Уколико Србија изгуби Косово, то ће неминовно довести до тога да Русија изгуби Србију. То ће бити још једна блистава спољнополитичка победа Москве, које се у последње време нагомилавају
Илустрација: Иван Шилов/Регнум
Последњи догађаји око Србије и Косова сасвим јасно говоре о томе да се Запад намерачио да доведе косовску партију до краја. Смена јогунастог „премијера Косова“, левог националисте Аљбина Куртија, који не жели компромис са Београдом чак ни под притиском Вашингтона, састанак у Белој кући председника Србије Александра Вучића и лидера косовских сепаратиста Хашима Тачија, после којег је у медијима упорно почела да цури информација о постизању некаквог тајног договора – све то недвосмислено сведочи о озбиљној активизацији САД у балканском правцу. Нешто пре тога Приштина се обавезала да укине стопостотне таксе на српску робу, што је од ње дуго захтевала америчка страна.
На тај начин остала је само једна формална препрека на путу обнављања преговора српских власти са косовским сепаратистима уз посредништво Европске уније – принцип „реципроцитета“ који је увео Курти подразумева постављање нових услова за приступ српске робе косовском тржишту. Између осталог, специјални представник председника САД Ричард Гренел већ је претпоставио да та новотарија може да буде укинута буквално ове недеље и да ништа неће моћи да омете хитну обнову „дијалога“ Београда и Приштине.
Многи аналитичари сматрају да актуелна америчка администрација тежи да коначно затвори питање Косова пре избора у САД. У српској јавности све јаче се утврђује теза да ће у скорије време Београд и Приштина ипак потписати одговарајући споразум, што ће у сваком случају значити коначну предају Косова уз крајње сумњиву корист по саму Србију. Између осталог, представници Народног покрета Срба Косова и Метохије „Отаџбина“ сматрају да једини добитак на који Београд може да рачуна јесу два села на јужној падини Копаоника. Постоје, наравно, и оптимистичније оцене, према којима српске власти и косовски сепаратисти могу да се врате старом пројекту који се приписује Вучићу и Тачију и који подразумева размену низа региона насељених Албанцима у централној Србији за малтене цео север Косова. При томе се до дана данашњег не зна да ли је икада постојао тај пројекат у реалности. У сваком случају, значајни део јавности сматра да се косовска партија неумитно ближи завршници, коју треба да означи потписивање споразума који у суштини представља признање независности јужне српске покрајине од стране Београда.
Ричард Гренел у Берлину (Фото: Александер Бечер/ЕПА)
Ми не знамо о чему је председник Србије говорио са лидером сепаратиста иза затворених врата, ипак Хашим Тачи је увек интерпретирао идеју „корекције границе“ потпуно недвосмислено – Србија би требало да да сепаратистичком Косову три општине насељене Албанцима у централном делу земље – Прешево, Бујановац и Медвеђу, и ни о каквим узвратним територијалним уступцима није било ни говора. Уз то, још пре почетка „премијерског“ мандата нефлексибилног Куртија, претходни „премијер“ Косова Рамуш Харадинај, некада утицајни поглавар терориста, на сав глас је изјављивао да неће допустити губитак ни једног педља „косовске земље“. Ипак, и тако је очигледно да никаквих реалних корака у сусрет Београду сепаратисти неће учинити – до сада су они добијали све што су хтели, без икакве штете по себе. Зашто би сада уступили? Тим пре што је и сам Вучић последњих година припремао становништво за то да ће Београд остати кратких рукава.
Став Србије поводом Косова стално је слабио – она је доследно одустајала од својих органа власти у региону, изводила одатле сопствене судове и полицију, преговори о Косову, који су се раније водили под окриљем УН, уз сагласност Београда пребачени су под окриље ЕУ – у том погледу актуелни режим наставио је и битно продубио оно што је започео претходни, на челу са Борисом Тадићем. Ако се Београд последњих година стално повлачио, како он сада може изненада све да врати? И у то да је Запад, који је заинтересован за признање Косова од стрне Србије, одједном решио да одигра на страни последње, тешко је поверовати. До данас САД и ЕУ су увек вршили притисак на Београд, а укидање такси од сто одсто на српску робу, за шта је Вашингтон лобирао, може се прихватити само као утешна награда.
