он је био задњи бранитељу УНИТАРИСТИЧКЕ Шугославије) који је био полако смењиван са дужности које је Јосп Крајачић поделио својим усташким кадровима уз Титов благослов… А на Ранковића су ставили лажне оптужбе и монтиорану аферу лажног прислушкивања усташког бравара из Кумровца.
    Тако је уклоњена последња препрека „федерализацији“ Шугославије и последња препрека будућег касапљења Србије… Да би се на крају као што сви знамо Шугославија после диктаторове смрти уз помоћ Шваба уништила и мрзитељи Срба тако узела своју самосталност.
    Од те 1962 почели су Хрвати заједно са Усташама рушити Шугославију тајним контактима Хебранга, Бакарића и Крајачића са Усташама у Швабској и са контактима у Немачкој влади.
    И све је ишло као подмазано с обзиром да су радили исто и за време НДХ.

    Свиђа ми се

  9. Види Србине,некако теби у свакој ствари измичу и мимоилазе најбитније чињенице:почев од Велике Сеобе преко честитих Карађорђевића,и још честитијих Брозоваца па све до данашњих препоштених намесника нико још не успе да одвоји Високе Дечане од Стденице…какав то народ живи на КиМ када нема Силе да скупи више од пола народа за некакав референдум… предају им све државне атрибуте и све гласаче „српске листе“…резултат 44%…ми у Такову би рекли да на КиМ живи много поштен и честит народ…Толико о томе.

    Свиђа ми се

  10. „Није дошло ни до каквог унапређења положаја ЋИРИЛИЦЕ: ни законског ни стварног’. У једном прилично опширном интервјуу, Проф. Ломпар је само као успут споменуо ћирилицу. Прочитао сам његову књигу „Дух самопорицања“, шесто издање. Споменуо је да је латиница Српско „контактно писмо“. Зачуђује да један културни и научни угледник формата Проф. Ломпара у својим јавним анализама и разматрањима тако мало простора поклања Српском националном симболу – Ћирилици.
    Било би од велике користи да се детаљније огласи по питању ћирилице.Колико је ћирилица важан стуб Српског ИДЕНТИТЕТА у данашње време, према уваженон професору Ломпару?

    Свиђа ми се

  11. Душан Буковић
    Јуродив

    Распетљавајући историјске лавиринте и исправљајући криву Дрину, вас двојица се, као и многи, упетљасте у прошлост доносећи закључке без историографске подлоге и знања. Последица је карикатурално једносмерно и праволинијско писање у вези са сложеном темом историје. Тако смернице КП између два рата прогласисте за непромењене иако каснији документи, под утицајем Коминтерне, сасвим мењају однос према Југославији. Доказ је успостављање (и опет) државе са истим именом од стране управо КП. Доказ је и уставно и законско онемогућавање разбијања те државе без консензуса свих њених конститутивних народа. Разбијачи државе су, зато, морали да прибегну сили паравојних формација мимо устава и савезних закона, уз разорну помоћ из антикомунистичког иностранства (НАТО, ЕУ, САД, Ватикан…). По Јуродиву, партизани постадоше усташе (које он, узгред, чашћава великим словом). И Броз је, дабоме, усташа. Како да не! Поготово када се узме у обзир његово ратовање против истих у 2.св.рату и прављење хекатомби лешева од Дравограда до Блајбурга. А тек кад видимо шта им је радио по емиграцији, дође нам да свиснемо од муке колики је то усташа био злочинац Броз! А тек какав је србомрзац био! Па то је данас свима познато. На јубилејима НОБ-а истицао Србе као носиоце устанка и победе над окупатором, што су му, још за живота, у лице замерали неки саборци који нису били Срби. У Краљевини Југославији Србија није ни постојала. Али, Хрватска јесте! Од 1939.г. У Брозовој „Шугославији“ појавила се Србија опет, не само као географски појам, него као држава. Наравно, у саставу савезне државе. Али, по површини у км2, највећа у својој целокупној историји (осим оне Душанове државе која је, уосталом, била „земља Срба и Грка…“)! За свог заменика, тај србомрзац Броз, 20 година држао Александра Ранковића, Србина. Већину Врховног штаба НОВ и ПОЈ, као и каснијег ЦК чинили су етнички Срби. За супругу узео Јованку Будисављевић, Српкињу од главе до пете. За место свог живљења и рада, а на крају и за свој гроб у коме ће почивати, одредио – Србију! То је био, види се, аутентични србомрзац и највећи непријатељ Срба. Већ пуних 40 година гори у паклу, а Србима је и даље крив што пропадају и нестају. Е, па, господо, осврнимо се мало око себе. Али, не као мрзитељски слепци, него као озбиљни људи који ће доказати да умеју да направе бољу и угледнију државу од оне коју је стварао србомрзац Броз.
    Хвала.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s