Ипак за руску јавност то да ли ће Запад и сепаратисти оставити Србији неку утешну награду не игра принципијелну улогу. С тачке гледишта националних интереса Русије, сваки „компромис“ око Косова је неуспех. И, нажалост, немогуће је сложити се са тим да је питање статуса јужне српске покрајине искључиво унутрашња ствар саме Србије.
Предаја Косова се не дешава у вакууму, она није ствар за себе. „Договор“ са сепаратистима је неупитни услов интеграције Србије у ЕУ, што је званично било проглашено за приоритет спољне политике актуелног београдског режима. Ипак, поред разарања сопственог територијалног интегритета, на путу у „породицу европских народа“ Србија ће морати да претрпи низ спољнополитичких трансформација, од којих је једна обавезно чланство у НАТО-у. Када ми говоримо о „евроинтеграцији“ поједине земље, често заборављамо једну просту аксиому – сада је немогуће ступити у ЕУ, заобишавши НАТО. У крајњој линији после почетка проширења ЕУ то је пошло за руком само једној земљи – Кипру, који опет има у свом саставу део територије са неодређеним статусом. То једноставно још једном показује зашто САД тако упорно теже да се „разаберу“ са територијалним проблемима Србије, не обраћајући при томе пажњу на сличну ситуацију на Кипру. За Запад, који сада решава задатак успостављања свеобухватне политичке и војне контроле над постјугословенским простором, Србија као највећи део тог простора представља стратешки циљ. У ЕУ она на крају крајева може и да не уђе, поновивши тиме турску причу, али у НАТО ће ући обавезно.
„Косово је Србија“ (Извор: JustUser/ИА Регнум)
Тако да ће после свега тога бити просто смешно помињати некакав руски утицај на Балкану. Припајање Србије НАТО-у ће неминовно повући Босни у Херцеговину да крене истим путем, што ће довести до краха последње нама пријатељске територијалне формације у региону: Република Српска ће бити потпуно ликвидирана, БиХ ће постати унитарна држава. Поред тога, губитак неутралног статуса лишиће актуелну власт у Београду могућности спољнополитичког маневра: Александар Вучић, који с времена на време воли да плаши Запад отвореним кокетирањем са Русијом, тешко да ће моћи с тим да настави. Режим у Београду ће бити приморан да постане отворено антируски. Шта више, после коначног одустајања од сопственог политичког и војног суверенитета (а ступање у НАТО је управо форма таквог одустајања) сви економски, енергетски и инфраструктурни пројекти Русије у Србији ће се наћи под директном и непосредном претњом. Тако се већ десило у Бугарској, десиће се и овде. И почеће све управо од „споразума“ о Косову.
Предаја Косова такође је у стању да нанесе озбиљан ударац вековним културним и хуманитарним везама Србије и Русије. Већ сада могу да се виде поједини знаци да се врши припрема српског јавног мњења за нешто слично. Између осталог, српски експерт, професор Универзитета у Косовској Митровици Дејан Мировић скренуо је пажњу на то да Александар Вучић није лично дочекао авионе са теретом намењеним за борбу против корона вируса који су стигли из Русије. Како је истакао Мировић, председник Србије се ограничио белешком захвалности на „Твитеру“. При томе Вучић је лично дочекао много мању по обиму помоћ из Кине, називајући Си Ђинпинга „братом и другом“, а такође није штедео лепе речи за шеика УАЕ, премијера Велике Британије и председника САД – при томе Борис Џонсон и Доналд Трамп нису указали Србији никакву помоћ. Осим тога, српска државна телевизија РТС приказала је у вечерњем термину крајње популаран међу руском либералном публиком филм Виталија Манског „Путинови сведоци“, усмерен против актуелног председника РФ. И многи српски аналитичари сматрају да је задатак да се у кратком року Србија претвори у Црну Гору тежак, али при томе остварив.
Предвиђајући негодовања поводом тога што позивам да се у име руских интереса игноришу интереси самих Срба који теже да спасу на Косову бар нешто, желим да истакнем да међу српским патриотама по косовском питању влада јасан консензус: никаквих „компромиса“ са албанским сепаратистима не може бити, они неумитно воде како ка једностраном губитку територије, тако и ка губитку политичке субјективности. У том погледу српски интереси су идентични руским, чега ипак очигледно није свесна Руска Федерација, која је спремна да подржи сваки салто актуалног београдског режима, фактички увлачећи сопственим рукама Сербију у табор спољнополитичких противника.
Уколико Србија изгуби Косово, то ће неминовно довести до тога да Русија изгуби Србију. То ће бити још једна блистава спољнополитичка победа Москве, којих се у последње време већ прилично нагомилало. Можда Руска Федерација коначно треба да послуша глас српског друштва и да престане да се ограничава уверавањима власти у вечито пријатељство, којег између осталог има све мање.
Са руског посрбио: Стеван Гајић
Categories: Посрбљено
Vec sam kucao, pa da se ne ponavljam, Hrvatska, BiH i Makedonija mogu biti samostalne samo kroz neki savez sa Srbijom.Hrvatska ima teritoriju bez strateske dubine koja je neodbranjiva, zato joj treba BiH, ali je ona nikada dalja od nje,BiH je zivotno ugrozena od Hrvatske i mora da pravi kompromis sa Srbijom, Makedoniju teritorijalno ugrozavaju Albanci, a egzistencijalno, negirajuci im identitet, Bugari i u manjoj meri Grci.Svi ovi entiteti mogu imati suverenitet samo u savezu sa Srbijom, medjutim, i tu je majstorstvo Zapada, svi oni su u sukobu upravo sa Srbijom.BiH je okrenuta Hrvatskoj, koja je sustinski ugrozava, Hrvatska mora da bude pod necijim pokroviteljstvom da bi branila taj pojas od teritorije, Makedonija je podelila drzavu sa Albancima, a nije mogla da bude celovita u savezu sa Sbijom.Dakle, ne radi se samo o zavadi pa vladaj, vec okreni drzavu protiv onoga od koga egzistencijalno zavisi, u ovim slucajevima to je Srbija.A, Srbija egzistencijalno zavisi od Rusije i to je slag na torti, okrenuti Srbiju protiv Rusije, a na stranu onih koji su stajali iza etnickog ciscenja Srba iz Hrvatske i sa KiM i koji su bombardovali R.Srpsku i SRJ.
Sto se Rusije tice, ako Srbija prizna KiM, Putin nece vise ni u sali moci da pomene “presedan Kosova”, jer ce mu se odgovoriti da je Srbija priznala “Kosovo”, a da Ukrajina nikada nece priznati Krim (jer SAD nece dozvoliti).Putin je bio stabilizator za Rusiju, neke procese je zaustavio, neke samo usporio (npr. propadanje vojske.Nijedan borbeni sistemi koji je predstavljan kao prvi ruski, ne vise modernizacija sovjetskih (Su-57, Armata, Bumerang, Kurganjec…) nije usao u serijsku proizvodnju, ponovo se okrece modernizacijama (npr. bombarder Tu-160, ciji je zmaj star vise od 30 godina, a novih Rusija moze da proizvede jedan u dve godine), ali ni modernizovana tehnika ne moze ni priblizno da zameni odlazecu tehniku, jer su proizvodni kapaciteti neuporedivo manji nego u vreme SSSR-a) , neke vazne, kao sto je diverzifikacija ekonomije i prekid zavisnosti od izvoza energenata, nije uspeo.Bez podrske jake ekonomije i vojske, istrcao je u svetsku arenu izazivajuci SAD, pokusavajuci osovinom Moskva-Berlin-Pariz da izgura SAD iz Evrope, posledica je Rusija nikada dalja od Evrope, pod sankcijama, neprijateljska Ukrajina, cudljiva Belorusija, BRIKS i SOSH bez neke jace unutrasnje veze i spoljasnjeg uticaja, i samo Srbija, okruzena NATO-om, u Evropi.Putin se preigrao.Moc Rusije je daleko, daleko manja nego sto izgleda.A, izgleda veca zbog unutrasnje krize legitimiteta politike SAD, koja je zakocila sa vojnim intervencijama, ispucavsi sva moguca opravdanja istih, i EU, koja je vec duze u krizi legitimnosti spram svojih drzava clanica.Sam Putin ne izgleda vise sposoban da povuce Rusiju napred.Isprazne price o “liberalima” koji, toboz, ometaju Putina, su karakteristicne za sve autoritarne rezima, vodja je dobar, ali, eto, okruzen je pogresnom ljudima.Smene, poput Medvedevljeve, koje se objasnjavaju kao obracun sa “liberalima”, su samo beskonacno rotiranje istih ljudi.Tako je omrazeni ministar odbrane, Serdjukov, ponovo izronio kao direktor OAK-a, zapravo celokupne vazduhoplovne industrije i ponovo pocinje neke “reforme”, ponovo izazivajuci odijum javnosti.
Elem, Zapad je i ’95-e sprecio da se dogodi etnicko ciscenje Srba iz BiH, jer nije hteo etnicki cistu muslimasku drzavu i jer je bio svestan da Hrvatska nema ni blizu snage da kontrolise muslimane.Zato je stvorena R.Srpska, ( za Zapad prelazno resenje ka unitarnoj gradjanskoj drzavi, za muslimanske ekstremiste, ka unitarnoj muslimanskoj drzavi, sto je krajnje nerealno) ali, istovremeno, i Srebrenicki mit, kako bi se izmedju Srba i muslimana trajno odrzavala zla krv.Provokacije koje dolaze iz Sarajeva, koje su trenutno neozbiljne, ali bi mogle dobiti na tezini, ako se Srbija odrekne KiM, tada bi ukidanje R.Srpske bila samo rutina, dakle, na te provokacije, gluposti o “dobrim Bosnjanima” se ne treba “pecati, kao mlad majmun”, sto bi rekli na basketu, vec je trebalo, a treba i dalje, raditi na priblizanju BiH Srbiji, ali to podrazumeva i odricanje od njene dezintegracije, ali i trazenje forme njene unutrasnje organizacije koja bi zastitila srpski etnicki prostor (Srbija je trebalo odavno sa BiH, 1 na 1 da resava ovaj problem unutrasnje organizacije BiH, a ne da debilno sedi i ceka da potpisuje zelje Zapada).Time bi se Hrvatska obesmislila i postala daleko kooperativnija.Drugo, treba ukloniti rezim M.Djukanovica, za kojeg rade i virusi, ali ne i drzavnost CG, kako ne bi ponavljali isti greske i slabili vlastitu drzavu stalnim problemom statusa nesrazmerno manjeg clana.Bugarska, zbog svog polazaja na Crnom moru ce uvek biti ruska solucija, tako da njene interese treba imati u vidu glede Makedonije i izbeci ponavljanje besmislenih sukoba.Albanci, kada nestane zastite Zapada, ni Bog ih nece spasti.
Sve ovo bi izgledalo realnije (Srbija je izasla iz desetogodisnjih sukoba sa najvecim vojnim savezom u svetskoj istoriji, ekonomskog i vojnog, sa R.Srpskom i KiM koje nije moglo nista bez pristanka Beograda, dakle u nimalo losoj poziciji koja je, vremenom, mogla biti samo bolja.Zasto onda sve izgleda beznadezno?) da je Srbija izgradila pravnu drzavu, cime bi dobila unutrasnju stabilnost i da ekonomski razvoj nije vezala za EU, vec ga diverzifikovala. Sta se moglo uraditi? Mogli su se kupiti kineski lovci J-10, jednomotorac, znaci jeftiniji, ima ruski motor, verzija sa MiG-29, Rusi su nam nudili remontni centar za servisiranje MiG-29, ima ga Bugarska, Poljska, Slovacka, kineski lovac takodje ima ruski radar i oruzje, dakle, bez logistickih problema bi mogli da ukljucimo taj lovac, a za manje para, u V (za vreme SuNATOvca je iz RV i PVO izbaceno ono R (ratno), jer “Srbija nece vise nikada ratovati”, pa je ostala “skracenica” od jednog slova – V i PVO), a time bi se nametnuli Kinezima, kao saveznik i privukli njihov kapital.Slicna saradnja oko oruzja je bila moguca sa Rusijom (bas sada sam procitao tekst o tome kako ce “tockasa” Bumerang ponuditi na izvoz, a nisu ga uveli ni u svoje oruzane snage, sto je bila praksa sa Kinom i Indijom, kada drzava nije imala novac da uvodi novo oruzje).
Ono sto nas pritiska je neverovatna nesposobnost da uspostavimo najobicniju pravnu drzavu, postojanje ideoloskih ciljeva koji opravdavaju unutrasnje anomalije, bilo da se radi o EU integracijama ili “ujedinjenju svih Srba”, koje je i u vreme Milosevica opravdavalo unutrasnje propadanje koje je dovelo do potpadanja pod stranu kontrolu bez ikakvog otpora, i ekonomska zavisnost od Zapada (od Vucica smo lepo culi da su se na zahteve ucesnika na tenderima sa Zapada menjali tenderski uslov, covek lepo pred svima prizna korupciju, kako ne bi mogao da pobedi ponudjac koji nije sa Zapada), koju je formusao Djindjic sa tzv. “integrisanom privredom” koja nece vise proizvoditi kamione i avione, vec ono sto moze da proda na trzistu Zapada, a to su, kao sto vidimo, kablovi i cackalice za usi.
“Nijedan borbeni sistemi koji je predstavljan kao prvi ruski, ne vise modernizacija sovjetskih (Su-57, Armata, Bumerang, Kurganjec…) nije usao u serijsku proizvodnju,”
Ту грешите.
СУ-57 наручено је првих 12 мислим (испорука ове године ) а у следећих пар година ће бити испорука осталих до 76 укупно.
За Армату наручено је 100 нових Т-14 и 32 нова Т-15 “Терминатор” (испорука ово године за Т-14)
Оно што је успорило СУ-57 су нови млазни мотори “пете генерације”.
Који ће бити монтирани тек после ове мале серије од 12 првих СУ-57 (са “старијим” моделом млазниог мотора).
А све остале ће производити са новим моторима, јер ће бити спремни за серијску производњу.
Наравно проблем је и новац (цена нафте данас) јер су Армата и СУ-57 веома “скупи”, наравно за руске стандарде.
Иако цена једног СУ-57 пете генерације од око 50 милиона је веома скромна у поређењу са НАТО еквивалентом Ф-35 из САД.
Отуда мање наружбе да се неби пробио војни буџет.
Све податке које износим, читао сам пре скоро пре годину дана. И ако има неки пропуст у детљу јер сам заборавио ја се извињавам унапред….Али у принципу то је то.
@Jurodivi
Pruhvata se izvinjenje! Kod oruzja nikada ne grezim, pocevsi od klinackih dana i dobijanja knjiga iz iinostranstva, do danasnjeg svakodnevnog pracenja prvenstveno ruskih sajtova. Prvi serijski Su-57 se srusio (tih 76 treba da budu uvedeni u naoruzanje do 2027 (F-22 190, F-35 500 u ovom trenutku).Tih 12 su opitni avioni, ne serijski.Prvobitno je najavljivano 200 ovih aviona, pa je cak doslo dotle da se nece uvoditi, da je dovoljan Su-35 (kojeg ima око 112) pa je na kraju doslo do ovih do ovih 76 do 2027-e.Armata je najavljivana 3500 komada, sada je spala na 132 tenka i vozila na njenoj osnovi do kraja 2021-e, sto je maloverovatno imajuci u vidu brojeve tenkova koji se uvode, a cija je proizvodnja vec postojeca.A, sada se pojavio i T-90M i vec se navodi da bi proizvodnja Armate mogla da bude odlozena, jer je novi tenk “sasvim dovoljan”.U svakom slucaju, to su nedovoljne brojke za zamenu tenkova koji se povlace iz upotrebe.Prema ruskim izvorima, Rusija ima 18 177 tenkova (vecina “na drzanju” npr preko oko 4700 T-80, cija se modernizacija, takodje pojavila T-80BVM, ali i tu se najavljuje par desetina primeraka, sto je spram brojke koje je “na drzanju” – premalo) ali samo 400 T-90, sve ostalo su tenkovi iz osamdesetih.SAD imaju 9125 tenkova, od cega 8725 verzija Abramsa.
Хвала на корекцији и разумевању, види се да стално пратите ту тему.
Ипак бих инсистирао на томе да 132 тенка (истина није много) није баш толико мало за почетак.
То је за њихове ударне елитне тенковске јединице довљно (а оправдано се надају и извозу)
Ако цене нафте се опораве биће тога још сигурно и нема сумње да Армата нема алтернативу у постепеној замени старијих модела када за то дође време.
За СУ-57 ситуација је много тежа јер извоз зависи од тога дали ће прво Русија сама купити већи број или не.
Као да се Руси надају наруџби од Индије која касни тотално за Кином и немају адекватан одговор за будућност и кинеске авионе пете генерације.
Осим СУ-57 са релативно приступачном ценом.
Индија је већ више пута рекла да хоће да виде прво перформанце СУ-57 (производне верзије) у саставу руске авијације а не прототипа.
Заједнички “ФГФА” пројекат је изгледа бесповратно пропао.
Али је куповина значајног број СУ-57 остала као могућа опција, јер су тотално осдбацили Ф-35 као алтернативу из више разлога.
Ако случајно Индија одлучи да купи и СУ-35 лиценцну производњу на најаљеном тендеру (имају већ СУ-30МКИ и “Супер Сухои” модернизацју).
То би донекле повећало шансе и за СУ-57 јер би и логистички, технички био компатиблан са већином ловаца у авио-флоти.
Индијска куповина би спасила и препородила тај изузетно добар и перспективан авион.
Na tenderu je MiG-35, ne Su-35, koji je vec gubio taj tender za lakog indijskog lovca od francuskog Rafala, ali su Francuzi odbili da predaju Indijcima licencu za proizvodnju, kao sto ni Rusija nije htela da preda svu tehnologiju za FGFA, posebno motor, jedino Amerikanci proizvode motor pete generacije, Rusi ga testiraju, a za kinesku avio-industriju motori su ahilova peta, pa je Indija kupila tridesetk lovaca i ponovo raspisala tender na kojem, pored MiG-35, ucestvuje i svedski Gripen i nova verzija americkog F-16, F-21.
Sto se tenkova tice, SSSR je bio poznat po tome sto je imao tri operativna tipa, iste vrste i istih borbenih mogucnosti, tenkova (T-64, T-72 (novi motor, jednostavniji u odnosu na T-64, veca masa i oklopljenost, novi punjac i novi mehanizam oslanjanja), T-80 (navodno bolji oklop i gasna turbina umesto motora (startnija, krace se zagreva na niskim temperaturama, trosi sve vrste goriva, ali u ogromnim kolicinama, svi Abramsi imaju gasnu turbinu)), sto je otezavalo njihovo odrzavanje (tri razlicita motora), tako da i Armata moze da sve ucini jos slozenijim, ako nije moguce izvrsiti prenaoruzanje, vec se iz naftalina vade i modernizuju T-80 na T-80BVM, T-72B2 na T-72B3, pa ni to nije dovoljno vec T-72B3B, i jos T-90M (i sve to opet u brojkama koje ne prelaze par desetina godisnje).
“Na tenderu je MiG-35, ne Su-35, koji je vec gubio taj tender”
Са тим не могу да се сложим, јер сам читао неколико чланака да ће тендер бити поновљен (и то није први пут да се неки тендр понови у Индији). На новом тендеру су оба авиона и МИГ-35 и СУ-35 (барем су то Руси тако говорили), осим Рафала, Грипена, Ф-18 и Локидовог новог “Ф-21″‘=модернизованог Ф-16.
А и донекле је логично да се нуди СУ-35 . Јер би куповина СУ-35+лиценцна производња им дала могућност да производе сами AL-41F1 мотор од СУ-35 за свој програм модернизације”Супер Сухои” и тако уграде нове моторе у што већи број својих скоро 300 СУ-30МКИ.
Осим тога небих се сложио да ових 12 СУ-57 нису модели серијске производње. Јер имају апсолутно све што ће имати и будући модели изузев “артикла 30” мотора пете генерације. Али како није проблем тај мотор (једном када овоме првом прође век трајања ) заменити, тотално је неважно што се та прва мала серија од 12 авиона производи са мотором “артикл 117”, што је побољшана верзија AL-41F1 мотора који корисити и СУ-35. Једном када се угради мотор пете генерације ови први СУ-57 ће бити тотално идентични осталим серијски произведеним СУ-57 тако да нема разлога да их се не зове серијски произведеним авионима.
Исто тако нисам нигде прочитао да су Руси одустали од производње у серији од 100 ноивх Т-14 и 32 Т-15 “Терминатор”. Колико знам тенкови су наручени и новац одвојен за то, а та производња је већ у току.
” Armata moze da sve ucini jos slozenijim, ako nije moguce izvrsiti prenaoruzanje”
С обзиром на огроман број тенкова које Руси имају и ограничене новце, било је немогуће кренути у правцу комплетног “пренаоуржавања”.
То нису урадили ни са појавом Т-90 а то не раде ни данас са Т-14.
Било је неразумно одбацити опцију модернизације јер су за мало новаца добили довољно добре тенкове и тако значајно смањили потрбу за најновијим Т-14.
Т-14 се уклапа у класична војну комбинацију скупог и перформантног са јефтиним мање перформантим чоделима и то раде и САД и то стално. Не у тенковима али да у авионима као Ф-22 (скупи) и Ф-16 (јефтини) па и Ф-35 је био замишљен као (јефтини) у почетку….(а то што Локид краде то је друга прича)
Тако да Руси имају намеру да се у будућности тенкови сведу само на Т-14 (скупе) и Т-90 (јефтиније) моделе све остало ће ићи у резерву.
На крају тог свега у будућности ће остати само Т-14 и то роботизовани – без посаде.
Било је логично да Руси за сада иду на опцију модернизације великог броја тенкова јер је уштеда била значајна (чак и са већим трошковима одржавања) а добивени квалитет врло прихватљив. Будућност међутим не захтева држање већег броја модела, тако да Т-14 нема алтернативу, а цене тенка ће пасти са продајом у извозу.
Упркос депресивној слици стања коју сте осликали….
Укупан дојам је да су Руси из новчаних разлога само много успорили процес набаве и много смањили број онога што ће купити од нових модела. Али нису у потпуности и одустали од куповине.
Јер и немају другог избора…ако желе да возе сопствене авионе и тенкове (руске производње) а не кинеске….
Tender je za lakog lovca, dakle nece biti Su-35, niti Rafal, pobednik prvog tendera (MiG-35 ispao odmah, ostali Eurofajter i Rafal, Eurofajter odustao zbog uslova transfera tehnologija, Rafal odustao posle proglasenja pobede, pa je Indija kupila oko 30-tak Rafala bez transfera).Na tenderu ucestvuju avioni koje sam naveo (nema razloga da verujete sebi, kada sam ja tu:)))))
Avioni koji sluze za testiranje nikada ne ulaze u serijsku upotrebu.Vecina njih testira samo neke komponente, elektricni sustem komandi, zmaj (ne mora oplata vec na prvom test avionu biti napravljen od stelt materijala), nevidljivost, radarske sisteme, nove materijale, motor (prvo se testira na nekom od Tupoljeva ili Iljusina, pa na nekom lovcu, pa na test lovcu tipa kome je namenjen, pa u serijsku), oruzje, ovde posebno, jer se ispaljuje iz unutrasnjih spremista (ako pogledate slike sa donje strane aviona, videcete da kod vecine predserjiskih aviona motor nije ceo u gondoli, to znacajno smanjuje nevidljivost, tako da ce tesko ti avioni uci u vojne jedinice).Oni, po pravilu, ostaju u konstruktorskom biro za daljnja usavrsavanja ili ispitivanja.
Jedini proizvodjac tenkova u Rusiji je “Uralvagonzavod”, kada se sada uzme u obzir novi T-90M, modernizacija starih tekova, novi tenk Armata i T-15 na njegovoj osnovi, jasno je da masovne proizvodnje nece biti. (nekada su tenkove proizvodili i Omsk (odatle je prototip “Crnog orla”), Lenjingrad (T-80), Harkov (T-64)).Zapravo T-90 je trebalo da zameni sve tenkove, biralo se izmedju njega i T-80U, Jelcin se odlucio za prvog (on mu je dao i broj, inace se radilo o tenku T-72BU), sto je znacilo kraj za fabriku u Lenjingradu, ali do prenaoruzavanja nije doslo, jeste indijskih oklopnih snaga.
F-22 i F-16 nisu bas najsrecnije poredjenje, jer su razlicite generacije, pa ce novija svakako biti skuplja (F-16 je razvijan u vreme ideje o specijalizovanim avionima razlicitih uloga (lovci, jurisnici, takticki bombarderi) i specificnoh uloga na vojistu (laki lovac-manevarski, frontovski lovac za neposrednu lovacku zastitu KoV (F-16, MiG-29), srednji lovac- presretanje u okviru PVO teritorije (F-15, Su-27) i teski lovac- slabomanevarski, velikog radijusa letenja, sa snaznim radarom raketama dalekog dometa za borbu protiv slabomavrisucih ciljeva (bombarderi, AVAKSI, krstarece rakete) kao sto su (F-14 i MiG-31)).U mdjuvremenu se pojavila ideja visenamenskog avion (jeftinije je i radar je omogucavao dejstvo i po ciljevima u vazduhu i na povrsini), pa su svi avioni cetvrte generacije prestali da budu cisto lovacki. Medjutim F-22 je radjen kao cisto lovacki, dok je F-35 trebalo da bude visenameski avion sa vertikalnim poletanjem i kratkim zaletom (V/STOL), ali koji lovacki deo treba da obavi van manevarskog boja nevidljivoscu, radarom i raketom.Koliko je uspesan avion za sada ne znamo, dosta je kritika, ali i dosta novih tehnologija.Krade “Lokid”, al’ krade i Rogozin :)))
“Tender je za lakog lovca, dakle nece biti Su-35,…”
Не то није више тај тендер, јер тај је био пропао…Тендер о којем сам ја говорио је нови, јер Индија није тада купила 126 авиона како су намеравали у почетку.
Него су купили само мањи број скупих Рафала и то не преко тог тендера и без трансфера технологије и лиценцне производње који је био кључни услов и намера пропалог тендера.
Тендер ће дакле бити поновљен са новим условима и без акцента на “лаки” авион (биће дакле и тежи СУ-35 у трци и Рафал) а и даље са акцентом на трансфер технологије.
Вама се чини да сте врхунски супер добро информирани експерт али можда и нисте баш…
Ја немам проблема да примам лекције, али од људи који стварно више знају и боље знају.
А то сада баш и није толико случај. Бар што се тиче ове теме, а требало би да јесте, јер тврдите да читате сваки дан о томе.
Имате можда мало проблема са егом. И ја сам зато комплетно изгубио интерес за овај разговор. Јер све што ме интересује на ту тему могу наћи на интернету директно на извору информација ионако. Дакле поузданије информације него те које Ви нудите…
Ne samo da je bio akcenat na laki, vec jednomotorni, pa je naknadno dozvoljeno dvomotorcima.Sto se Rafala tice, ne trebaju vam informacije, dovoljna je logika, zasto bi ucestvovao avion zbog kojeg je tender vec propao, jer Francuzi nisu zeleli da predaju tehnologiju !!?? Potpuno Vas podrzavam u gubitku interesa za “razgovor”.”Razgovor” iz kojeg niko ne izadje pametniji ili, barem, ljuci, nije ni trebao da se desi!